Kako smo se našli na ivici istrebljenja: 210 godina od Bukureškog mira Rusije i Turske
Ustanička Srbija stavila se 1807. potpuno u zaštitu Ruske imperije, nadajući se da će joj to doneti nezavisnost. Ali nakon nekoliko godina ruskih aktivnosti ograničenog intenziteta, u današnjoj rumunskoj prestonici došlo je do preludijuma za srpsku katastrofu
Zbor u Orašcu na Sretenje 1804. označio je politički početak Prvog srpskog ustanka, i u širem smislu, tzv. Srpske revolucije, kako ju je u svojoj istoimenoj knjizi, Die Serbische Revolution, nazvao Leopold fon Ranke, tvorac savremene istorijske nauke.
Bitka kod Drlupe, u blizini Sopota, 24. februara, označila je vojni početak ustanka. Srbi iz Srbije su sami sebe oslobodili, svojom krvlju i svojim znojem i svojim suzama, koristeći se nužnom vojnom i materijalnom pomoći koja je dolazila s raznih strana, i iz Rusije i iz Austrije, i to ne isključivo od tamošnjih Srba. Ali smo mi ti koji smo krvarili za svoju slobodu.
Rusi su posle Ostružničke skupštine maja 1804. podržali ustanak, uvidevši prostor za dalje širenje svog uticaja; pre toga, ruski poslanik na Cetinju je ustaničkoj delegaciji, na njihovu molbu za pomoć — delom zato što su bili u miru s Turskom a delom možda i zato što još nije dobio instrukcije iz Petrograda — poručio da se obrate sultanu.
Ali aktivno su se uključili tek 1807, i to posredno, borbama protiv Turaka u Vlaškoj, u čemu smo mi učestvovali tako, što smo napali Turke „s leđa” (zapravo s boka, ali ako su nâs Bugari napali s leđa iz istog pravca i u prilično sličnim okolnostima, onda ne može ni u ovom slučaju biti drugačije). Ali samih ruskih trupa još nije bilo u Srbiji.
Posle Bitke kod Fridlanda — koja je okončala Rat četvrte koalicije, pošto je francuska armija potukla rusku — Tilzitskim mirom između Napoleona i Aleksandra 7. jula 1807. obavezala se bila Ruska imperija da sklopi mir s Osmanskom. On je doveo do ruskog povlačenja iz Vlaške i Moldavije, dok je Rusija izdejstvovala garanciju da Turska neće napadati na Srbiju.
Naredne godine Napoleon i Aleksandar su se sreli u Erfurtu i složili da Vlašku i Moldaviju može Rusija da reokupira, ali da neće biti komadanja Osmanskog carstva, te da će Srbija ostati pod turskim sizerenstvom. Mi o tome ništa nismo znali, inače se verovatno ne bismo dalje oslanjali na Rusiju, posebno što je i taj ruski mir s Turcima primljen vrlo negativno u Srbiji.
Takođe je verovatno da ne bismo, na izričiti zahtev ruskog carskog izaslanika Konstantina Konstantinoviča Rodofinjikina, a navodno radi koordinacije s ruskom ofanzivom, u kasno proleće 1809. obnovili neprijateljstva i otpočeli ofanzivu ka Novom Pazaru i Sjenici.
Rodofinjikin, koga su Srbi tada samo po zlu znali, rođen je u vlastelinskoj porodici grčkog porekla, ili u Rusiji ili na Rodosu. Pre nego što je 1807. stigao u Srbiju, već je četvrt veka bio u ruskoj službi, prvo u vojsci (uz paralelan dugogodišnji angažman u Trgovinskoj komori), a potom od 1803. u ministarstvu inostranih dela.
U njemu je od 1819. pa do smrti 1838. bio na čelu Azijskog odeljenja (koje se bavilo i Turskom), što je nesumnjivo zaslužio bavljenjem kod nas; postao je i član saveta tog ministarstva, kao i državni senator, a pred kraj života je ušao i u Državni savet.
Elem, suprotno našim očekivanjima, Rusi na Dunavu nisu napali Turke, i na nas se odjednom obrušila sva turska sila, koja se skupljala prethodnih godina i koja je u jednom trenutku pretila čak da slomi ustanak (do toga verovatno ne bi došlo, ali bilo je neprijatno „gusto”, i na vest o nadirućoj osmanskoj vojsci ka Beogradu, veliki deo naroda je pobegao preko Dunava u Austriju).
Turski pritisak je popustio tek krajem leta kada su se Rusi napokon smilovali i pokrenuli operacije, koje su obećavali, mada su se mnogi pitali zašto su čekali dva-tri meseca. Tako su nas Rusi spasili iz problema koji su nam sami zakuvali (ili barem neki među njima).
(Rodofinjinik je tada pobegao preko Dunava s Leontijem, beogradskim mitropolitom, inače fanariotom, Grkom iz Carigrada, kojega su Srbi mrzeli skoro kao Turke; ustanička vrhuška je smatrala da su oni to učinili zato, što su hteli da unesu haos s ciljem da se slomi ustanak.)
Tada je konačno stigao i jedan manji broj ruskih jedinica, nekoliko hiljada ljudi, koje, uprkos bratstvu po oružju s nama i pokazanom herojstvu (naročito su Srbi zavoleli generala Josifa Orurka, inače Irca koji se u stvari prezivao O’Rurk, kojemu su kod Varvarina digli i spomenik u vidu obeliska), nisu igrale bitniju ulogu.
Srpski deo fronta je bio sporedan za ruske vojne planove, služio je za strašenje Turske, koja je tako bila prinuđena da i o toj strani neprestano vodi računa.
Uopšteno, ruske intervencije tokom Prvog srpskog ustanka jesu značajne za nas ali se istovremeno i bitno preuveličavaju. Pritom, mi jesmo zavisili od strane pomoći, ali ona nije dolazila samo iz Rusije, niti je većinom dolazila iz Rusije; zapravo je mahom stizala od austrijskih Srba.
Aprila 1812. Napoleon je rešio da sa oko 700.000 ljudi napadne Rusku imperiju, godinu i po dana nakon što je ona, suprotno dogovoru s Francuskom, izašla iz Kontinentalnog sistema, tj. francuskog pokušaja totalne blokade Britanije putem sankcija. Pre početka invazije 24. juna, Rusi su na brzinu sklopili mir s Turcima. Potpisan je u Bukureštu na današnji dan 1812.
Bio je katastrofalan po Srbe i doveo je do naše biološke katastrofe, genocida i etničkog čišćenja. Našli smo se u opasnosti da budemo istrebljeni, zato što smo odbili da ga prihvatimo, jer nismo mogli da ga prihvatimo. Ne može se ginuti devet godina za svoju slobodu, krvariti za nju, i onda pristati da te neko sa strane proda kao da si mu kmet, kao da si krpa, a ne sam svoj.
I nema tog spina kojim je moguće odredbe tog ugovora predstaviti u pozivitivnom svetlu, a nije da se to ne pokušava, neki naši ljudi — možda zaljubljeni u stranu zemlju više nego u sopstvenu — iz petnih su se žila upinjali (a i dalje se upinju) da operu ondašnje rusko rukovodstvo i da dokažu da je naše ponašanje bilo idiotsko i da smo sami krivi.
U prvom redu, osuđuju Karađorđa zbog odbacivanja sporazuma, tvrdeći da nije shvatio da se na Rusiju moramo oslanjati ne samo onda kada ona radi na oslobađanju Srbije, nego i kada odluči da deluje drugačije (dakle, i kada rade protiv nas; drugim rečima: zastupa se slepo prepuštanje tuđoj volji i praktično odricanje od samostalnosti); da on prosto nije razumeo da se do nezavisnosti ne dolazi samo oružjem.
A istina je, da je nezavisnost, koja nam je bila na dohvat ruke, odložena za 60 godina (a i tada smo je oružjem izborili, to se ne sme zaboraviti). Grci, koji su imali više sreće sa svojim saveznicima, digli su svoj ustanak šest godina posle našeg Drugog, i za 10 godina izborili međunarodno priznanje.
Istina, Kneževina Srbija je 1815. obrazovana na obnovljenom temelju Bukureškog mira, ali tada je bilo daj šta daš, tada nismo bili u poziciji da biramo. 1812. nijedna odredba tog sporazuma nije bila prihvatljiva našem čoveku, niti bi smela biti prihvatljiva nijednom rodoljubu 2022.
Na šta bismo mi u tom sporazumu trebalo da gledamo blagonaklono? Da li možda na vraćanje Turaka u srpske gradove, s pravom da u njima drže garnizone s artiljerijom? Na rušenje utvrđenja koja smo mi podigli?
Na obećanje o opštoj amnestiji za koju je trebalo da im verujemo da će je poštovati? Ili možda na tursko obećanje da ćemo njihovom „velikodušnošću” imati unutrašnju upravu i povlasticu da sami skupljamo danak, dok god ljubimo sultanovu papuču?
Možda na obavezu Porte da se s „narodom” dogovori o tome kako će se obezbediti od ugnjetavanja turskih garnizona, znajući da je do svega došlo upravo zato što je Porta bila nesposobna da spreči pojavu odmetnika poput dahijâ?
Važnu ulogu u našem slomu igralo je rovarenje Rodofinjikina (dok je bio ovde, a posle iz Rusije) i njegovog zamenika u Srbiji Feodora Ne(po)dobe, koji je početkom septembra 1813. ubedio Karađorđa da odustane od borbe, da pobegne (to ni Rodofinjiniku nije uspelo) i da veruje Peterburgu; to je dovelo do haosa i urušavanja naše odbrane.
Ali naš slom je u značajnoj meri bio i posledica brojnih istorijskih uslovljenosti, koje su se nalazile van bilo čije kontrole.
I možemo samo da nagađamo šta bi bilo, da u Bukureštu nismo iskorišćeni kao adut više za zadovoljavanje Turske, da se Srbija nije pominjala; možda se Turci ne bi obrušili na nas, možda bismo izdržali do 1814, kada je pao Napoleon i sve postalo drugačije. Mogla je Srbija već tokom Bečkog kongresa 1815. steći nezavisnost i međunarodno priznanje.
(V. D.)
Video: Vidi se da je tek postao deda: Hteo da ušuška unuče pa upao u krevetac
Telegraf.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.
Nikolas
NASA ISTORIJSKA GRESKA JE BOJ NA KOSOVU KADA SMO MOGLI TURKE DA PROPUSTIMO I DA IMAMO KORISTI A DA NAS DANAS IMA BAREM 100 MILIONA JER NEBI DOZIVELI 3 GENOCIDA OD NASE HRISCANSKE BRACE VATIKANA !!! UPAMET SE BRACO SRBI!!!!!!!!!!!!!
Podelite komentar
Pp
Jadni ste i providni, naročito u aktuelnoj situaciji. Ali oduvek smo imali takvih, i Rusi ih imaju. Kad bi bar na sekund objektivno gledali na to ko nam je šta ucinio u istoriji i kad bi imali bar malo obraza bili bi zahvalni a ne tako mizerno ostrašćeni u nameri da opravdate sopstveni kukavičluk i odsustvo morala i obraza. Ono što je sigurno je da Rusi iako nam u nekim situacijama nisu pomogli jer im je sopstveni opstanak prioritet, je da nas nikad nisu ubijali i napadali, za razliku od onih čije zločine i konstantne pokušaje unistavanja srpske nacije ignorišete i kojima se stavljate na raspolaganje u cilju njihove propagande. Stvarno bedno.
Podelite komentar
Nody
Zašto Srbi ne prihvata ju istinu, zašto i na osnovu čega su Rusi i Grci srpska braća a Bugari ili Hrvati nisu? Kad će Srbi shvatiti da nema braće osim ako ih nije ista majka rodila i kada će prestati sa lažima i mitovima? Dobrica Ćosić kaže da je laž i mitomanija u genima Srba a istina je nešto sasvim drugo.Bravo za članak i hrabrost da se isti objavi
Podelite komentar