Paralela između ruskih aneksija delova Ukrajine s nemačkim aneksijama pred Drugi svetski rat

Pre osam godina svet je potresla ruska aneksija Krima, kao i „spontani ustanak” u Donbasu, u stvari ruska intervencija izvedena pod izgovorom zaštite ruskog življa, koje je navodno bilo ugroženo od strane nekakvih fašističkih hordi Ukrajinaca, željnih krvi, kako je kazivala ruska propaganda.

Mada je nacista i drugih ekstremnih desničara bilo među revolucionarima na Majdanu, nema sumnje da su bili manjina; a tvrdnje da ta šaka ekstrema maršira ka istoku zemlje s namerom da izvrši genocid nad nekoliko miliona Rusa, bilo je i ostalo neubedljiv izgovor za agresiju.

Invazija na susednu zemlju bi u svakom slučaju trebalo da bude poslednja, a ne prva, mera koja se u takvim situacijama preduzima. Ali ta je argumentacija dobila 24. februara ove godine jednu sasvim novu, zlokobniju dimenziju.

A pošto se svet nalazi na ivici apokaliptičnog rata (ne zapravo, ali dovoljno blizu da nam se to ne sviđa), ne možemo ignorisati paralele s Drugim svetskim ratom, u čijem su se uvodu odvijale upravo ovakve aneksije, praćene istom retorikom.

Da je tada postojao pojam genocida, Treći rajh bi ga besomučno koristio, da opiše „pakao” kroz koji je prolazila nemačka manjina u Čehoslovačkoj i potom Poljskoj, barem ako je suditi po ondašnjoj Gebelsovoj propagandi. No, krenimo redom.

ANŠLUS

Kako ruski imperijalisti gledaju na Ukrajinu, tako su nekada nemački imperijalisti gledali na Austriju, koja se našla prva na listi Adolfa Hitlera, inače rođenog Austrijanca.

Marta 1938. pokrenuta je invazija s ciljem prisajedinjenja Austrije Nemačkom rajhu, koristeći se opravdanjem da su Austrijanci Nemci, i da žele biti deo jedinstvene nemačke države.

U stvari je Hitler vojnu intervenciju pokrenuo upravo da bi sprečio austrijskog kancelara Kurta fon Šušniga da sprovede referendum, na kojem bi se sami Austrijanci izjasnili da li žele ujedinjenje s Nemačkom ili im je draga njihova državnost i posebnost, vekovima razvijana.

Istorijski gledano, Austrijanci jesu bili „Nemci” u širem smislu; sedamdesetak godina pre Anšlusa, s Prusima su se tukli baš oko toga, ko će ujediniti rasute nemačke državice (i izgubili).

Ali savremene nacije, baš kao i narodi iz kojih su se razvile, veštačke su konstrukcije; Austrijanci su naprosto posebna priča i nisu Nemci. A pored toga, Austrija je bila zasebna, međunarodno priznata država, čak imperija (stotinama godina unazad).

Ali ona se, naravno, pokazala kao najmanji problem, zbog etničke homogenosti. Pored toga, nacisti su organizovali referendum na kojem su Austrijanci s čudesnom i veoma smešnom većinom od 99,7% podržali ujedinjenje, kao što je 96,7% Krimljana podržalo ujedinjenje s Rusijom.

SUDETI

Ovo je bila (i sada ponovo jeste) oblast u Čehoslovačkoj (sada Češkoj) koja se graniči s Nemačkom i u kojoj su tada većinu činili Nemci. Česima je pripala posle Prvog svetskog rata, kada su obnovili nezavisnost.

Pod kojim izgovorom su nacisti pripremili svoje i svetsko javno mnenje, za prisvajanje tih teritorija? Nemci u Sudetima su ubijani, maltretirani, otima im se imovina, građani su drugog reda, Česi žele sve da ih pobiju.

Da bi se sprečilo izbijanje svetskog rata, britanska vlada predvođena slabim Nevilom Čemberlenom pristala je u Minhenu na ustupke Trećem rajhu i prodala je Čehoslovačku septembra 1938.

A pošto se u Sudetima nalazila celokupna linija odbrane Češke, sa sistemom utvrđenja, Hitler je marta 1939. lako okupirao i ostatak te zemlje, uspostavivši protektorat, a od Slovačke napravivši marionetsku državu.

POLJSKA

Gorenavedeni set opravdanja ponovio se i u slučaju Poljske. Pod izgovorom da je nemačka manjina na zapadu ove zemlje maltretirana, ugrožena, ubijana, terorisana, žene silovane, deca otimana od roditelja i pretvarana u Poljake, Hitler je ponovo napao.

Morao je da zaštiti svoj narod, rekla je propaganda. On je samo zato delovao, i ni zbog čega drugog. A zli London i Pariz su ćutali i huškali su zle Poljake da ubijaju nedužne Nemce i siluju čestite Nemice. Isti pozadinski krivci kao i danas, samo su uloge malo drugačije podeljene.

Glavni razlozi su naravno bili drugačiji. Vraćanje Zapadne Pruske u okvire Nemačke bio je za Hitlera nacionalni interes, ali je on pre svega bio opsednut „životnim prostorom” (nem. Lebensraum), koji je ležao na istoku, na putu do kojega je stajalo upravo ono što je Nemačkoj „oteto” u Versaju.

Takođe — strateški cilj da se glavnina nemačkog tla kopneno poveže s Istočnom Pruskom (koja je, poput Krima u odnosu na Rusiju, bila fizički odvojena od ostatka Nemačke) preko Danciškog koridora (danas je aktuelno ono što bismo mogli nazvati Marijupoljskim koridorom).

Poljsku je Nemačka napala zajedno s Rusijom (ili ako volite tehnikalije: sa Sovjetskim Savezom), i sa njom je podelila, otprilike na pola (neki to zovu Četvrtom podelom Poljske).

Britanija i Francuska su rekle da je bilo dosta i da je stvar otišla predaleko. Uostalom, upravo su one i garantovale sigurnost Poljskoj. Kada je njen bio integritet narušen, posle dva dana pokušaja obuzdavanja Nemačke, objavili su rat.

Osnovna nacistička ideja vodilja bila je sažeta u krilatici: „jedan narod - jedna država”, koju i dan-danas mnogi prihvataju nekritički; niko da objasni zbog čega bi ceo jedan narod (uz svu neodređenost tog pojma) morao da živi u jednoj državi, zašto je to dobro i neophodno.

Na stranu što je nemoguće, uz sve globalne migracije. Ali čak i ako to ostavimo po strani, i bacimo pogled na etničku kartu Evrope, videćemo prostor na kojem su narodi izmešani i razumećemo da se takve koncepcije ne mogu ostvarivati bez potoka krvi; a to toga nije vredno.

Zato međunarodni poredak nakon Drugog svetskog rata i počiva na suzbijanju same te ideje. Princip nije uvek bio poštovan, i velike sile su nastavile da krše suverenitete drugih država; u Evropi su Mađari i Česi to osetili 1956. odnosno 1968. od strane Sovjeta , a mi 1999. od strane Amerikanaca.

Ali Amerikanci, mada insistiraju na principu samoopredeljenja (na kojem takođe počivaju UN), zbog zločina počinjenih nad Albancima (stvarnih ili izmišljenih), insistiraju i na „nepromenljivosti granica”, sprečavajući ujedinjenje „Kosova” s Albanijom. (Sem ako se ne predomisle zbog procenta Srba koji to odobrava kada to radi Kremlj.)

Ovo što radi Rusija, anektiranje tuđih teritorija, ratom osvojenih, to zapravo niko nije radio od Drugog svetskog rata (mada je zanimljivo da je Rusija to i tada radila: okupirala je i nameštenim referendumima anektirala Litvaniju, Letoniju i Estoniju, zatim i Besarabiju, a pokušala je to i sa Finskom).

Posle ruskih aneksija ove četiri ukrajinske oblasti, svi se nadamo pobedi zdravog razuma, mada svako ima svoje viđenje smisla te fraze. U svakom slučaju, deplasirano je ukazivati na licemerje i na dvostruke aršine ove ili one velike sile. Ali svi smo odgovorni pred sobom, i svako može da „reši” barem svoje licemerje i svoje dvostruke aršine.

(V. D.)