Šta se krije iza anatidefobije, straha od toga da te neka patka odnekud krišom posmatra

Čovek biva začet u majčinoj utrobi, i istog trenutka osuđen na smrt, bez obzira na budući čin rođenja i „dolaska na svet” kao zasebnog biće, individue. U jednom trenutku svog života, prilikom odrastanja, nekad ranije a nekad kasnije, čovek postaje svestan te svoje smrtnosti.

No, čak i pre toga, u njemu se ispoljava instinktivni strah od smrti; srećna detinjstva su ona u kojima je detetu njegov porodični dom zona komfora u kojoj se oseća sigurno, okružen brigom i ljubavlju, a spoljni svet mesto za igru gde će rizikovati i pripremati se za stvaran život, poligon na kojem će izbegavati telesne povrede: gde će staviti u pogon svoju volju za preživljavanjem.

Preporučujemo

Ključni stvari te volje su bol, i strah. Nema čoveka koji se ne plaši ničega; ne plaše se svi smrti, ali oni koji su taj strah eliminisali, obično se plaše Boga pomoću kojega su to izveli, njegove kazne se plaše, koja bi mogla doći posle smrti. No to je manjina, na nivou statističke greške; ogromna većina, mada ne razmišlja svakodnevno o svojoj smrti, i te kako je se plaši.

Foto: Pixabay.com/Ilustracija

Međutim, nije strah sam po sebi fobija; možete se plašiti visine, a ne bolovati od fobije, posebnog oblika straha koji se vezuje za određene objekte, situacije, mesta ili aktivnosti. Recimo, strah od visine postaje fobija tek onda, kada izazove poremećaj u ponašanju i spreči vas da obavljate uobičajene životne funkcije.

Jednako tome, čovek koji se plaši smrti ne boluje nužno od tanatofobije, kako se stručna naziva; boluje tek onda, ako ga taj strah sprečava da normalno živi. Egzistencijalisti bi strah od smrti mogli smestiti u koren svih fobija, kojih nema malo, štaviše, ima ih preko 400 priznatih, a dele se na specifične fobije, socijalne, i agorafobiju (dve potonje su slične ali ne istovetne).

Američka statistika kaže da 12,5% tamošnjih odraslih u jednom trenutku svog života razvije neku fobiju, mada ne nužno teški oblik. Uostalom, možda i među vama, koji ovo čitate, neko boluje od neke fobije a da toga nije potpuno svestan.

Foto: Tanjug/Jadranka Ilić

Čini se da su Amerikanci najfobičnije stanovništvo Evrope i Severne Amerike, gde se specifične fobije razviju u proseku kod 6—8% ljudi, dok u Aziji, Africi i Latinskoj Americi to važi za svega samo 2—4%. Amerikanci prednjače i u socijalnim fobijama (7% naspram 0,5—2,5% u ostatku sveta); dok agorafobija pogađa oko 1,7% američke populacije, za ostatak sveta ne postoji statistika.

Jednako tome, ne postoji statistika koja bi pokazala koliki broj ljudi pati od anatidefobije, često u javnosti spominjane specifične fobije koja se odnosi na „strah od toga da negde, nekako, postoji patka koja te posmatra”. Razlog zbog kojeg statistika ne postoji je jednostavan: ne postoji ta fobija.

Nju je izmislio američki stripadžija Gari Larson, za potrebe svog humorističkog jednopanelnog stripa „Udaljena strana” (eng. The Far Side), koji je od 1979. do 1995. izlazio u više od 1.900 različitih dnevnih listova na 17 različitih jezika. Na taj panel, Larson je stavio usamljenog čoveka u kancelariji, kojeg posmatra patka smeštena prekoputa.

Foto: Pixabay

Ali kao što obično biva, neki su iz šale pričali o njoj kao o stvarnoj fobiji, oni kojima su se obraćali nisu primili „dopis” i poverovali su da je to zbilja medicinski priznat fenomen, pa smo došli u situaciju da je internet prepun tekstova po raznih sajtovima gde se to najozbiljnije predstavlja kao prava pravcata fobija, ponekad čak i pogrešno karakteriše kao „strah od pataka”.

No iako je anatidefobija izmišljena, strah od ptica postoji i zove se ornitofobija; spada u specifične fobije, u podgrupu zoofobija, tj. fobija koje su u vezi sa životinjama. Stoga strah od pataka ne da nije nemoguć, nego zbilja postoji. Ono što ne postoji je strah od toga da te neka patka, odnekud, kriomice posmatra.

Inače, pored zoofobija, u grupi specifičnih su i situacijske fobije (aerofobija, odnosno strah od letenja), fobije od prirodne okoline (akrofobija, odnosno strah od visine, zatim od grmljavine, od vode), fobije od krvi-injekcija-ozleda (od kojih možda boluje izvestan broj antivaksera, koji, nesuočeni s oboljenjem, racionalizuju svoje ponašanje).

Konačno, tu su i ostale fobije, koje su toliko specifične da ne mogu da se grupišu ni na jedan način, sem kao „ostale” (strah od padanja, glasnih zvukova, maskiranih osoba, poput klovnova).

(P. L.)