Kontroverzni novi logo Londonskog muzeja: Porcelanski golub i njegov zlatni "produkt"

Kako se Muzej Londona preselio sa Londonskog zida na staru lokaciju Smitfild pijace, vratio se svom starom imenu, Londonski muzej, i odabrao potpuno novi logo – goluba koji kaki.

Novi dizajn karakteriše beli porcelanski golub, a iza njega zlatni izmet. To je izbor koji direktorka muzeja Šeron Ament tumači kao metaforu za London: „Golub i izmet govore o istorijskom mestu punom dualiteta, mestu gde su beda i sjaj postojali jedno pored drugog milenijumima.“

Preporučujemo

U objavi na blogu, Muzej objašnjava da je golub izabran zato što je hiljadu godina ostao „nepristrasan i skroman posmatrač života u Londonu“, posmatrajući grad koji se menja i na kraju sam postao obeležje Londona, prenosi RTS.

Nema sumnje da je ovo bio hrabar izbor koji je izazveao izvesnu nedoumicu: nekolicina je izbor nazvala grubim, sramotnim i bacanjem novca. Neke od ovih reakcija jasno smatraju goluba ne samo nebitnim i beznačajnim, već i odbojnim, što je donekle razumljivo, s obzirom na to da je postao jedan od najmanje omiljenih pernatih prijatelja. Gradski golubovi su odavno dobili etiketu nejvećih štetočina.

Izmet golubova je očigledan problem, s obzirom na to da jedan golub ispusti oko 11 kilograma izmeta godišnje. Jato od 80 golubova (a golubovi vole da se okupljaju) stvoriće skoro tonu izmeta u istom periodu. Zgrade i javne skulpture gube dostojanstvo kada su potopljene golubljim izmetom. Ali što je još važnije, bolesti povezane sa izmetom golubova uključuju gljivične infekcije pluća kriptokokozu i histoplazmozu, i zaraznu bolest psitakozu, poznato kao ornitoza.

Stoga ne čudi što se golubovi širom sveta smatraju potpuno nepoželjnim štetočinama – „pacovima sa krilima“ kako je šezdesetih godina, skovao izraz upravnik parkova u Njujorku,Tomas Hoving.

U gradovima širom sveta, golubove na sve strane napadaju gvozdeni šiljci, mreže i druga jeftina sredstva odvraćanja koja deluju kao „odbrambena” ili (možda tačnije rečeno) „neprijateljska” arhitektura. Poruka je jasna: golubovi ovde nisu dobrodošli.

Pravda za golubove!

Međutim, rat protiv golubova deluje kao prava ljudska oholost. Golubovi nastavljaju da pronalaze mesta za odmor, čak i na blistavim novim građevinama. Njihovi rivali galebovi doleću da grickaju njihove leševe zarobljene u mreži protiv ptica. Vrane i svrake su naučile da prave gnezda od žica protiv ptica. Priroda pronalazi način, čak i u gradovima koji su dizajnirani tako da je odvrate.

Postoji razlog da se ceni domišljatost ne samo pametnih vrana i lukavih galebova, već i otpornost i oportunizam urbanog goluba. Kako ističu iz Londonskog muzeja, golub je potomak pripitomljenih golubova uvezenih posle normanskog osvajanja. Bežeći iz golubarnika, ove ptice su sledile svoje instinkte, ali su zamenile morske litice za gradske nadstrešnice, nadvratnike i arhitrave.

Oni su zaista primer „urbane divljine“ koji su ljubitelji prirode i urbani ekolozi počeli da slave. Kao što direktorka Ament ističe: „Mi delimo naš grad sa drugima, uključujući milione životinja. Golubovi su svuda po Londonu, kao i mi."

"Još jedna grupa migranata koje ne volimo"

Implicitna u borbi protiv golubova je i činjenica da se golub, kao i mnogi ljudi, suviše lako označavaju kao neprikladni. Urbani golubovi su, za sociologa Kolina Džerolmaka: „eksplicitni upadači u prostore za koje smo odlučili da bi trebalo da budu samo za ljude“. To ih čini ranjivim, ali na isti način na koji neke kategorije ljudi postaju ranjive.

Prepoznato je da se antipatija prema urbanim životinjama alarmantno brzo pretvara u maltretiranje ljudskih bića. Golubovi su „još jedna grupa imigranata koju ne volimo“, smatra bloger Tim Hamlet.

Kolumbijski umetnik Ivan Argote dobio je zadatak da postavi hiperrealističnu skulpturu goluba visoku oko pet metara u javnom parku Haj lajn na Menhetnu u Njujorku. Argote je želeo da nas podseti da smo svi mi na neki način imigranti, i ne bi trebalo da prebrzo kažemo ko će ostati, a ko biti deportovan (ili nešto još gore).

Kako je rekla umetnička direktorka i glavni kustos parka Haj lajn, Sesilija Alemani: „To je skulptura koja govori o mnogim drugim prilično dubokim pitanjima kao što su odnos između ljudskog i životinjskog sveta, ideje imigracije i ko ima pravo da bude gost u Njujorku.”

Dakle, može se reći da je kontroverzni rebrend Londonskog muzeja skrenuo pažnju na dugu istoriju Londona, priče o mnogim različitim zajednicama i njihovim putevima do prestonice, ali i na doprinos njegovih manje voljenih stanovnika, čak i onih sa krilima.

(Telegraf.rs)