Majka velikog srca, Milunka - Heroina mira

O tome, uz brojna domaća odlikovanja, svedoče dve Legije časti i francuski Ratni krst sa palminim granama, kao i činjenica da je ona najodlikovanija žena ratnik u istoriji.

Međutim, ono što mnogi ne znaju o ovoj velikoj ratnici jesu njeni mirnodopski podvizi.

Milunka Savić bila je žena smelog duha koja se hrabro suočavala sa svim preprekama koje je život pred nju postavljao. Pritom je sve vreme nesebično pomagala ljudima iz svog okruženja.

Nakon Velikog rata ona je od države dobila zemljište u Stepanovićevu. Imanje i kuću koju je tu podigla Milunka je prepustila svojoj sestri. Svoj herojski životni put ona nastavlja u Beogradu, skromno, često i u oskudici, ali uvek dostojanstveno.

Budući da je poreklom bila iz siromašnog planinskog sela Koprivnice, smeštenog u blizini Jošaničke Banje, ona u detinjstvu nije imala mogućnosti da se obrazuje. Zato je morala da prihvata različite poslove rezervisane za nekvalifikovanu radnu snagu, i ona ih je savesno obavljala.

Deca postaju školovani ljudi

Iako bez formalnog obrazovanja, Milunka je bila izuzetno razborita i umna žena. Shvatila je da školovanje pruža mogućnost za bolji život i taj nauk je prenela svojoj deci. A te dece nije bilo malo: u pitanju je čitav jedan razred mališana koji su u njenom skromnom domu pronašli utočište i sigurno mesto odakle su se otiskivali u svet nakon završene škole.

Milunka Savić je iz braka sa Veljkom Gligorevićem imala kćerku Milenu. Pored nje brinula se i o tri usvojene kćerke: Radmili Višnji, Zorki i Milki. Uz ove četiri kćeri Milunka je iškolovala još više od tridesetoro dece. Ovi mališani uglavnom su dolazili iz njenog rodnog kraja, završavali školu u Beogradu živeći i hraneći se kod Milunke, i zatim kretali u život sa pozicije više od one koju im je sudbina prvobitno namenila.

Foto: Arhiva

Čudesna igra sudbine

Život Milunke Savić predstavljao je neprestanu borbu. Ono što je zadivljujuće u toj borbi je činjenica da ona nikada nije odustala od osnovnih principa čovečnosti. Brojni su primeri koji to dokazuju, a jedan od najupečatljivijih takvih događaja odigrao se u godinama kada su ratni sukobi već padali u zaborav. Milunkine hrabre akcije u kojima je sama zarobljavala desetine neprijateljskih vojnika, poput podviga na Solunskom frontu kada je zarobila 23 pripadnika bugarske armije, postajale su deo sve ređe pominjanih priča o ratu.

I onda, jednog dana, na Milunkina vrata pokucao je mladi Bebel Minkov, Bugarin koji je iz Sofije stigao u Beograd na školovanje. Njegov otac bio je bugarski oficir, jedan od Milunkinih zarobljenika. Sina je poslao u nepoznato dajući mu samo jedan savet: "Javi se Milunki Savić kada dođeš u Beograd, ona će ti pomoći". Mladi Minkov je to i uradio a velika Milunka ga je primila u svoj skromni dom. U kasnijim godinama Bebel će oženiti Milunkinu kćerku Radmilu Višnju, što celoj priči dodaje gotovo neverovatnu, romantičnu filmsku notu.

Foto: Arhiva

Milunka Savić znala je da je teško dati život za svoj narod, ali je još teže živeti za svoju zemlju. Uprkos svim nedaćama sa kojima se hrabro borila nikada se nije žalila. U jednom od retkih filmskih zapisa na kojima je zabeleženo njeno kazivanje, već ostarela ratnica u svom skromnom domu kaže: "Ovde sam… fino mi je. Nisam tužna".

Takav život i nasleđe jesu istinski razlog za sreću i ponos celog sveta.

(Telegraf.rs/PR)