Sestra Marija posle 24 godine napustila manastir i udala se za monaha

Dodir ruke monahinje o ruku monaha, zauvek promenio život sestre Marije, koja je bila u manastiru 24 godine.

Igumanija manastira je sestru Mariju odvela da upozna fratra Roberta, koji je bio u poseti iz manastira u Oksfordu, i da vidi da li želi nešto da jede. Ali je igumanija bila pozvana da primi telefonski poziv, pa su tako Marija i Robert ostali sami.

"To je bio prvi put da smo bili zajedno u istoj prostoriji. Sedeli smo za stolom, on je ručao, a kako se igumanija nije vratila, ja sam ga ispratila", priseća se Marija.

Ona je živela pobožnim, strogim i uglavnom tihim životom kao monahinja, provodeći većinu svojih dana u svojoj keliji. Dok je puštala Roberta da izađe, očešala se o njegov rukav i rekla da je osetila neki trzaj.

"Osetila sam neku hemiju, nešto... Bila sam postiđena. Pomislila sam: 'Bože, da li je on to osetio'. I kako sam mu držala vrata da izađe, bila je veoma čudna situacija", priseća se Marija.

Ona kaže da je posle nedelju dana stigla poruka od Roberta, u kojoj je pita da se uda za njega.

"Bila sam šokirana. Nikad nije video ni moju boju kose. Nije znao ništa o meni. O tome kako sam odgajana. Nije znao ni koje ime sam dobila po rođenju", priča monahinja.

Pre nego što se zamonašila sa 19. godina, sestra Marija se zvala Lisa Tinkler, i došla je iz Midlsbroa.

Iako njeni roditelji nisu bili religiozni, hodočašće njene tetke probudilo je nešto u Lisi, koja je potom od svog oca, kada je imala samo šest godina, tražila da joj u sobi sagradi oltar.

"Imala sam malu statuu Bogorodice i svetu vodu iz Svetilišta gospe Lurdske. Mislila sam da je flašica sveta, pa sam stalno u nju sipala vodu sa česme i pila", priseća se Marija za BBC.

Lisa je znala kao dete sama do ode do crkve u gradu i u njoj sedi satima. Molila se Bogorodici i shvatila je da je osetila poziv... Odlazak u manastir jednog vikenda, dok je još bila tinejdžerka uverio ju je u njen poziv. Manastir su vodile monahinje karmelićanke iz reda koji je nastao u 12. veku i gde je život bio posebno spartanski, povučen i strog - ali je ona odlučila da je to upravo život koji želi da vodi.

Iako je Lisa želela da se odmah pridruži, njena majka, koja je bila uznemirena ćerkinom odlukom, tajno je pisala manastiru da odloži njen odlazak za nekoliko meseci, kako bi Lisa mogla još jedan Božić da provede kod kuće. Pridružila se tokom novogodišnjih praznika.

"Od tada sam živela kao pustinjak. Imali smo dozvoljeno dva puta dnevno da razgovaramo, inače si bio sam u svojoj keliji. Nikada nisi radio ni sa kim, uvek sam", kaže ona.

Tokom godina, sestra Marija je osećala da joj se rečnik smanjuje jer nije imala više o čemu da razgovara sa drugim monahinjama, koje su sve bile decenijama starije od nje, osim o vremenu i cveću u bašti. Četiri puta godišnje je viđala svoju majku kroz rešetku.

"Za moja 21. rođendan torta i čestitke su provučene kroz fioku. A kada se moj nećak rodio, prošao je kroz neku vrstu okretnog tanjira“, smeje se ona, prisećajući se svega.

Ona opisuje način na koji je osećala da se njen "unutrašnji svet" otvara dok joj se spoljašnji svet zatvara. Postojao je osećaj zadovoljstva i ispunjenosti. Ali, tog dana u samostanu sve se promenilo dodirom rukava i porukom sa pitanjem da li bi se udaljila od monaškog života i udala se.

Sestra Marija nije dala Robertu odgovor na njegovo pitanje i nije znala šta da radi.

On možda nije znao ništa o njoj, ali ona je znala malo o njemu.

Tokom poseta iz Oksforda karmelićanskom centru u Prestonu, povremeno bi dolazio da služi misu u obližnjem manastiru, a Lisa je slušala njegove propovedi iza rešetke.

Slušajući njegove anegdote dok je propovedao, saznala je ponešto o njegovom odrastanju u Poljskoj blizu nemačke granice, i o ljubavi prema planinama. Mada, kaže da tada nije imao uticaj na nju.

Sada se odjednom sve promenilo.

"Ja nisam znala šta znači biti zaljubljen i mislila sam da druge sestre mogu to da primete na mom licu. Postala sam poprilično nervozna. Osetila sam promenu u sebi i to me je uplašilo", rekla je monahinja.

Vremenom je skupila hrabrost da kaže svojoj nadređenoj da misli da gaji osećanja prema Robertu, a starija sestra je bila u neverici.

"Nije mogla da shvati kako se to dogodilo jer smo bili pod njenim budnim okom 24 sata, sedam dana u nedelji. Uptala me je kako mogu da se zaljubim sa tako malo kontakta", priča sestra Marija.

Razmišljala je kako bi reagovala njena porodica ili biskup, ako bi odlučila da napusti manastir. Morila ju je misao da li će se njena veza sa Bogom promeniti.

Ali razgovor sa igumanijom doveo ju je do toga da uradi nešto neuobičajeno naglo.

"Igumanija je bila malo oštra sa mnom, pa sam stavila pantalone i četkicu za zube u torbu i izašla, i nikad se nisam vratila kao sestra Marija“, priča sada Lisa.

Robert joj je poslao poruku da planira da dođe u Preston ponovo te večeri. Ovog puta da bi se sreo sa prijateljem, kojem je bio potreban savet, u obližnjem pabu. Bila je to prva osoba iz reda kojoj je verovao da mu ispriča o svojoj i Lisinoj nevolji.

Lisa je pretpostavljala da će se sresti u pabu "Kod Crnog bika", koji se nalazio na oko kilometar od manastira, tako da se i ona tamo zaputila.

Ali umesto da to bude radostan trenutak, Lisu je ta novembarska noć 2015. bacila u dubok nemir.

"Kiša je padala dok sam pešačila ka pabu. Vozila su mi išla u susret, i farovi su mi tukli u oči. Samo sam pomišljala kako bih sve ovo mogla odmah da okončam", kaže Lisa objašnjavajući da je imala samoubilačke misli.

"Stvarno sam se borila sama sa sobom. Mislila sam kako treba da sprečim sve ovo, a Robert bi mogao da nastavi sa svojim životom. Ipak, pitala sam se šta je on stvarno mislio kada me je pitao da se udam za njega", priča danas Lisa.

Ipak, nastavila je da hoda tog petka uveče, sve dok se mokra i bez kaputa nije obrela ispred Crnog bika. Skupila je hrabrost da uđe tek kada je videla da monah sedi unutra.

"Kada sam je video, srce mi je stalo. Međutim, paralisao me je strah, a ne sreća, jer sam u tom trenutku znao da moram da postanem samo Lisin, a znao sam i da oboje nismo spremni za to", priča Robert.

Robert je tada već 13 godina bio karmelićanin. Bio je mislilac, akademik i teolog koji je započeo monaški život u potrazi za smislom tokom, kako on opisuje, krize vere i identiteta.

Prisećajući se sada, oseća da su njegovi koreni učinili tu konfuziju gotovo neizbežnom. Naime, odrastao je u regionu koji je nedavno prešao iz Nemačke u Poljsku, sa ocem luteranom i majkom katolkinjom.

Ali bio je to mračni period nakon neuspele veze koji ga je naveo da nastavi svoju potragu za ispunjenjem u Engleskoj, gde je, uprkos luteranskoj protestantskoj teologiji na koju se oslonio, u karmelićanskom rimokatoličkom samostanu našao svoju utehu.

"Ranije nisam znao mnogo o karmelićanima i nisam razmišljao o tome da budem monah. U stvari, uvek sam bio veoma sumnjičav prema ovakvoj vrsti izražavanja vere“, kaže Robert.

Ali kaže da ga je red naučio kako da prihvati tamu, poteškoće i krizu do tačke u kojoj se osećao staloženim. Međutim, susret sa Lisom, koju je tada jedva poznavao kao sestru Mariju Elizabet, okrenuo mu je život naglavačke.

"Taj dodir Lise o moj rukav pokrenuo je promenu, osetio sam da nešto raste u mom srcu. Mislim da nikad nisam u životu doživeo to da se ludo zaljubim, jer kada se zamonašite uče vas kako da se nosite sa emocijama kao što je ljubav", kaže Robert.

Objašnjava da je njegova poruka Lisi sa pitanjem da li mogu da se venčaju bila skoro intelektualna borba sa samim sobom.

"Kada se pojavila u pabu, mali đavo u meni bio je prestravljen. Moj strah nije bio verski i duhovni, već strah od toga kako da počnem novi život u 53. godini", iskren je Robert.

Tranzicija je bila teška, pogotovo na početku. Lisa se seća trenutka pre Božića, koji je došao ubrzo nakon što su oboje napustili svoje monaške živote.

"Gledala sam Roberta koji je bio rasejan i uplakan. U tom trenutku smo oboje udarili dno i osećali se da treba da uradimo isto što i Romeo i Julija i da sve završimo. Bilo je teško je se on osećao sam i izolovan i nije znao kako da krene napred. Na kraju smo se držali za ruke i nekako pregurali sve to", kaže Lisa.

Oni opisuju trenutke na Birou za zapošljavanje, kada su oboje briznuli u plač kada su ih pitali o njihovim veštinama, kao i o sceni kada se se drugi put vozili od Prestona do Jorkšira.

"Naručio sam knjigu na poljskom o časnim sestrama koje su napustile svoje redove iz raznih razloga. Pročitao sam je i preveo Lisi u kolima, ali je morala da stane nasred puta. Oboje smo plakali jer su njihove priče bile tako emocionalne i mogli bismo da se povežemo sa njima", kaže Robert.

Ono što im je donelo mir je ono što ih je pre svega vodilo ka monaštvu, a to je povezivanje sa ličnom verom.

"Celog vašeg religioznog života govorili su vam da bi vaše srce trebalo da bude nepodeljeno i dato Bogu. Odjednom sam osetio da mi se srce širi da zadrži Roberta, ali sam shvatila da sadrži i sve ostalo što sam imala. I ja se ne osećam drugačije u vezi sa Bogom, i to me je umirilo“, kaže Lisa.

Lisa se prvo zaposlila u pogrebnom preduzeću, a kasnije u bolničkoj kapeli. Iako je bio uznemiren pismom iz Rima u kojem mu je rečeno da više nije član karmelićanskog reda, Robert je ubrzo primljen u Englesku crkvu.

Venčali su se i sada žive u selu Haton Radbi u Severnom Jorkširu, gde je Robert postao vikar lokalne crkve. Još uvek se prilagođavaju životu van manastira.

Konkretno Lisa, koja je bila izolovana 24 godine i nije imala akademski život koji je Robert imao ranije, govori o tome da se oseća kao posmatrač u spoljnom svetu. Tek sada smišlja koja frizura i odeća joj najbolje odgovaraju.

Oboje i dalje žude za elementima monaškog života, Lisa čak kaže da bi se sutra vratila da bude monahinja da nije Roberta.

"Toliko smo se navikli na tišinu i samoću, to je teško naći u svetskim poslovima, povlačite se u toliko različitih pravaca, tako da je za mene i Roberta stalna borba da ostanemo usredsređeni i prizemljeni“, kaže Lisa.

Ali pronašli su rešenje koje funkcioniše.

"Često mislim da živim u manastiru ovde sa Robertom, kao dva karmelićana gde je sve što radimo dato Bogu. Usidreni smo u molitvi, ali ljubav može da učini svetim sve što radite i shvatam da se ništa nije promenilo za mene", kaže Lisa i dodaje da se oboje slažu da ih je troje u braku.

"Hrist je u centru i dolazi ispred svega. Ako bismo ga izbacili iz jednačine, mislim da to zaista ne bi trajalo“, zaključuje ona.

(Telegraf.rs)