Kako smo se našli na ivici istrebljenja: 210 godina od Bukureškog mira Rusije i Turske

Zbor u Orašcu na Sretenje 1804. označio je politički početak Prvog srpskog ustanka, i u širem smislu, tzv. Srpske revolucije, kako ju je u svojoj istoimenoj knjizi, Die Serbische Revolution, nazvao Leopold fon Ranke, tvorac savremene istorijske nauke.

Bitka kod Drlupe, u blizini Sopota, 24. februara, označila je vojni početak ustanka. Srbi iz Srbije su sami sebe oslobodili, svojom krvlju i svojim znojem i svojim suzama, koristeći se nužnom vojnom i materijalnom pomoći koja je dolazila s raznih strana, i iz Rusije i iz Austrije, i to ne isključivo od tamošnjih Srba. Ali smo mi ti koji smo krvarili za svoju slobodu.

Preporučujemo

Rusi su posle Ostružničke skupštine maja 1804. podržali ustanak, uvidevši prostor za dalje širenje svog uticaja; pre toga, ruski poslanik na Cetinju je ustaničkoj delegaciji, na njihovu molbu za pomoć — delom zato što su bili u miru s Turskom a delom možda i zato što još nije dobio instrukcije iz Petrograda — poručio da se obrate sultanu.

„Boj na Mišaru”, Afanasij I. Šeloumov, pre 1939. Foto: Wikimedia/Afanasij Scheloumoff

Ali aktivno su se uključili tek 1807, i to posredno, borbama protiv Turaka u Vlaškoj, u čemu smo mi učestvovali tako, što smo napali Turke „s leđa” (zapravo s boka, ali ako su nâs Bugari napali s leđa iz istog pravca i u prilično sličnim okolnostima, onda ne može ni u ovom slučaju biti drugačije). Ali samih ruskih trupa još nije bilo u Srbiji.

Posle Bitke kod Fridlanda — koja je okončala Rat četvrte koalicije, pošto je francuska armija potukla rusku — Tilzitskim mirom između Napoleona i Aleksandra 7. jula 1807. obavezala se bila Ruska imperija da sklopi mir s Osmanskom. On je doveo do ruskog povlačenja iz Vlaške i Moldavije, dok je Rusija izdejstvovala garanciju da Turska neće napadati na Srbiju.

Naredne godine Napoleon i Aleksandar su se sreli u Erfurtu i složili da Vlašku i Moldaviju može Rusija da reokupira, ali da neće biti komadanja Osmanskog carstva, te da će Srbija ostati pod turskim sizerenstvom. Mi o tome ništa nismo znali, inače se verovatno ne bismo dalje oslanjali na Rusiju, posebno što je i taj ruski mir s Turcima primljen vrlo negativno u Srbiji.

Takođe je verovatno da ne bismo, na izričiti zahtev ruskog carskog izaslanika Konstantina Konstantinoviča Rodofinjikina, a navodno radi koordinacije s ruskom ofanzivom, u kasno proleće 1809. obnovili neprijateljstva i otpočeli ofanzivu ka Novom Pazaru i Sjenici.

Konstantin Konstantinovič Rodofinjikin, ruski izaslanik u ustaničkoj Srbiji, kasnije član Državnog saveta, senator i načelnik Azijskog odeljenja ruskog Ministvarstva inostranih dela. Srbima samo po zlu poznat. Foto: Wikimedia

Rodofinjikin, koga su Srbi tada samo po zlu znali, rođen je u vlastelinskoj porodici grčkog porekla, ili u Rusiji ili na Rodosu. Pre nego što je 1807. stigao u Srbiju, već je četvrt veka bio u ruskoj službi, prvo u vojsci (uz paralelan dugogodišnji angažman u Trgovinskoj komori), a potom od 1803. u ministarstvu inostranih dela.

U njemu je od 1819. pa do smrti 1838. bio na čelu Azijskog odeljenja (koje se bavilo i Turskom), što je nesumnjivo zaslužio bavljenjem kod nas; postao je i član saveta tog ministarstva, kao i državni senator, a pred kraj života je ušao i u Državni savet.

Elem, suprotno našim očekivanjima, Rusi na Dunavu nisu napali Turke, i na nas se odjednom obrušila sva turska sila, koja se skupljala prethodnih godina i koja je u jednom trenutku pretila čak da slomi ustanak (do toga verovatno ne bi došlo, ali bilo je neprijatno „gusto”, i na vest o nadirućoj osmanskoj vojsci ka Beogradu, veliki deo naroda je pobegao preko Dunava u Austriju).

Turski pritisak je popustio tek krajem leta kada su se Rusi napokon smilovali i pokrenuli operacije, koje su obećavali, mada su se mnogi pitali zašto su čekali dva-tri meseca. Tako su nas Rusi spasili iz problema koji su nam sami zakuvali (ili barem neki među njima).

Josif Orurk, zapravo O’Rurk, ruski general, zapravo Irac, koji se posebno zbratimio sa Srbima, koji su mu kod Varvarina digli i spomenik u vidu obeliska. Foto: Wikimedia/George Dawe

(Rodofinjinik je tada pobegao preko Dunava s Leontijem, beogradskim mitropolitom, inače fanariotom, Grkom iz Carigrada, kojega su Srbi mrzeli skoro kao Turke; ustanička vrhuška je smatrala da su oni to učinili zato, što su hteli da unesu haos s ciljem da se slomi ustanak.)

Tada je konačno stigao i jedan manji broj ruskih jedinica, nekoliko hiljada ljudi, koje, uprkos bratstvu po oružju s nama i pokazanom herojstvu (naročito su Srbi zavoleli generala Josifa Orurka, inače Irca koji se u stvari prezivao O’Rurk, kojemu su kod Varvarina digli i spomenik u vidu obeliska), nisu igrale bitniju ulogu.

Srpski deo fronta je bio sporedan za ruske vojne planove, služio je za strašenje Turske, koja je tako bila prinuđena da i o toj strani neprestano vodi računa.

Uopšteno, ruske intervencije tokom Prvog srpskog ustanka jesu značajne za nas ali se istovremeno i bitno preuveličavaju. Pritom, mi jesmo zavisili od strane pomoći, ali ona nije dolazila samo iz Rusije, niti je većinom dolazila iz Rusije; zapravo je mahom stizala od austrijskih Srba.

„Napoleon kod Borodina”, Vasilij Vereščagin, 1897. Foto: Wikimedia/Vassili Verechtchaguine

Aprila 1812. Napoleon je rešio da sa oko 700.000 ljudi napadne Rusku imperiju, godinu i po dana nakon što je ona, suprotno dogovoru s Francuskom, izašla iz Kontinentalnog sistema, tj. francuskog pokušaja totalne blokade Britanije putem sankcija. Pre početka invazije 24. juna, Rusi su na brzinu sklopili mir s Turcima. Potpisan je u Bukureštu na današnji dan 1812.

Bio je katastrofalan po Srbe i doveo je do naše biološke katastrofe, genocida i etničkog čišćenja. Našli smo se u opasnosti da budemo istrebljeni, zato što smo odbili da ga prihvatimo, jer nismo mogli da ga prihvatimo. Ne može se ginuti devet godina za svoju slobodu, krvariti za nju, i onda pristati da te neko sa strane proda kao da si mu kmet, kao da si krpa, a ne sam svoj.

I nema tog spina kojim je moguće odredbe tog ugovora predstaviti u pozivitivnom svetlu, a nije da se to ne pokušava, neki naši ljudi — možda zaljubljeni u stranu zemlju više nego u sopstvenu — iz petnih su se žila upinjali (a i dalje se upinju) da operu ondašnje rusko rukovodstvo i da dokažu da je naše ponašanje bilo idiotsko i da smo sami krivi.

U prvom redu, osuđuju Karađorđa zbog odbacivanja sporazuma, tvrdeći da nije shvatio da se na Rusiju moramo oslanjati ne samo onda kada ona radi na oslobađanju Srbije, nego i kada odluči da deluje drugačije (dakle, i kada rade protiv nas; drugim rečima: zastupa se slepo prepuštanje tuđoj volji i praktično odricanje od samostalnosti); da on prosto nije razumeo da se do nezavisnosti ne dolazi samo oružjem.

„Kutuzov na savetovanju u Filiju odlučuje da preda Moskvu Napoleonu”, Aleksej Kivšenko, 1880. Foto: Wikimedia/Aleksey Kivshenko

A istina je, da je nezavisnost, koja nam je bila na dohvat ruke, odložena za 60 godina (a i tada smo je oružjem izborili, to se ne sme zaboraviti). Grci, koji su imali više sreće sa svojim saveznicima, digli su svoj ustanak šest godina posle našeg Drugog, i za 10 godina izborili međunarodno priznanje.

Istina, Kneževina Srbija je 1815. obrazovana na obnovljenom temelju Bukureškog mira, ali tada je bilo daj šta daš, tada nismo bili u poziciji da biramo. 1812. nijedna odredba tog sporazuma nije bila prihvatljiva našem čoveku, niti bi smela biti prihvatljiva nijednom rodoljubu 2022.

Na šta bismo mi u tom sporazumu trebalo da gledamo blagonaklono? Da li možda na vraćanje Turaka u srpske gradove, s pravom da u njima drže garnizone s artiljerijom? Na rušenje utvrđenja koja smo mi podigli?

Na obećanje o opštoj amnestiji za koju je trebalo da im verujemo da će je poštovati? Ili možda na tursko obećanje da ćemo njihovom „velikodušnošću” imati unutrašnju upravu i povlasticu da sami skupljamo danak, dok god ljubimo sultanovu papuču?

Revolucionarna Srbija 1813. pre nego što će doći do osmanske ofanzive. Foto: Wikimedia/PANONIAN

Možda na obavezu Porte da se s „narodom” dogovori o tome kako će se obezbediti od ugnjetavanja turskih garnizona, znajući da je do svega došlo upravo zato što je Porta bila nesposobna da spreči pojavu odmetnika poput dahijâ?

Važnu ulogu u našem slomu igralo je rovarenje Rodofinjikina (dok je bio ovde, a posle iz Rusije) i njegovog zamenika u Srbiji Feodora Ne(po)dobe, koji je početkom septembra 1813. ubedio Karađorđa da odustane od borbe, da pobegne (to ni Rodofinjiniku nije uspelo) i da veruje Peterburgu; to je dovelo do haosa i urušavanja naše odbrane.

Ali naš slom je u značajnoj meri bio i posledica brojnih istorijskih uslovljenosti, koje su se nalazile van bilo čije kontrole. 

I možemo samo da nagađamo šta bi bilo, da u Bukureštu nismo iskorišćeni kao adut više za zadovoljavanje Turske, da se Srbija nije pominjala; možda se Turci ne bi obrušili na nas, možda bismo izdržali do 1814, kada je pao Napoleon i sve postalo drugačije. Mogla je Srbija već tokom Bečkog kongresa 1815. steći nezavisnost i međunarodno priznanje.

(V. D.)