Titova sahrana iz minuta u minut: Kako se odigrao najveći državni pogreb u 5.000 godina istorije

„Veoma se radujem kada mogu ovako da provedem izvjesno vrijeme u društvu svojih saradnika, svojih drugova i članova svoje porodice. Porodica se svake godine povećava, što me veoma raduje. Nadam se da ćemo i sledeću Novu godinu dočekati zajedno i da će nas tada vrijeme bolje poslužiti. Ali moramo dobro zapeti da bismo ostvarili ono što želimo, ono što smo predvidjeli za ovu i naredne godine.

Ova godina će za nas biti teška. Da bismo savladali teškoće s kojima se suočavamo, moramo angažovati sve fizičke i umne snage naših ljudi. Mi smo mala zemlja, ali zemlja koja nije siromašna. Jugoslavija je bogata, potencijalno vrlo bogata. Samo, potrebno je više rada, više discipline, više štednje. Jer, kod nas ima rasipanja.

Uvjeren sam da ste sa mnom saglasni ako kažem da u 1980. godinu ulazimo jedinstveni, kao što smo bili u ratu i u posljeratnim periodima. Zahvaljujući tom jedinstvu, mi se ničega ne bojimo. Dižem ovu čašu za sreću i prosperitet naše zemlje, za vaše zdravlje, drugarice i drugovi. Živjeli!“

Tako je predsednik Josip Broz Tito 1. januara 1980. pozdravio svoje goste koji su, posle dočeka Nove godine, ostali na ručku u Karađorđevu. Prisutni su bili članovi uže porodice i najužeg državnog i partijskog rukovodstva.

A samo nekoliko dana ranije lekarski konzilijum je ustanovio začepljenje velikog krvnog suda na butnoj arteriji leve noge, zbog čega mu je stopalo bilo bledo, hladno i s modricom. Odbijao je amputaciju; i tek posle neuspeha tretmana Bergmanovim rastvorom u intravenskoj infuziji, i operacije 12. januara, 21. mu je u Kliničkom centru Slovenije amputirana leva noga visoko iznad kolena.

Delovalo je da se oporavlja, čak je i on prestao da pominje izgubljenu nogu, ali su stvari uskoro krenule nizbrdo. Zdravi bubrezi su naglo počeli da otkazuju i prestali su s radom 18. februara. Usledila je upala pluća koja je trajala do smrti, i srce je počelo da otkazuje, i vratila mu se visoka temperatura.

13. februara pao je u komu posle moždanog krvarenja. Bio je poremećene svesti i teško je govorio, sve do 26. februara kada je stavljen u stanje veštačke kome da bi respirator mogao normalno da funkcioniše; posle toga s njim više nije bilo komunikacije. Jedan za drugim, organi su prestajali da mu rade, svi sem srca i mozga. Još uvek je bio živ.

Pisma i telegrami podrške danas zvuče tako namešteno, ali ništa nije bilo namešteno: žena iz Bajine Bašte napisala je: „Ja i suprug smo u srećnom braku sa dva odrasla sina. Bilo koji organ od nas četvoro dajemo za izlečenje Tita“; penzioner iz Rijeke poslao je 8. marta čestitku sestrama koje su ga negovale i novac da im se kupi cveće; Englez iz Kentiš Tauna poslao je dve funte da se kupi cveće i stavi u sobu.

Konačno, predsednik Tito preminuo je u nedelju 4. maja 1980. u Ljubljani.

Nešto pre 19 sati prekinut je radijski i televizijski program i počelo emitovanje ozbiljne muzike. Nekoliko minuta stajao je natpis „Jugoslovenska radio-televizija“. Konačno se pred kamerom pojavio spiker TV Beograd Miodrag Zdravković, da bi smirenim i dostojanstvenim tonom izgovorio reči od kojih i dan-danas mnoge podilazi jeza:

„Umro je drug Tito. To su večeras saopštili Centralni komitet Saveza komunista Jugoslavije i Predsedništvo Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije — radničkoj klasi, radnim ljudima i građanima, narodima i narodnostima Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije“.

VIDEO: Umro je drug Tito (Televizija Beograd)

„Dan X + 4“

Prekid utakmice Hajduka i Zvezde u 43. minutu pri rezultatu 0-1, tačno u 19.12 sati, jedan je od najikoničnijih momenata u istoriji socijalističke Jugoslavije: tada su svi na terenu i stadionu plakali, danas niko od prisutnih tada nije plakao. Nije se pevalo „Hej, Sloveni“ i „Druže Tito mi ti se kunemo“, iako se pevalo.

Simbolično, tom erupcijom emocija na Poljudu počela je sahrana Broza.

Ljubljanci su odmah počeli da se skupljaju na Trgu revolucije i da ostavljaju cveće, a njihov primer sledili su građani širom zemlje, ispred novinskih redakcija čekala su se vanredna izdanja, ljudi su se javljali centrima opštenarodne odbrane i mesnim zajednicama da im se stave na raspolaganje.

Štafeta mladosti zaustavila se u Slunju. Čitave noći pored nje su se smenjivale počasne straže, a sutradan je preneta u Zagreb, gde je u prostorijama Republičke konferencije Saveza socijalističke omladine Hrvatske čekala dolazak Plavog voza.

VIDEO: Umro je drug Tito (Televizija Zagreb)

Godinama ranije, državno rukovodstvo je u tajnosti, bez Titovog znanja, počelo s pripremama za neizbežno. Bilo je raznih ideja: da ga sahrane u Kumrovcu, u Dolini heroja na Sutjesci, da ga balzamuju kao Lenjina. Saznavši za to, Tito je izrazio želju da ga sahrane kao normalnog čoveka, tradicionalno, u zimskoj bašti rezidencije u Užičkoj. Ranije poznata kao „Cvećara“, bašta će postati „Kuća cveća“.

Početkom januara počelo se s pripremama. Plan se zvao „Dan X + 4“ — dan smrti i naredna četiri dana. Predsedništvo SFRJ obrazovalo je niz komisija i odbora zaduženih za pripreme; general-pukovnik Bruno Vuletić bio je glavni koordinator, general-major Martin Špegelj [sic] operativni izvršitelj, a važan šraf je bio i generalni sekretar Predsedništva general-pukovnik avijacije Ivan Dolničar.

Uz direktan TV prenos, u ranim jutarnjim satima 5. maja, u pratnji ađutanta Vrhovnog komandanta kontraadmirala Zvonimira Kostića, oficiri Garde su iz Kliničkog centra izneli kovčeg prekriven jugoslovenskom trobojkom i smestili ga u pogrebno vozilo, za čijim je volanom sedeo zamenik komandira Specijalne auto-čete Gardijske brigade pukovnik Ivan Kužnik.

Kovčeg je prvo prevezen u crvenim somotom obmotanu zgradu Skupštine SR Slovenije na Trgu revolucije, koji nije mogao primiti sav narod koji je želeo ispratiti pokojnika. U auli skupštine su brojne delegacije odavale počast i polagale vence, smenjivale su se počasne straže kod kovčega, ispred zgrade su bili Partizanski pevski hor, orkestar milicije i počasna četa Jugoslovenske narodne armije.

Posle govora predsednika skupštine mesta Ljubljana Marjana Rožiča — „Opraštamo se od čoveka i revolucionara koji je uvek bio neposredan, za svakoga jasan i razumljiv, od dobrog čoveka, prijatelja svih nas, učitelja i rukovodioca istovremeno“ — hor je zapevao „Pesmu Titu“ a oficiri Garde kovčeg vratili u pogrebno vozilo, koje je uz počasnu pratnju pet vojnih „kampanjola“ krenulo ka železničkoj stanici.

Narod je duž čitave trase Tita zasipao cvećem, ispred stanice se okupljenoj masi nije video kraj, na vetru se vijorilo 50 ratnih zastava slovenačkih partizanskih brigada. Dok je kovčeg unošen u Plavi voz i smeštan u salon-vagon, akademski hor „Tone Tomšič“ pevao je „Svečanu pesmu” („Jugoslavijo, borba te rodila“), nesuđenu državnu himnu.

Voz je ka Zagrebu krenuo u 8.30. Narod se okupljao duž čitave pruge, a posebno na stanicama Kresnice, Litija, Zagorje na Savi, Zidani Most, Sevnica, Blanca, Krško, Brežice, Dolovi, Zaprešić, kroz koje je voz usporavao dok je prolazio.

„Voljenom Titu — radnički Zagreb“

Ponovo uz direktan televizijski prenos, ulazak Plavog voza na Glavni kolodvor u 10.30 označila je centralna zagrebačka sirena. Orkestar JNA svirao je pogrebni marš „Slava herojima“, oficiri Garde su izneli kovčeg i postavili ga na odar ispred stanice, čija je fasada bila prekrivena crvenim somotom i ukrašena velikom slikom pokojnog maršala.

Trg preko puta bio je mali da primi sve ljude iz Zagreba i drugih delova Hrvatske koji su došli da se oproste od svog predsednika. Dok su vojni orkestar i horovi izvodili „Zdignite brati zastave“, počelo je polaganje venaca, prvo od strane gradske delegacije, na čijem je vencu pisalo: „Voljenom Titu — radnički Zagreb“.

U ime grada-heroja Zagreba, govor je održao predsednik Gradske konferencije Saveza komunista Zagreba Dragutin Plašč — „U historiji se rađa malo ljudi koji svojim nadahnućem, svojim umom i voljom pretvaraju misao u djelo i snagu povjesti. Jedan od njih je naš Tito“ — nakon čega je hor otpevao „Druže Tito mi ti se kunemo“ pa zagorsku popjevku „Fala“.

U isto vreme su gardisti kovčeg skinuli s odra i vratili u Plavi voz. Jedan od njih je ispred nosio venac, dok je iza išao Mladen Pejnović sa Štafetom mladosti.

Voz je u 11.12 ispraćen zvukom svih zagrebačkih fabričkih sirena.

I ponovo su narodne mase duž čitave pruge ispraćale tu najtužniju kompoziciju u istoriji Jugoslovenske železnice, i ponovo je ona usporavala prolazeći kroz stanice u Ivanić-Gradu, Popovači, Kutini, Banovoj Jaruzi, Novskoj, Rajiću, Novoj Gradiški, Starom Petrovom Selu, te Slavonskom Brodu, gde su ga oko 14 sati pozdravile fabričke sirene i 50.000 ljudi.

Voz je zatim prošao kroz stanice u Vrpolju, Mikanovcima, i Vinkovcima, u kojem su se oko 14.30 okupili građana Vukovara, Osijeka i Županje, kao i počasna jedinica JNA iz tamošnjeg garnizona. Posle Tovarnika, Plavi voz je prešao na teritoriju SR Srbije, gde se sve ponovilo u Šidu, Sremskoj Mitrovici, Laćarku, Rumi, Inđiji, Staroj Pazovi, Batajnici, Zemunu i Novom Beogradu.

Na prvi peron Glavne železničke stanice Plavi voz je stigao u 17 sati, nakon 574 pređena kilometra. Na Trgu bratstva i jedinstva, današnjem Savskom, skupilo se 150.000 ljudi da dočeka kovčeg s Titom, kojega su — uz zvuke „Posmrtnog marša proletera“, u izvođenju orkestra JNA i počasnog pozdrava združenog odreda pešadije, mornarice i ratnog vazduhoplovstva — gardisti postavili na odar.

Ispred grada-heroja Beograda govorio je šef beogradskih komunista Dušan Gligorijević — „Ogromnu i neizrecivu tugu i bol oseća svaki čovek naše zemlje. Nebrojeno puta ovde smo pozdravljali našeg voljenog druga Tita, izražavajući mu naše divljenje, podršku, poštovanje i ljubav. Danas Beograd prvi put dočekuje Tita u tišini“ — nakon čega su oficiri Garde preneli kovčeg s trobojkom u pogrebno vozilo.

Za volanom je sada sedeo komandir Specijalne auto-čete Gardijske brigade pukovnik Marko Agbaba, dok je hor pevao „Jugoslavijo“ i „Druže Tito mi ti se kunemo“. Praćeno počasnim eskortom sastavljenim od motocikala i šest „kampanjoli“, vozilo se uz Nemanjinu i Kneza Miloša, kroz špalir uplakanih Jugoslovena, tačno u 17.35 dovezlo do Skupštine SFRJ.

Na ondašnjem Trgu Marksa i Engelsa i u Pionirskom parku skupilo se najviše sveta. Usledilo je polaganje venaca, izjavljivanje saučešća porodici, i držanje počasnih straža, počev od najviših državnih i partijskih rukovodilaca pa nadalje. Prvo su straže po protokolu trajale pet minuta, ali je to posle smanjeno na tri, tako da se za 60 sati i 45 minuta smenilo 950 stražâ, ukupno preko 8.000 ljudi.

Među njima je bilo delegacijâ svih glavnih i gradova heroja, narodnih heroja (njih 150), Saveta federacije, Centalnog komiteta SKJ, Udruženja španskih boraca, gradova s Titovim imenom, sinjskih alkara, itd. JNA je dala 50 počasnih stražâ, ali najviše ih je bilo iz Beograda, ukupno 582 — preko 4.600 Beograđana bdelo je pored druga Tita, uz stotine hiljada onih koji su mimohodili pored kovčega.

Utom je došao 8. maj, dan sahrane. Tek tog jutra dovršeni su radovi na jednostavnoj mermernoj grobnici u Kući cveća, prikladnoj i za predsednika jedne od najuglednijih zemalja na svetu, ali i za čoveka koji je život posvetio borbi za prava radničke klase.

Tačno u 12.25 krenula je s platoa ispred Skupštine pogrebna povorka kojom je komandovao general-pukovnik Miloš Stanimirović.

Na čelu su bili Titovi lični pratioci, pukovnici Sreto Milanović i Luka Perišić, koji su nosili zastave Jugoslavije i Saveza komunista; iza njih su išle republičke zastave, pa tri ešalona starešina i pitomaca Vojne akademije s 341 ratnom zastavom brigada Narodnooslobodilačke vojske i partizanskih odreda Jugoslavije te 24 zastave stranih brigada obrazovanih na našem tlu.

Sledilo ih je sto narodnih heroja. Iza njih išao je združeni odred oružanih snaga pod komandom pukovnika Andrije Šilića, koji je bio podeljen u pet ešalona (pešadija, ratno vazduhoplovstvo, mornarica, teritorijalna odbrana, milicija), te regruti JNA i omladinci koji su nosili vence.

Drugi deo kolone počinjao je združenim vojnim orkestrom JNA, koji je sve vreme svirao posmrtne marševe. Pratio ga je ešalon Garde, pa grupa generala i visokih oficira koji su na pet crvenih jastuka nosili sva Titova odlikovanja, predvođeni general-pukovnikom Dušanom Pekićem koji je nosio tri njegova Ordena narodnog heroja.

Iza njih je vojna „kampanjola“ — s pukovnikom Agbabom kao vozačem i pukovnikom Kužnikom kao suvozačem — vukla lafet brdskog topa „B-1“ na kojem se nalazio kovčeg prekriven jugoslovenskom trobojkom.

Beograd, glavni grad sveta

Pored lafeta koračalo je deset oficira Garde i deset srpskih radnika: petorica rudara iz Vreoca — Milorad Čitlučanin, Dragan Dragićević, Milorad Klipa, Radiša Petrović i Ljubodrag Marković — te petorica metalskih radnika iz Beograda — Dmitar Banjac, Prvoslav Marković, Danko Milivojević, Ljubivoje Jevtić i Veroljub Nikolić.

Iza lafeta išao je Titov ađutant kontraadmiral Zvonimir Kostić, a zatim Jovanka Broz, sinovi Žarko i Miša, kao i drugi članovi porodice. Sledili su ih brojni savezni, republički i pokrajinski funkcioneri, što državni što partijski, te drugi društveno-politički radnici, kako se tada govorilo, poput predsednikâ akademijâ nauka. Bili su tu i lekari koji su ga lečili.

Duž čitave četiri kilometra duge trase stajao je špalir pripadnika Garde, pitomaca Vojne akademije, radnika i omladine, kao i brojni građani iz svih krajeva Jugoslavije — njih oko 700.000.

Povorka je stigla u Užičku u 14.30. U dvorište rezidencije i Kuću cveća ušli su samo nosioci zastava, venaca i odlikovanja, narodni heroji, vojni orkestar, počasni vod Garde, lafet sa pratnjom, ađutant, porodica i najviše rukovodstvo.

VIDEO: Najveća državna sahrana u pet hiljada godina ljudske istorije

209 stranih delegacija, koje su se prethodno poklonile kovčegu u Skupštini, prisustvovalo je pogrebu Josipa Broza Tita. Od toga su 128 bile zvanične državne delegacije, i to u vreme kada su Ujedinjene nacije imale samo 163 članice: nikada se ni pre ni posle toga ništa slično nije desilo, niti će se ikada desiti — u to budite sigurni.

Četiri kralja, jedan veliki vojvoda, pet prinčeva, 31 predsednik, sedam potpredsednika, šest predsednika parlamenata, 22 premijera, tri potpredsednika vlada, 47 ministara spoljnih poslova, 20 raznih ministara, 21 drugi državni funkcioner, devet multilateralnih organizacija, šest pokreta i 40 političkih partija — s obe strane Gvozdene zavese.

Sve što je bilo moćno i važno na svetu sjatilo se istovremeno u Beograd, po prvi i jedini put u njegovoj istoriji. I samo američki predsednik Džimi Karter, koji je zbog toga žestoko kritikovan u tamošnjoj javnosti, od bitnih ljudi nije došao, nego je poslao potpredsednika Voltera Mondejla i svoju majku Lilian.

Ne možemo ih naravno sve pomenuti, ali neke moramo. Došao je britanski princ Filip, muž kraljice Elizabete, s premijerkom Margaret Tačer. Došli su Brežnjev i šef diplomatije Andrej Gromiko iz SSSR. Došla je četvoročlana delegacija Istočne Nemačke na čelu sa Erihom Honekerom, te predsednik Zapadne Nemačke Karl Karsterns sa kancelarom Helmutom Šmitom i ministrom spoljnih poslova Hans-Ditrihom Genšerom.

Došla je četvoročlana kineska delegacija predvođena premijerom Huom Guofengom, kao i italijanski predsednik Pertini sa premijerom Kosigom i ministrom za kulturu Bjasinijem. Došao je francuski premijer Bar sa šefom diplomatije Fransua-Ponseom, kao i japanski premijer Masajoši Ohira. Došao je turski premijer Sulejman Demirel sa svojim ministrom spoljnih poslova.

Došli su Čaušesku, Hafez al-Asad, Hosni Mubarak, Sadam Husein i Kim Il-sung. Začudo, pukovnik Gadafi nije bio, mada je poslao tročlanu delegaciju na čelu s glavnim komandatom oružanih snaga brigadirom Abu Bakrom Junisom Džaberom.

Što se krunisanih glava tiče, bio je norveški kralj Ulav V (sa šefom diplomatije Nordlijem), švedski Karl XVI Gustaf (sa šefom diplomatije Ulstenom), jordanski Husein (s premijerom Šarafom) i belgijski Boduen (s premijerom Martensom i šefom diplomatije Simoneom). Došao je i veliki vojvoda Žan od Luksemburga, dok su Holandija i Danska poslale prinčeve Klausa odnosno Henrika, supružnike svojih kraljica.

Bila je to najveća državna sahrana u 5.000 godina istorije ljudskog roda — bez preterivanja. Oni, koji se danas zalažu za prebacivanje Tita na Orlovaču ili Zbeg ili Lešće, često duhovna deca kvislinga koje je Tito porazio u Drugom svetskom ratu, barem bi to trebalo da imaju na umu. Prošlost ne može da se menja i briše. Komunisti su to naučili na teži način; oni bi mogli iz njihovog iskustva.

(Telegraf.rs)