Zavirite u napuštenu psihijatrijsku bolnicu u kojoj je preminuo jedan od najgorih serijskih ubica u istoriji

Državna bolnica u Tontonu u SAD godinama je izazivala jezu kod ljudi jer je bila dom za neke od mentalno najbolesnijih ljudi u Americi. Sada, kada je većim delom napuštena, budi interesovanje brojnih avanturista koji bi da istraže svaki njen kutak, a kako bolnica danas izgleda najbolje ilustruju fotografije Metjua Kristofera iz "Abandoned America", koji je od detinjstva bio zainteresovan za napuštena mesta.

Metju je počeo da obilazi i fotografiše ovakve lokacije pre nekih desetak godina, a u svom podkastu je opisao kako je izgledao obilazak ove napuštene bolnice i kaže da je ovo verovatno bio jedan od najtežih i najopasnijih projekata koje je odradio do sada.

Preporučujemo

Državna bolnica u Tontonu u početku se nazivala duševnom bolnicom i bila je druga takva ustanova u Masačusetsu. Sazidana je 1853. godine za oko 150.000 dolara, kako bi se rasteretila duševna bolnica u Vorčesteru, koja je sagrađena 20 godina ranije i bila prepuna.

Tonton je u to vreme "vapio" za ovakvom ustanovom, a imanje od 62 hektara koje se prostire duž reke delovalo je kao idealno mesto za izgradnju duševne bolnice, jer je reka bila prirodna granica koja bi bolnicu odvojila od grada koji se sve više razvijao.

Elbridž Bojden, poznati arhitekta iz Nove Engleske, koji je do tada već isprojektovao zgrade zatvora, suda, pošte i železničke stanice, određen je da izradi projekat nove bolnice.

Izgrađena je u džordžijanskom stilu i imala je Bojdenov "pečat" - dosta dekorativnih detalja od kovanog gvožđa.

Foto: Matthew Christopher/Abandoned America

Na kraju je na imanju izgrađeno više od 40 objekata, među kojima su i smeštaj za osoblje, crkvica, vešernica, ali i pekara, pozorište, kuhinja, trpezarija...

Bio je to jedan od "najmodernijih" objekata u gradu, sa priključkom na vodovod i kanalizaciju, sa centralnim ventilacionim sistemom.

Ustanova u Tontonu bila je peta bolnica u državi koja je zidana po standardima za duševne bolnice, u kojima su se velika odeljenja prostirala od centralne administrativne zgrade tako da svako odeljenje dobije dovoljno prirodnog svetla i svežeg vazduha.

Sama zgrada građena je sa ciljem da bude "lekovita", odnosno da se "učini mestom pogodnim da zainteresuje i smiri umove onih kojima je potrebno, kao i da ima umirujući uticaj prirode kao leka".

Kupola nad trospratnom upravnom zgradom uzdizala se 20 metara iznad krova i pružala je "panoramski pogled na predivan krajolik - susedni grad, sa njegovim brojnim obeležjima užurbanog života, nekoliko sela sa cvetnim poljima, brojna jezerca i potoke, sve do plavih brda okruga Norfolk".

Ova kupola bila je jedna od prvih karakteristika koje su izgubljene nakon zatvaranja bolnice. Kupola se 1999. srušila pod sopstvenom težinom u glavnu bolničku zgradu, koja je u tom trenutku bila napuštena skoro četvrt veka.

Od "lekovitog mesta" do horora

Kada je prvi pacijent primljen u ovu ustanovu 7. aprila 1854. godine, državna bolnica je bila napredna. Iako su u podrumu postojale prazne "jake sobe" sa odvodom za smeštaj nasilnih pacijenata, one nikad nisu korišćene.

Sobe su, većinom, bile spavaone, a postojale su i privatne sobe. Oni koji su ovde boravili smatrani su za pacijente, a ne zatvorenike.

U to vreme, bilo je brojnih razloga za optimizam. Reformista Dorotea Diks putovala je po zemlji i zalagala se za izgradnju duševnih bolnica koje će pružiti bolju negu pacijentima, sa nadom da će to pomoći da mentalno oboleli više ne budu zatočeni u zatvorima, podrumima i tavanima u porodičnim kućama, sa članovima porodice koji su nemoćni da im pomognu.

Državne bolnice su zidane u nadi da će tako biti pružen bolji tretman mentalno obolelima, a na to je uticalo vođstvo kvekera da "skidaju lance sa bolesnih", da ih leče razgovorom i saosećanjem i dozvoljavaju im da rade u pastoralnom okruženju, za koje se verovalo da će pomoći u njihovom oporavku.

Foto: Matthew Christopher/Abandoned America

Uprkos ovim dobrim namerama, "bolnica za ludake" nikad nije mesto u koje bi neko hteo da ode. Tako je 1869. Dejvid Harlej ostao bez obe noge kada je iskočio iz voza koji ga je vozio ka Tontonu. Preminuo je za pola sata.

Iako je bilo mnogo onih koji su lečeni i otpušteni iz bolnice, uvek je postajala bojazan da bi nekog mogli da zadrže unutra godinama, ili čak čitav život, što je sve plašilo.

Razlozi zbog kojih su ljudi bili hospitalizovani u ovakvim ustanovama bili su različiti... Tamo su zatvarali senilne, promiskuitetne, divlje i neposlušne, neželjenu decu i matore rođake, one koji nisu bili u skladu sa nečijim verskim ili političkim uverenjima...

Iza vrata takvih ustanova našli su se i anksiozni, depresivni, oni koji se ne slažu sa članovima svoje porodice, hiperaktivni, homoseksualci, žene koje su delovale previše slobodno, kao i ljudi koji su imali neki deformitet od rođenja.

Tu, nažalost, nije bio kraj. Zatvarali su i obolele od Alchajmera, sifilisa, one koji nisu govorili engleski ili nisu bili dovoljno socijalizovani, ili dovoljno društveni. Ljude su odvodili u Tonton jer su masturbirali, gubili interes za kućne poslove i slično...

Istoričar Vilijam Hana istakao je da su mesta poput bolnice u Tontonu postale zatvor za problematične imigrante, pogotovo Irce.

Doktor Čojt, nadzornik u Tontonu, pričao je 1870. godine za novine kako je primetio da "višak ludih žena u odnosu na lude muškarce postaje sve izraženiji". Pripisao je to činjenici da više ludih muškaraca umire.

"Sve više žena tone u beznadežno ludilo. Muškarci su poludeli zbog fizičkih uzroka, dok žene podležu suptilnim moralnim uticajima, do kojih nije lako doći bolničkim lečenjem. Nije opasno po život, ali je neumoljivo i struka ga ne razume dobro”, naveo je doktor.

Iako je lako istaknuti slučajeve u prošlosti u kojima su verovanja i prakse arhaični prema današnjim standardima, zapisi pokazuju da su 1800-ih uloženi napori da se reši prenaseljenost putem proširenja i poboljšanja ovog zdanja.

Devedesetih godina 19. veka izgrađena su dva karakteristična uzvišena prolaza koji povezuju glavnu zgradu sa zgradama nove istočne i zapadne ambulante.

Izveštaj poverenika iz 1915. pominje bejzbol utakmice, piknike, programe donacija knjiga, predavanja, plesove i "druge zabave" i iskren pokušaj da se novinarima i zajednici poželi dobrodošlica u ove zgrade "kako bi mogli da prenesu individualno mišljenje formirano nakon inspekcije koja bi verovatno uklonila stare predrasude.”

U Tontonu bila i Džejn Topan

Iako bi neki od razloga za prijem u ustanovu izgledali, u najboljem slučaju - čudni, sigurno je bilo pacijenata koji su zaslužili da završe u Tontonu, a o njihovim slučajevima se naširoko pisalo.

Jedan od njih bio je 23-godišnji V. H. Praj, koji je ubio trogodišnje dete zato što je "voleo da ide na sahrane i zato što ga je stariji brat žrtve mučio”, a njegov slučaj u novinama pominjan je pod naslovom: "Neobična nakaza i lud čovek."

Nekoliko poznatih serijskih ubica završilo je u Tontonu. Najpoznatija je bila Džejn Topan, medicinska sestra koja je morfijumom i strihninom otrovala najmanje 31 osobu i osumnjičena je za smrt još do 70 ljudi.

Njena ambicija "da ubije više bespomoćnih ljudi nego bilo koji drugi muškarac ili žena koji su ikada živeli“, bila je osujećena njenim "angažovanjem" u Državnoj bolnici Tonton, gde je ostala sve dok nije umrla 1938. u 84. godini.

Lizi Borden, kojoj je suđeno i koja je oslobođena optužbi za ubistva svog oca i maćehe 4. avgusta 1892. sekirom u Fol Riveru u Masačusetsu, navodno je isto tamo boravila. Međutim, nema dokaza koji bi to potkrepili, iako je bila smeštena u zatvoru u gradu Tonton.

Među ostalim "značajnim" pacijentima su i čovek koji je zapalio šator u Letnjem pozorištu tokom predstave 1961. godine, kao i 16-godišnji dečak primljen na pregled nakon što je na smrt pretukao 10-godišnjeg novinara kamenom iste te godine. Pominje se da je tamo boravio i Tomas Samner, kapetan poznat po otkriću 'linije položaja' u okeanskoj plovidbi (poznate i kao Samnerova linija).

U jednom trenutku početkom 20. veka, državne bolnice su sve više postajale "skladišta" za one koji su smatrani inferiornim, a teorija eugenike se probila u medicinsku i naučnu zajednicu.

Glavna ideja eugenike bila je da se manjine, siromašni, kriminalci i pojedinci sa duševnim bolestima ili fizičkim nedostacima "umnožavaju neverovatnom brzinom i prenose svoje defektne gene na svoju decu".

To je bio razlog za zabrinutost među bogatim belcima, a istraživanja su pokazala da se njihova kasta sve kasnije venčavala i da su imali manje dece. Teorija eugenike bila je veoma popularna u američkim državnim bolnicama i rezultirala je time da se od lečenja pacijenata dođe do uništenja zanemarivanjem, što bi kasnije tvrdile i same bolnice nakon zatvaranja.

Guverner Masačusetsa Džejms Karli je 1936. ljutito osudio nehigijenske uslove, prenaseljenost i zanemarivanje u Tontonu.

"Neka odeljenja koja sam posetio bila su užasna mesta i za smeštaj životinja, kamoli ljudi. Poznato je da bi jednu spavaćicu za 24 sata nosile tri osobe", rekao je on.

Iako je eugenika zamrla posle Drugog svetskog rata, i dalje su postojale prepune državne bolnice i loši uslovi u njima.

Očajničke mere da se odeljenja rasterete, i pokušaji lečenja bolesti bez poznatog leka dovodile su do lečenja insulinskim šokom, pri čemu su izazivani epileptični napadi i koma ogromnom dozom insulina. Primenjivali su i hidroterapiju, gde bi pacijent bio zatočen u kadi ispunjenoj gotovo vrelom ili hladnom vodom satima, čak i danima. Poznatiji tretmani uključivali su terapiju elektrošokovima i lobotomije.

Tek kada su lekovi poput haldola uvedeni stvari su počele da se menjaju. Džon F. Kenedi je, nakon neuspešne lobotomije na njegovoj sestri Rozmeri, koja je uništila njenu sposobnost da funkcioniše, doneo Zakon o centrima za mentalno zdravlje u zajednici, koji je zahtevao deinstitucionalizaciju i brigu u zajednici.

Zatvaranje duševne bolnice

U kombinaciji sa lekovima, deinstitucionalizacija dovela je do drastičnog smanjenja broja pacijenata u državnim bolnicama, ali su njihova zatvaranja vođena trapavo. Pol Flečer, pomoćnik nadzornika u Tontonu je 1975. sa još dvojicom lekara podneo ostavku, ističući da je "bolnička nega propala u poslednje dve do tri godine, te da su pojedini delovi bolnice sada kao zmijske jame".

Iste godine zatvorena je glavna zgrada bolnice, dok pojedini pomoćni objekti rade i dan danas, uključujući istočnu ambulantu, dve jedinice za mlade, dva odeljenja za adolescente kojima upravlja Odeljenje za omladinske usluge, i odeljenja kojima upravlja Državna bolnica Tonton za dugotrajnu negu i forenzičku procenu.

Glavna zgrada i zapadna ambulanta su napuštene i, iako su 1994. stavljene na listu istorijskih spomenika, nije učinjeno ništa da se spreči njihovo dalje propadanje.

Gradonačelnik je 2012. saopštio da će i ostale zgrade da budu zatvorene, što je izazvalo žestok protest pojedinih udruženja, poput Nacionalnog udruženja za mentalne bolesti u Masačusetsu.

U trenutku kada je autor fotografija Metju Kristofer obišao bolnicu, prošlo je više od 30 godina otkako je glavna zgrada zatvorena. Požar je uništio veći deo centralne administrativne zgrade, ali ono što je ostalo bilo je zaista neverovatno.

"Fragmenti života na odeljenjima su bez ikakve sumnje dokazali da prošlost Državne bolnice Tonton nije bila fikcija i da su ljudi koji su prošli kroz njene sale bili mnogo više od obične legende. U prostoru u kojem je nekad radilo na hiljade ljudi, tog dana bilo je samo šest osoba, dovoljno ludih da se ušunjaju u zgradu iz koje su u prošlosti, oni zatvoreni unutra, pokušavali da se iskradu. Bilo je zastrašujuće - ne zbog jezivih aspekata koji se nalaze u pričama o duhovima, već zato što ova veličanstvena zver od bolnice, generacije ljudi koje su je učinile onim što jeste, i sama filozofija brige koja ju je definisala bile senke koje brzo idu u zaborav. Mogli ste to da osetite u oblastima gde se pod spuštao, u čudnom paradoksu zjapećih rupa gde su nekada stajali ljudi. Poklon Tontona bilo je čudno natezanje između svega što je nekada bilo, i ništavila u koje se pretvorilo", svedoči Metju u svom tekstu objavljenom na Abandoned America.

Tokom obilaska, pred sam kraj dana, imao je jedno nesvakidašnje iskustvo.

"Nisam bio svestan šta se tačno dogodilo, da li je neko video policajca kroz prozor, ali odjednom smo svi počeli da trčimo za našim vodičem Rajanom, sve dublje i dublje unutar zdanja, do podruma. Prošli smo kraj starih invalidskih kolica i cevi, sve dok nismo stigli do tunela toliko niskog da nisi mogao da stojiš uspravno. Tu smo bili, pa čini mi se zauvek. Rajan je sve vreme osluškivao i utišavao nas. Nismo znali da li su nas videli, da li su nas jurili, da li su nekog od nas uhvatili. Bilo je veoma teško biti skučen u tom prostoru sa sve opremom za snimanje", svedoči Metju u svom tekstu.

Kada su shvatili da su bezbedni istrčali su napolje, preskočili ogradu i ponovo su se našli na sigurnom.

"Bilo je pravo olakšanje pobeći na mesto gde ne bismo bili uhapšeni samo zato što smo tamo. Lako je fokusirati se samo na tugu koja je svojstvena olupini mesta kao što je državna bolnica Tonton. Kada poznajete bedu iz njene istorije, a vidite samo ruševine onoga što je nekada bila, ponekad postajete zaslepljeni jezivim i mrkim, osujećenim nadama i nekontrolisanom korupcijom. Ipak, tu je živelo nešto drugo – nešto u blistavom zelenom bršljanu koji se probijao u pukotine kako se ljubavni prsti prepliću, u mekoći vetra ili tišini netaknute popodnevne sunčeve svetlosti. Državna bolnica Tonton imala je takvu lepotu – u iskreno dobrotvornim ambicijama koje su je izgradile, u gracioznim oblicima arhitektonskog dizajna, u nadi onih koji su verovali da može doneti lek za mentalne bolesti, i u onima koji su tamo bili zatvoreni. Ako ne možete da vidite ove stvari, nema svrhe pokušavati da sačuvate deo Tontona. Možda je to najbolje rekao nadzornik državne bolnice Artur Gos, zaključujući izveštaj poverenika iz 1915. godine: 'Uprkos obeshrabrenjima i neuspesima, poteškoćama, nedoumicama i sve većim komplikacijama, nismo li svi svesni napretka, i zar se nećemo odlučno okrenuti napred i sa obnovljenom energijom preuzeti moćni zadatak koji je pred nama?' Kada sam bio tamo, nisam čuo vrisak teskobe onih koji su tamo bili zatočeni, već spokoj konačnog oslobađanja, nešto što mi je na apstraktan i neobjašnjiv način van svake sumnje pokazalo da ništa veliko zaista ne umire", napisao je Metju.

(Telegraf.rs/Foto: Matthew Christopher/Abandoned America)