Ako vas put nekad nanese na zapad Češke, svratite do ovog mesta. Ovde leže kosti srpskih vojnika

Logori za ratne zarobljenike neizostavno prate svaki moderni sukob, oni su nužnost, ako ni zbog čega drugog, a ono zbog puke masovnosti savremenog vojevanja i potrebe da se „uhvaćeni” neprijateljski vojnici drže pod kontrolom, na okupu i na oku. Kako logor izgleda i kakav je život u njemu, e to često može puno da kaže o narodu koji ga je podigao.

Kada se govori o Velikom ratu, i stradanju srpske vojske u njemu, priča se o Albanskoj golgoti kao da naše stradanje tu počinje i završava; malo pažnje se posvećuje sudbini srpskih vojnika u zarobljeništvu, kojih je zvanično bilo oko 182.000, od toga najviše u Austrougarskoj — 147.677. Ali veruje se da ih je bilo više, te da mnogi nikada nisu upisani u registre.

Preporučujemo

Ne spominjemo bez razloga Albansku golgotu; za vreme Pariske mirovne konferencije izneti su podaci, da je tada stradalo 77.455 srpskih vojnika, a u logorima — 81.214. Pored njih, u austrougarskoj internaciji našlo se i dosta srpskih civila, među kojima je i onih s teritorije same Austrougarske, zbog procene tamošnjih vlasti da se radi o pojedincima opasnim po njihovu državu.

Maketa austrougarskog logora za ratne zarobljenike u Jindrihovicama, Češka. Foto: Milena Đorđević

Logori za ratne zarobljenike uglavnom su bili razdvojeni od logora za internaciju „opasnih elemenata”, ali ponekad je dolazilo do manjeg ili većeg mešanja. Jedan takav logor upravo je bio onaj u Jindrihovicama, na zapadu današnje Češke, na oko 25 km od Karlovih Vari. To je jedno od većih srpskih logorskih stratišta tog rata, iako nijedan čovek tamo nije ubijen.

Odluka da se na tom zabačenom mestu Rudne gore — slabo razvijene poljoprivrede, i bez većih industrijskih pogona u kojima bi ratni zarobljenici mogli raditi, s izuzetkom jedne železare — podigne logor, doneta je početkom juna 1915, verovatno s ciljem da se demotivišu potencijalni begunci, a i zbog malog broja meštana s kojima bi „štićenici” mogli biti u kontaktu.

Već 17. juna stiglo je 300 ruskih zarobljenika, koji su počeli s gradnjom. Prvi srpski zarobljenici su pristigli 16. novembra, njih oko 500. Ubrzo je sva infrastruktura završena, pa je počeo da narasta broj nevoljnih žitelja, oko kojega se izvori razmimoilaze; bio je predviđen za 30.000 ljudi, najviše je u njemu boravilo 28—36.000, a ukupno je kroz njega možda prošlo 40.000.

Ako postoji razlika između koncentracionog i logora za internaciju, jer su oba sabirni centri i podrazumevaju zatvaranje ljudi bez propisanog sudskog postupka, ona leži u ovome: prvi je namenjen svim pripadnicima jedne grupe, drugi samo pojedincima iz te grupe za koje je neko proizvoljno procenio da su opasni po državu zato što bi mogli biti zločinci, špijuni, diverzanti, agitatori, itd.

Spomenik na starom groblju u Jindrihovicama podignut posle rata. Foto: Milena Đorđević

U velikom broju slučajeva, linija je zamagljena ili izbrisana, i nemoguće razlučiti pravu prirodu logoru. Ali nekad je stvar jasna. Recimo, Englezi su tokom Drugog burskog rata već početkom 20. veka definitivno imali koncentracione logore, s obzirom da su u njih smestili sve burske civile kojih su mogli da se dokopaju (žene, decu, starce), kako bi izvršili pritisak na burske borce.

Austrougari su takođe imali konc-logore; što se tiče ovoga u Jindrihovicama, radilo se ratno-zarobljeničkom logoru, kojima je pridodat izvestan broj interniranih civila, među kojima su prednjačili Srbi (navodi se primer neimenovanog 92-godišnjeg sveštenika, koji je sa sobom poveo osmogodišnjeg unuka o kojem nije imao ko drugi da brine; obojica su na kraju preminuli od neke zarazne bolesti).

Režim u njemu nije bio u potpunosti brutalan, ali iako niko na tom mestu nije bio ubijen (što nije bez značaja), ipak se sve vreme umiralo. Nemali broj je preminuo zbog iznurenosti i neuhranjenosti, ali još više zbog zaraznih bolesti (tifus, tuberkuloza, velike boginje, na kraju i španski grip) koje su harale u celoj ratom zahvaćenoj Evropi.

Krst na katoličkom delu novog groblja u Jindrihovicama. Foto: Milena Đorđević

Potkraj sukoba, Habzburška monarhija je počela da se rastače, pa je došlo do još većih nestašica (manjak hrane je inače bio veliki problem Centralnim silama sve vreme rata, ne toliko na frontu koliko u pozadini) i prekida komunikacija, zbog čega je u logore stizalo još manje hrane, lekova i uglja, pa se još više i umiralo. U Jindrihovicama je ukupno stradalo 3.800—4.300 ljudi.

Pomenusmo umiranje zbog iznurenosti, na radovima koji su bili teški i opasni. Ruski zarobljenici mahom su radili u železari u Rotavi; drugi su kopali bazalt u obližnjem kamenolomu, ili gradili hemijsku fabriku u Sokolovu, ili pored nje most preko Ohre, za šta je korišćen, između ostalog, i zapljenjeni materijal iz okupirane Srbije.

Neki zatvorenici su meštanima pomagali oko poljoprivrednih ili šumarskih poslova, i za to primali novčanu nadoknadu, čak i ako su radili na opštinskim imanjima, što u neku ruku odstupa od ustaljene prakse, ali i logike austrougarskih vlasti, s obzirom da su zarobljenici (mahom Srbi i Crnogorci, ali uz veliki broj Rusa i Italijana) iz njihovog ugla svojim radom plaćali hranu i smeštaj.

To se možda može objasniti češkim elementom, mada je pitanje o kojim se opštinama radi, i da li su one tada uopšte imale češku većinu (taj pogranični kraj većinom je bio naseljen Nemcima). U tom smislu treba imati na umu i da su većina oficira i stražara u logoru bili češkog porekla, što se opet može povezati s režimom rada, koji je bio relativno relaksiran.

Natpis na mauzoleju posvećenom jugoslovenskim (srpskim i crnogorskim) i ruskim žrtvama austrougarskog logora u Jindrihovicama, Češka. Mauzolej je dovršen 1932. pa je ispisani broj naših žrtava manji od trenutnog, pošto je 1938. preneto još 86 ili 89 iz Holandije, gde su preminuli od španskog gripa tokom repatrijacije iz nemačkih logora. Foto: Milena Đorđević

Postojalo je 100 drvenih baraka za obične zarobljenike a šest za oficire; u 13 baraka smeštali su obolele od zaraznih bolesti, a u 14 blaže bolesne. Barake su imale kuhinje, praonice, toalete, tuševe, postojale su dve pekare, skladišta hrane, tri podruma za krompir, autonomni vodovod i kanalizacija, mala pruga uzanog koloseka za transport unutar kompleksa, kao i razni drugi objekti.

Nedugo posle osnivanja logora, stigli su pripadnici Omladinske hrišćanske asocijacije (eng. Young Men's Christian Association, skr. YMCA; jedno od najvećih takvih udruženja na svetu, osnovano u Londonu ali danas sa sedištem u Ženevi), prvo iz SAD a posle iz Švajcarske, koji su opismenjivali nepismene, učili ih osnovama geografije i matematike, doneli im knjige i muzičke instrumente.

Kada nisu bili ekonomski eksploatisani, zatvorenicima je bilo dozvoljeno da u slobodno vreme rezbare kašike, igračke i razne druge predmete od drveta; tkali su i prostirke, a sve što bi napravili, razmenjivali su s meštanima u zamenu za hranu i duvan. Razume se, bilo je i nekoliko pokušaja bekstva (dvaput Rusi, dvaput Srbi), ali nijedno nije bilo uspešno.

Metalne kutije sa zemnim ostacima Srba, Crnogoraca i manjeg broja Rusa, nalaze se unutar mauzoleja koji je u međuratnom periodu sagrađen na prostoru bivšeg austrougarskog logora u Jindrihovicama, Češka. Foto: Milena Đorđević

Postojale su rimokatolička i pravoslavna kapela, i dva groblja, staro i novo, gde su ljudi sahranjivani po verskoj pripadnosti a ne po nacionalnosti. Srbi, Crnogorci i Rusi su uglavnom sahranjivani na starom, o čemu svedoče pravoslavni krstovi postavljeni još tokom rata, a na novom Italijani, čiji se broj znatno povećao u jesen 1917. posle austrijsko-nemačke pobede u Bici kod Kobarida.

Logor, čija je izgradnja koštala sedam miliona austrijskih kruna, 1. novembra 1918. napustili su poslednji češki oficiri i stražari, a tokom tog meseca otišli su i poslednji zatvorenici. Nekoliko meseci kasnije, logor je rasformiran a drvna i ostala građa odneta da se iskoristi drugde, u neke plemenitije, mirnodopske svrhe.

Posle rata počeli su pregovori italijanske i naše vlade (tada još uvek Kraljevine SHS) oko izgradnje spomen-kompleksa; Italijani su želeli da svoje mrtve ostave tamo gde su, dok su naši hteli da izgrade mauzolej-kosturnicu, po ideji sveštenika Milivoja Cvrčanina. Uz pomoć čehoslovačkog predsednika Masarika, objekat je građen od 1925 do 1932. po planovima ruskog arhitekte Vladimira Branta.

U njemu su danas zemni ostaci srpskih, crnogorskih i ruskih žrtava iz tog i nekoliko drugih logora. Naših ima oko 7.190, a ruskih oko 189 (plus-minus jedan, pošto je ukupno 7.378). No nisu svi Srbi koji su tu sahranjeni, umrli u zarobljeništvu. Naime, 4.000 njih iz nemačkih logora se tokom repatrijacije obrelo u neutralnoj Holandiji, gde ih je 86 (ili 89) podleglo španskom gripu.

Memorijalni kompleks austrougarskog logora u Jindrihovicama kod Karlovih Vari u Češkoj, nakon poslednje restauracije 2018. godine. Foto: Wikimedia Commons / Public domaiin / Lubor Ferenc

Oni su prvobitno sahranjeni na groblju Reformatorske crkve u Garderenu, gde je sagrađen i spomenik (pored njega je kasnije dodat i drugi, kasnije i krajputaš; nedavno su obnovljeni), ali pošto je holandski zakon nalagao da se porodice preminulih moraju javiti u roku od 20 godina, postojala je opasnost da će biti ekshumirani; zato su 1938. prebačeni u Jindrihovice.

Telegraf.rs je pre pet godina uradio reportažu iz ovog našeg stratišta u Češkoj, ali se u međuvremenu dosta toga tamo promenilo. Budući da je to bio jedan od najvećih austrougarskih logora za ratne zarobljenike, i najveće groblje žrtava Velikog rata u Češkoj, a pošto je poslednja ozbiljnija obnova bila još 1978—1980, vlada Karlovarskog kraja rešila je da ponovo obnovi kompleks.

Tako je između aprila i oktobra 2018. sagrađena drvena kapela, drveno šetalište s klupama, stepenište, pa sve sada izgleda uređenije i prikladnije nego ranije, bolje prilagođeno posetiocima koji žele da odaju počast žrtvama Velikog rata. Ako se zadesite na zapadu Češke, tu oko Karlovih Vari, imajte u vidu ovaj spomen-kompleks. Dobro ga je posetiti.

Memorijalni kompleks austrougarskog logora u Jindrihovicama kod Karlovih Vari u Češkoj, nakon poslednje restauracije 2018. godine. Foto: Wikimedia Commons / Public domaiin / Lubor Ferenc

(P. L.)