57 godina od Krcunove smrti: Partizanski komesar, šef Ozne, premijer Srbije i mitski osnivač Zvezde

Slobodan Penezić kao predsednik ili potpredsednik Izvršnog veća Skupštine Srbije, u zavisnosti od toga kada je slika nastala. Nakon što je od 1946. bio ministar unutrašnjih poslova NR Srbije, 1953. postaje potpredsednik Izvršnog veća, a juna 1962. i predsednik, što je ostaje do smrti 6. novembra 1964; ova fotografija je izvesno s kraja pedesetih ili početka šezdesetih. Foto: Wikipedia/Stevan Kragujević

Rodio se u okupiranom Užicu 2. jula 1918, a poginuo 46 godina kasnije na Ibarskoj magistrali, kod sela Šopić u blizini Lazarevca, dok je putovao ka tom istom Užicu, koje je sada bilo Titovo. Između ta dva događaja, rođenja i smrti, Slobodan Penezić Krcun je proživeo pet normalnih života, kakve vode obični ljudi.

Preporučujemo

Odrastao je na pričama o herojstvu starih četnika koji su se borili u Južnoj Srbiji pre i tokom Oslobodilačkih ratova; to u izvesnoj meri objašnjava njegov odnos prema kasnijim četnicima, koji su kolaboracijom s okupatorom (a poneki i s ustašama) okaljali i četničko ime i njegova sećanja iz detinjstva, pa mu je isprva bilo teško da shvati da se bori protiv ljudi koji su sebe tako nazivali.

Srpskom novinaru i književniku Ivanu Ivanjiju je jednom prilikom u privatnom razgovoru rekao, da je Dražina tragedija bila u tome, što je bio generalštabni a ne trupni oficir, zbog čega je hteo da diplomatiše umesto da se bori; „On je svojom glupošću uterao srpskog seljaka, koji je zapravo bio odan kralju, nama u naručje”, objasnio je Ivanjiju.

Slobodan Penezić Krcun prima orden od egipatskog predsednika Gamala Abdela Nasera 1959. godine. Foto: Istorijski arhiv Užice

Osnovnu školu je završio u rodnom gradu, kao i čuvenu Užičku gimnaziju, jednu od najstarijih prosvetnih ustanova u našoj zemlji, koju je od poslednje četvrtine 19. veka pa nadalje pohađala plejada istaknutih ličnosti socijalističkog pokreta u nas, od Dimitrija Tucovića i Radovana Dragovića preko Dušana Popovića i Nedeljka Divca do Miodraga Milovanovića Luneta i Danice Milosavljević Razić.

I upravo se tokom školovanja u toj gimnaziji Krcun uključio u rad omladinskog revolucionarnog pokreta, preko literarne družine „Napredak”. Njegov prelazak u Zemun 1937. godine, gde je upisao Poljoprivredno-šumarski fakultet, doneo je logičan nastavak tih aktivnosti: posredovanjem Dobrivoja Radosavljevića, uključio se u rad studentskog revolucionarnog pokreta, tzv. naprednog.

Već februara 1939. postao je član ilegalne Komunističke partije Jugoslavije, početkom iduće godine i sekretar Partijskog biroa u Zemunu te član Univerzitetskog komiteta SKOJ-a, a krajem 1940. i član Pokrajinskog komiteta SKOJ-a za Srbiju. Na tim dužnostima zatekao ga je početak Aprilskog rata; vraća se u Užice, gde se prijavljuje u vojsku, ali biva odbijen.

Posle dolaska Nemaca u grad, prelazi u Sandžak, gde ostaje do kraja aprila; tokom maja boravi u Beogradu, i dobija od Pokrajinskog komiteta SKOJ-a zadatak da se vrati u Užice i poveže s tamošnjom partijskom organizacijom. Pripreme za ustanak već su bile počele, i on će neko vreme provesti u Zlatiborskom srezu na poslu formiranja onoga što će postati Zlatiborska partizanska četa.

Slobodan Penezić Krcun, kao politički komesar 2. proleterske divizije drži govor na sahrani Boška Buhe 29. septembra 1943. godine u Pljevljima; Buha, koji je dva dana ranije poginuo u četničkoj zasedi kod sela Jabuka, na putu ka Prijepolju, bio je borac 2. proleterske brigade (u sastavu pomenute divizije) u kojoj je Krcun ranije obavljao funkciju političkog komesara. Foto: Wikipedia/Danilo Gagović

Po naređenju Okružnog komiteta KPJ prelazi u štab Užičkog partizanskog odreda „Dimitrije Tucović” i stupa na dužnost zamenika političkog komesara; da se radi o operativcu izuzetnih sposobnosti pokazalo se odmah po oslobođenju Užica 24. septembra, kada je u gradu organizovao „narodnu vlast” (tj. narodnooslobodilački odbor), kao i pozadinu i borbu protiv „petokolonaša”.

Iz Užica izlazi među poslednjima, na sam dan pada Užičke republike 29. novembra, ali tek 5. decembra uspeva da se dokopa sela Radoinja kod Nove Varoši, gde se nalazio Vrhovni štab. Tamo dobija novo zaduženje: da radi na obezbeđenju članova tog najvišeg tela Narodnooslobodilačkih partizanskih odreda Jugoslavije.

Partizanska vojska će mesec dana kasnije postati Narodnooslobodilačka partizanska i dobrovoljačka vojska Jugoslavije (a krajem te godine Narodnooslobodilačka vojska i partizanski odredi Jugoslavije, što je naziv koji će zadržati do marta 1945. kada će postati Jugoslovenska armija); Krcun će na toj dužnosti ostati tokom čitavog perioda tzv. Fočanske republike, koja je pala 10. maja 1942.

Prilikom povlačenja ka Zapadnoj Bosni, u junu postaje rukovodilac Politodela 2. proleterske udarne brigade (u kojoj je borac bio Boško Buha), u sastavu Udarne grupe brigada i pod neposrednom komandom vrhovnog komandanta; ali već kod Mrkonjić Grada postaje zamenik njenog političkog komesara, a zatim aprila 1943. i komesar (nakon pogibije Alekse Dejovića, inače njegovog zemljaka iz Sevojna).

2. proleterska udarna divizija tokom Bitke na Sutjesci juna 1943. U njenom sastavu je bila 2. proleterska udarna brigada, u kojoj je Krcun u to vreme bio politički komesar; komesar cele divizije bio je između septembra i decembra. Foto: Znaci.net/Fond Istorijskog arhiva CK SKJ

U septembru biva imenovan za komesara cele 2. proleterske udarne divizije (u čijem je sastavu bila i pomenuta brigada), ali je 7. decembra smenjen zbog poraza u Prijepoljskoj bici (u okviru Operacije „Kugelblic”, tzv. Šeste neprijateljske ofanzive), zajedno s komandantom divizije Ljubodragom Đurićem, koji je na tom položaju nasledio Peka Dapčevića. Ali, obojica su vrlo brzo rehabilitovani.

Penezić je naredni period proveo, deo sa svojom 2. proleterskom a deo s 5. krajiškom udarnom divizijom, koje su ušle u Srbiju i došle do Ibra, boreći se protiv Nemaca, četnika i muslimanske Legije „Krempler”; početkom leta je u Crnoj Gori, odakle, iz manastira Morača, juna 1944, zajedno s drugim rukovodiocima za Srbiju, prelazi na Vis, gde je posle Desanta na Drvar prebačen Vrhovni štab.

Na Visu se nije dugo zadržao; pošto je izabran u Pokrajinski komitet KPJ za Srbiju i imenovan načelnikom Odeljenja za zaštitu naroda za Srbiju, već početkom jula je prešao u Bari, a odatle avinom na oslobođenu teritoriju južne Srbije, gde se odmah baca na posao i počinje da organizuje prve jedinice Ozne. Konačno, preko Valjeva i Aranđelovca, stiže u oslobođeni Beograd.

Iz glavnog grada planira i rukovodi daljim akcijama i operacijama (navodno se, mesec dana pre probijanja Sremskog fronta, bavio i osnivanjem FK Crvena zvezda, koju je formalno utemeljio USAOJ, iza kojeg je stajala Ozna), što kulminira (mada se ne završava) u noći 12/13. marta 1946, kada uz pomoć četničkog vojvode Nikole Kalabića srpska Ozna hapsi Dražu u selu Dobrunska Rijeka kod Višegrada.

Slobodan Penezić Krcun kao mladi šef Ozne za Srbiju, na slici nastaloj u njegovom kabinetu u Beogradu 1945. godine (rođen 1918. godine, imao je svega 27 godina u vreme kada je rat završen). Foto: bia.gov.rs

Ozna je na kraju rata streljala veliki broj ideoloških neprijatelja, ali ni blizu fantastičke brojke od milion ljudi koju pominju neki neofašistički nastrojeni revizionisti na internetu; ne računajući tzv. Blajburg (gde su mahom stradale ustaše), Ozna u celoj Jugoslaviji (dakle, ne samo u Srbiji, već ukupno) po realnim procenama nije streljala više od 30.000 ljudi, što je užasno mnogo, ali daleko od miliona.

Krcun za to nosi svoj deo odgovornosti, ali reći da se nije borio za Srbiju može samo zaslepljena osoba. Isto važi i za one koji kažu da se Draža nije borio za Srbiju. Ipak, različita taktika i različiti prioriteti doveli su do nastanka bitnih razlika između njih: Krcun nijednog trenutka nije bio u kolaboraciji, niti bi je odobravao sebi podređenim jedinicama, što se za Mihailovića uopšte ne može reći.

Takođe, streljati nevinog odraslog čoveka zbog ideologije jeste zločin, ali ubiti zbog kulturno-identitetske okolnosti u kojoj se neko rodio, što su četnici radili muslimanima i Hrvatima (a ustaše Srbima), nešto je sasvim drugo, da ne pričamo o klanju beba u kolevkama u Vraniću prilikom „čišćenja” terena od komunista (ako se komunistima mogu nazvati četvoromesečna Katarina Ilić i jednogodišnji Ljubomir Pantić, unuk takođe tada zaklanog Stevana Pantića, solunca i nosioca Albanske spomenice).

Elem, Penezić novembra 1946. postaje republički ministar unutrašnjih poslova, decembra 1953. potpredsednik Izvršnog veća i predsednik Odbora za unutrašnju politiku, a 9. juna 1962. predsednik Izvršnog veća Srbije (vlade). Od maja 1945. član je CK Komunističke partije Srbije, a od jula 1948. i Centralnog komiteta KPJ. Imao je čin general-pukovnika JNA u rezervi.

Mijajlo Todorović Plavi, Koča Popović i Slobodan Penezić Krcun, 1958. na proslavi godišnjice Bitke na Sutjesci. Plavi i Koča su bili među osnivačima FK Partizan, dok je Krcun (s Lekom Rankovićem) osnovao FK Crvenu zvezdu (doduše, ne formalno, formalno je to učinio USAOJ). Dokaz da navijači dva naša najveća kluba ipak mogu zajedno. Foto: Wikipedia/Stevan Kragujević

Govoreći o mitu da Tito nije voleo Krcuna jer je ovaj znao da mu kaže šta misli u brk, bez okolišanja, Ivan Ivanji, koji je poznavao obojicu, kaže sledeće: „I te kako mogu da zamislim da je Krcun Titu govorio šta misli, ali nikako da Tito to nije cenio. Da je hteo, lako je mogao da ga smeni, ali Tito je voleo baš one koji bi mu govorili što drugi nisu smeli.”

Svi koji su ga poznavali, kažu da je bio laf i ljudina. Bila je javna tajna da voli da popije; Ivanji kaže: „Nisam više nikoga u životu sreo ko je tako brzo tako mnogo pio”, a navodi i primer: jednom prilikom je prisustvovao sceni kada je glavni urednik „Tanjuga” Miodrag Avramović izneo bocu ’kurvoazijea’ iz fonda svoje agencije, oni svi „zahvalno popili po čašicu, a Krcun ostatak do dna”.

Bio je strastveni navijač Crvene zvezde, čije utakmice nije propuštao („Partija pa Zvezda”, govorio je); po svedočenju svih aktera onog vremena, Ranković i on su bili sive eminencije Zvezde bez kojih se ništa nije smelo raditi (recimo, Aca Obradović, tehnički direktor Zvezde, pričao je kako se s Krcunom dogovorio da puste Šekularca u Juventus, i stvar je bila završena dok ga jedne noći u dva ujutru ovaj nije pozvao s Briona da sve otkaže; „Niti mi je rekao, niti sam ga pitao ko je tako odlučio. Ali to su mogla da budu samo dva čoveka – Tito ili Ranković. Niko drugi u ono vreme nije mogao da naređuje Krcunu”). Pored toga, Krcun je bio ključan za izgradnju stadiona.

Njegova pogibija 6. novembra 1964. duboko je pogodila sve rodoljube u zemlji, a oko nje se isplela čitava parada raznih teorija, kao da niko nikada nije poginuo na Ibarskoj magistrali, koja je najozloglašeniji put u Srbiji, i kao da tih godina nisu u Jugoslaviji, u kojoj je automobil za većinu ljudi još uvek bio novost, u sličnim okolnostima ginule mnoge javne ličnosti, od glumaca do sportista, pa i političara. Istina, on jeste dobio novi automobil neposredno pre udesa, ali to samo po sebi ništa ne znači, dok sama priroda udesa ne ide u prilog postojanju zavere.

Slobodan Penezić Krcun sa piscem Brankom Ćopićem. Foto: Istorijski arhiv Užice

Krcun je bio suvozač, kada je automobil tokom jakog pljuska i u velikoj brzini naleteo na blato i proklizao udesno, a potom, pošto je vozač pokušao da ga ispravi, ulevo, da bi onda sleteo s puta i brzinom od 130 km na sat udario u jedino drvo koje se nalazilo na čistini (da nije udario u drvo ne bi bilo posledica). Po rečima Ljube Mijatovića, Krcun je samo stigao da kaže vozaču: „Šta to uradi?!”

Isplanirati takav atentat je gotovo nemoguće (da ne pričamo koliko bi Titu to bilo logistički teško da izvede, budući da je uticaj Krcuna na srpsku Udbu bio ogroman, a njegov upitan, u toj meri da je godinu i nešto kasnije u potaji zvao pripadnike hrvatske Udbe da dođu iz Zagreba da bi tražili prislušne uređaje u njegovoj rezidenciji), ali je ljudima njegova pogibija na tom drumu bila i ostala sumnjiva zato što je on bio Krcun (iako je tada poginuo je i Svetolik Lazarević, a nekoliko dana kasnije preminuo i vozač Milorad Lomić, dok su Olga Živković i Mijatović bili ozbiljno povređeni).

Ivanji je takođe naveo da je posle nesreće, „od ljudi kojima sam verovao i kojima i dalje verujem”, čuo da je zapravo Krcun vozio, i to pijan, a da je službeni vozač sedeo pored, no da je to zataškano iz očitih razloga; Ivanji navodi scenu kojoj je prisustvovao negde u unutrašnjosti Srbije, kada Penezić nije mogao da izađe na binu da održi govor pred omladinom, jer je bio potpuno alkoholisan.

Što se Tita tiče, sramotno je ako je istina da nije došao na sahranu; a posebno je ružno ako je istina da nije došao zato što je tog dana primio Kirka Daglasa (pod uslovom da je ovo prvo istina; u poslednjih 30 godina je toliko ostrašćenih laži, izmišljotina i tendencioznih tumačenja izgovoreno o ljudima i događajima tog perioda, da se sada sve mora uzimati s dozom rezerve). Ipak, Brozov eventualni nedolazak sam po sebi ne bi bio dokaz da je Krcun ubijen u atentatu; štaviše, to bi bilo kontraintuitivno, i pre je dokaz u prilog nesrećnog slučaja nego bilo čega drugog.

(P. L.)