Za Petra izgradili vilu sa 110 soba: Vredela 100 miliona, decenijama bila napuštena, sad sledi preokret

Vila sa 110 soba, koja je u 19. veku izgrađena za Petra Vajdnera konačno će, nakon decenija napuštenosti, zasijati u novom ruhu.

Čuveni Lajnvud Hol koji se nalazi u parku Elkins u Pensilvaniji više od 30 godina je bila napuštena, a sada je glupa konzervatora konačno postigla dogovor o kupovini i rekonstrukciji ove velelepne vile.

Preporučujemo

Lajnvud Hol u svetu nazivaju i američki Versaj. Sa gradnjom ovo luksuznog zdanja počelo se 1897. godine, a građevina je završena 1899. godine. Nije poznato koliko je novca uloženo u izgradnju ove vile, ali činjenica da je izgradnju finasirao bogataš Petar Vajdner, koji je imao najviše Rembrantovih dela nakon Bakingemske palate, može da nam pomogne da naslutimo kako se priliko izgradnje uopšte nije štetelo.

Vajdner je bogatstvo stekao prvo u poslovima sa tramvajskim prevozom, a kasnije je osnovao američku železaru i American Tobacco Company.

Nakon što mu je žena preminula, želeo je da sinove i njihove porodice zadrži u blizini i da svi žive u jednom domu. Takođe, bio mu je potrebna ogroman prostor za izlaganje svoje umetničke kolekcije.

Osim 14 Rembrantovih dela, u svojoj kolekciji imao je i Monea, Belinija, El Greka i dela mnogih drugih slavnih umetnika.

Ovo neverovatno zdanje, koje je projektovao arhitekta Horas Trumbauer nalazi se na imanju koje se prostire na 34 hektara.

Pored galerija, Vajdnerova umetnička kolekcija oblikovala je niz drugih prostorija u kući. Prostorija za prijem pored velikog ulaznog hola dizajnirana je da bi u nju mogla da stane ogromna tapiserija Fransoa Bušea, Rinaldov san, koja datira iz 1751. godine. Italijanski mural iz 18. veka ostao je na plafonu plesne sale, koju su Trumbauer i dizajneri enterijera verovatno planirali imajući na umu to umetničko delo.

Foto: Instagram/Lynnewood Hall

Za samu kuću, Trumbauer je uporedio raskoš umetničke kolekcije sa svakim luksuznim terminom koji se mogao zamisliti davne 1897. godine. To je uključivalo i umivaonike od alabastra, velika ulazna vrata od čvrste firentinske bronze, pozlaćene lajsne i unutrašnja vrata od crnog oraha iz Londona.

Ekstravagancije su prevazilazile dekorativnost. U celoj kući je postavljen centralni vakuum sistem, koji je uobičajen danas, ali u ono vreme smatrao se visokom tehnologijom..

U potkrovlju u severnom krilu nalaze se lanac, remenica i satni sistem koji je upravljao nizom otvora ispod staklenog krova kako bi vodili dnevnu svetlost kroz umetničke galerije ispod. Metropoliten muzej je imao sličan sistem nad svojom evropskom kolekcijom, postavljenom 1939. godine...

Porodica se na imanje uselila 1900. godine i delovalo je kao da će u ovoj kući odrastati brojne generacije Vajdnerovih, ali je porodicu, nažalost, zadesila tragedija.

Naime, Petar Vajdner je bio i jedan od investitora za izgradnju Titanika. Kada je došlo vreme da Titanik zaplovi, odrekao se svog mesta na brodu, jer je već bio previše star. Međutim, njegov sin Džordž, snaja Elenor i unuk Hari, koji su bili u inostranstvu u potrazi za kuvarom koji će raditi u njihovom novom hotelu, želeli su da se udobno vrate kući i ukrcali su se na Titanik. Džordž i Hari su stradali, a brodolom je preživela samo Elenor.

Smrt vlasnika promenila sve

Tri godine kasnije, preminuo je i Petar u 80. godini. Vilu je nasledio sin Josif, koji je kao i otac, obožavao umetnost, pa je nakon očeve smrti doneo odluku da pojedine delove vile otvori za javnost, kako bi ljudi mogli da se dive neprocenjivim umetničkim delima koje su čuvali u kući.

Ta kolekcija se nekada u svetu smatrala najvažnijom privatnom kolekcijom evropskih remek-dela. Oko 2000 umetničkih dela Josif je 1940. poklonio Nacionalnoj likovnoj galeriji u Vašingtonu. Procenjuje se da su slike i skulpture koje je poklonio tada vredele oko 20 miliona dolara.

Tri godine kasnije Josif je preminuo, a niko od njegovih naslednika nije želeo da preuzme brigu o vili.

Porodica je živela u vili do 1944. godine, a potom je vilu kupio Karl Mekintajer, a zdanje je na kraju završilo u vlasništvu evangelističke zajednice. U to vreme vila je navodno vredela gotovo 99 miliona dolara.

Zdanje je zatvoreno 1992. zbog finansijskih poteškoća zajednice. Do zatvaranja iz vile je "nestalo" mnogo komada nameštaja i jedinstvenih ukrasa, a i priča se da je oronule prostorije stavljane van upotrebe, umesto da budu sanirane i renovirane.

Nakon toga vila je ostavljena na milost i nemilost rubu vremena. Pre nekoliko godina pojavila se grupa konzervatora koji su želeli da otkupe vilu i da je renoviraju. Danas je stigla vest da su ugovori konačno potpisani i očekuje se da bi uskoro moglo da se krene sa obnovom ovog velelepnog zdanja.

Godinama su volonteri svakog vikenda izdvajali nekoliko sati da bi čistili objekat i popravljali šta se popravljati moglo.

Tada su otkrili da u samoj vili postoji mnogo skrivenih prostorija. U sobi za pušenje postojao je tajni prolaz u ormanu, koji je vodio do kupatila u mermeru. U blizini spavaćih soba na drugom spratu otkrivena je jedna tajna soba, koja uopšte nije bila ucrtana u planove arhitekte.

Obilazeći kuću shvatili su i da je svaka soba bila obeležena slovom i brojem, koji su se takođe nalazili na arhitektonskim crtežima.

Potom je otkriveno i da je u sobi batlera postavljen sef, koji, kako se veruje, nije otvoran još od vremena kada su Vajdnerovi živeli u vili.

Šta je plan?

Nakon decenija napuštenosti, sada bi ova vila trebalo da zasija u novom ruhu. Kako su saopštili iz grupe koja je kupila imanje, plan je da se, kad svi papiri budu gotovi, krene sa obnovom zemljišta od 34 hektara u nadi da će postati javno dobro za grad Čeltenhem.

"Želimo da ovo imanje vratimo da bude živi deo grada što je pre moguće. Vrtovi su prioritet. Zdanje je imala najbolje formalne francuske bašte u zemlji na prelazu prošlog veka. Bio je ovo mini Versaj“, poručili su iz udruženja.

Ta restauracija neće tačno replicirati original, delom zato što promene klimatskih uslova znače da deo onoga što je prvobitno zasađeno možda više neće uspevati tamo, ali i zbog činjenice da bi bilo potrebno oko 70 baštovana sa punim radnim vremenom da brine o bašti.

Zatim nameravaju da krenu sa sređivanjem samog zdanje. Kako im njihov ugovor omogućava pristup zgradi radi osnovnog održavanja, već su zamenili 65 od 220 prozora, a trenutno rešavaju neke probleme sa odvodnjavanjem.

"Radili smo na tome da zgrada bude vodonepropusna – popravljamo krov, radimo na prozorima i rešavamo neke probleme sa drenažom. Postavili smo i video-nadzor, što smo morali da uradimo kako bismo bili sigurni da više nema vandalizma", naveli su iz grupe.

Potpuna restauracija će zahtevati ogromnu količinu vremena i novca, kao i veštine i truda, tako da grupa planira dugoročni projekat koji će u proces uključiti edukativni program za istorijsku restauraciju, koristeći rad kao svojevrsnu obrazovnu laboratoriju.

(Telegraf.rs)