Nauka razbila mit da je kancer produkt našeg doba, u srednjem veku bio mnogo češći nego što se misli

Kostur pronađen na srednjovekovnom groblju koje je otkriveno prilikom radova na proširenju bolnice Svete Ane u Štutgartu, pokrajina Baden-Virtemberg, SR Nemačka. Foto: Profimedia/AFP/ Edith Geuppert

„Konvencionalna mudrost” kaže, da je u srednjovekovnoj Evropi stopa smrtnosti od kancera bila vrlo niska, gotovo neprimetna, te da je skočila tek s pojavom industrijskog zagađenja i pušenja duvana. Ali najnovija istraživanja počinju to da dovode u pitanje.

Preporučujemo

Naime, tim engleskih arheologa koji je ispitivao ostatke ljudi sahranjenih na šest grobalja u i oko Kembridža, koji su živeli i umirali u periodu od 6. do 16. veka, ustanovio je prisustvo kancera kod čak 9—14 odsto njih, što je oko deset puta više nego što se očekivalo, i što su ranije studije sugerisale.

„Najveći broj vrsta kancera razvija se u mekom tkivu koje se odavno razgradilo u srednjovekovnim ostacima. Samo neke vrste raka prošire se i na kosti, a od tih, tek su neke vidljive na površini, zbog čega smo znake maligniteta tražili unutar kostiju”, kaže rukovodilac istraživanja Pjers Mičel, arheolog s Univerziteta u Kembridžu.

Tim arheologa ispituje srednjovekovno groblje u Tiringiji, na kojem je sahranjeno preko 40 osoba. Foto: Profimedia/AFP/MICHAEL REICHEL

„Moderna ispitivanja pokazuju da će se kod trećine do polovine ljudi koji imaju rak u mekom tkivu, on proširiti na kosti. Uporedili smo te podatke s dokazima koje smo pronašli u kostima kako bismo procenili kolika je mogla biti stopa kancera u srednjovekovnoj Britaniji”, dodaje on.

Premda članovi tima priznaju da je uzorak isuviše mali i da je geografski ograničen, takođe ukazuju i na to, da su ispitivani ostaci ljudi iz različitih društvenih slojeva, od siromašnih seljaka preko kaluđera do dobrostojećih žitelja samog grada, kao i da su imali pristup ostacima iz srednjovekovne bolnice.

Imajući u vidu metod koji su koristili prilikom ispitivanja, Mičel kaže da je moguće da je slučajeva bilo više nego što su ih oni izbrojali, pošto nisu ispitivali svaku kost u svakom skeletu, i pošto su odbacivali one kosti koje su, pored kancera, mogle biti oštećene i delovanjem drugih faktora, poput bakterijskih infekcija i insekata.

Srednjovekovna minijatura iz 1353. godine, žitelji Turnea u Valoniji sahranjuju one koje je pokosila „crna smrt“ — bubonska kuga / Foto: Wikimedia Commons/balat.kikirpa.be

Kada se priča o medicinskoj istoriji srednjeg veka, obično se govori o kugi, dizenteriji i drugim zaraznim bolestima, zajedno s neuhranjenošću i povredama. „Sada moramo dodati rak na spisak glavnih uzroka smrti srednjovekovnih ljudi”, dodaje Džena Ditmar, koja je koautor projekta.

Najstariji poznati slučaj zloćudnog tumora u ljudskoj istoriji datira iz Starog Egipta, odakle nam dolazi papirus nastao oko 1600. p.n.e. koji opisuje rak dojke. Ali u novije doba je postao daleko rašireniji, i to ne samo zbog industrijskog zagađenja i pušenja, već i zbog globalizacije koja je povećala cirkulaciju ljudi i pomogla širenje virusa koji oštećuju DNK.

Manje očigledan faktor je porast prosečnog životnog veka. Prosto, u srednjem veku, većina ljudi nije uspevala da dogura do dobi u kojoj kancer postaje uobičajeniji. Ako bi i dogurali do „duboke” starosti od 50-60 godina, ili imali nesreću da u mladosti (onome što mi danas tretiramo kao mladost) ipak dobiju rak, nisu imali čemu da nadaju. Smrt je bila neizbežna.

(P. L. / Izvor: Smithsonianmag.com)