Kako je Slovenka postala srpska heroina: Iz čiste ljubavi se borila za slobodu i zajedničku državu

Rodila se kao Antonija Javornik. Na svet je došla u Mariboru, 13. maja 1893. i po nacionalnosti je bila Slovenka, kao i njen stric Martin, austrougarski poručnik koji je najverovatnije služio u Zajedničkoj vojsci Carsko-kraljevske austrougarske vojske, kopnenog dela Oružanih snaga Austrougarske monarhije.

Upravo je Martin Javornik presudno uticao na život svoje bratanice. Službovao je u Bosni i Hercegovini, odakle joj u Maribor doneo neku knjigu srpskih junačkih pesama, štampanu na ćirilici, koju ona nije znala, ali koju je snagom volje uspela da nauči, knjigu da pročita i od strica da zatraži još.

Jugoslovenski orijentisan, Martin tuđinsku vlast nije mirisao, zbog čega je posle aneksije Bosne i Hercegovine 1908. rešio da pređe u Kraljevinu Srbiju, odakle mu je sijalo sunce slobode. U tome su mu pomogli neki bosanski Srbi, koji su ga pod okriljem noći doveli do Drine, pa čamcem prevezli na našu stranu. Srpski graničari su ga, posle provere, uputili dalje.

Prvo je bio u Šapcu, potom u Beogradu, da bi konačno stigao u Kragujevac, gde će ga Antonija zateći kada marta 1912. napokon uspe da pređe na tlo Srbije. Kako je to izvela posebno je interesantna priča, koja ne može da se prepriča, pa je najbolje poslužiti se njenim vlastitim rečima.

„Moj otac, Martinov brat, godinu dana nije znao šta se s njim dogodilo. Sve dok jednog dana, ne znam kako, kojim putem, nije stiglo pismo. U njemu: šta se zbilo i gde se sada nalazi. Dobro je, samo kad je živ, rekao je tada moj otac… Mislio je da su ga tajno smakli zato što je nešto lanuo protiv Beča i Pešte…”, stoji u knjizi „Žene solunci govore” od čačanskog književnika Antonija Đurića.

„Htela bih i ja u Srbiju, htela bih kod strica, ali nisam umela da to izvedem na najbolji način. Pobegnem od kuće i dođem nekako do Zemuna, tu me uhvate i vrate roditeljima u Maribor. Otac me je u podrum zatvorio, pretio da će me prebiti ako mi još jednom padne na pamet da bežim od kuće…

Potom je postao blag: ’Strpi se’, veli, ’dete moje, teški su dani, možda će i nama, jednog dana, granuti sunce slobode…’ Kažem da hoću u Srbiju, kod strica, tamo je sloboda, i nema tuđinaca… Iduće godine, kad sam završila maturu, pokušam ponovo: opet sam bila i nespretna i nesrećna — uhvate me i vrate. Zaprete mi dužim zatvorom… Držali su me samo dva dana, pa me sproveli u Maribor.

Vidi otac: mogu ludo da izgubim glavu… Kaže: ’Ne radi se to tako, dete moje, ne može se glavom kroz zid, mora to mnogo pametnije’. Kad je video da me ništa više ne može zadržati, pa makar i glavu izgubila, odluči da mi pomogne. Imao je druga u Zemunu, zajedno bili u vojsci, sprijateljili se, posle i dopisivali… ’Pusti, veli mi otac, da ja to pripremim, da vidim šta može da se učini’.

I, stvarno, pisao je tome prijatelju, Franja se zvao, i pitao ga: — kakav je put preko bare… Može li se, dakle, preko Save, u Beograd? Odgovor je glasio: ’Preko bare se ide teško, ali ima dana kad je prohodno’… Otac je to stvarno dobro radio. Hteo je da bude siguran da ću proći. Potrajala ta njihova prepiska, a onda, jedne večeri, zakucam na vrata očevog zemunskog prijatelja.

Ja sam ta i ta, kažem, a Franja, vidi se, nije oduševljen. Zna on kakav je to rizik, ali mora da se žrtvuje. Tu sam ostala tri dana, pa je taj dobri, odvažni čovek odlučio da krenemo preko bare… Došli smo do Save. S desne strane, malo podalje, bila je austrougarska karaula, tamo je sve bilo mirno, a mi smo uskočili u čamac…

Eto, stric Martin preko Drine, ja preko Save. Niko nas nije primetio, nije bilo pucnjave, sve je bilo mirno, samo se meni činilo da je Sava kao more, nikad stići na drugu obalu. Prihvatili me srpski vojnici, a Franja se odmah vratio. Sve sam rekla: ko sam i šta sam, kako sam dva puta pokušavala da prebegnem u Srbiju i kako su me bili zatvorili i pretili sudom…

Rekla sam ko mi je stric i gde se nalazi… Nešto su, sigurna sam, proveravali, jer su mi već sutradan rekli da je sve u redu i da me stric čeka u Kragujevcu…”

Martin, sada kapetan srpske vojske u 11. pešadijskom puku „Karađorđe”, u nekadašnjoj prestonici Kneževine Srbije je živeo samački, pa je ona preuzela brigu o njemu. Po njenim rečima, ćirilicu je odlično čitala, ali se u govoru primećivalo da je Slovenka, jer sam jezik još uvek nije uspela da savlada (to će se brzo promeniti). Plan je bio da ona, gimnazijski školovana, što je bilo na ceni jer je bilo retko, na jesen potraži neki posao.

Jesen je došla, ali stvari nisu išle po planu. 8. oktobra počinje Prvi balkanski rat; Antonija, zanesena rodoljubim žarom kragujevačke omladine i svog strica — „Počelo je, u ime Boga”, rekao je tada, „najpre ćemo da isteramo Turke, a posle, uz Božju pomoć, i Švabe iz Slovenije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine” — bez njegovog znanja dolazi pred pukovnika Božidara Terzića.

Obraća mu se sledećim rečima: „Gospodine pukovniče, Slovenka Antonija Javornik moli da je primite u vojsku kao dobrovoljca i da joj date ratni raspored. Hoću i ja da se borim za slobodu porobljene braće. Hoću u rat!” Ali ne mogu da joj daju pušku, ne još uvek, tek će kasnije okolnosti promeniti stvari i odnos prema ženama u vojsci.

Šalju je u bolničarke. Ali ne kao Antoniju Javornik.

Tih dana, verovatno u dosluhu sa stricem, ona je promenila ime u Natalija Bjelajac, zbog porodice u Mariboru; „Da ih poštedim ako se sazna gde sam i pod čijom sam zastavom”, govorila je kasnije. Kao bolničarka u Martinovom puku prošla je Kosovo, Kumanovo, Skoplje, Prizren, prešla u Albaniju, bila u Lješu, Kroji, Tirani, Draču i Skadru.

„Nisu me, na ovom putu, potresli ranjenici, bilo ih je — neki su ostali doživotni invalidi. Nisu me potresli ni oni iscrpljujući marševi, ni ono žrtvovanje na bojištu — da se s vatrenog položaja izvuče ranjenik. Potresla me je scena koju sam videla kad je bolnička četa stigla na Kosovo Polje: vojnici polegli po zemlji i ljube je…

Onda se svi međusobno grle i ljube i govore kako se više od pet vekova čekalo na ovaj trenutak, kako je osvećeno Kosovo… Shvatila sam: od juna i Vidovdana 1389. do oktobra 1912. godine s kolena na koleno se živelo za ostvarenje tog sna — u radosti i žalosti govorilo se o Kosovu — i, evo, vojnici dočekali taj čas da proteraju Turke i oslobode Kosovo… Ispunili zavet mnogih generacija…”

Od bolničarke, na svoje novo insistiranje, posebnom dozvolom s vrha a na zalaganje njenog strica i pukovnika Terzića, postala je borkinja početkom Drugog balkanskog rata. Zbog iskazane hrabrosti u borbama na koti 550 blizu Drenka, kod Krive Palanke, među prvima je bila odlikovana novouspostavljenom Medaljom za hrabrost (tzv. Medaljom Miloša Obilića, čiji se lik nalazio na aversu).

Potom, početkom Velikog rata, koji ju je zatekao u Šapcu, učesnik je Cerske bitke u kojoj joj je poginuo stric; tada je ponovo odlikovana istom medaljom. S početkom Trojne ofanzive u jesen 1915, učestvovala je u odbrani Beograda i povlačila se zajedno s ostatkom naše 3. armije dolinom Velike Morave ka Kosovu, pa odatle, preko Crne Gore i Albanije, do Skadra.

Posle Krfa — Solun. Tukla se na Kajmakčalanu, oslobađala Bitolj, kom prilikom je sama, lukavstvom, zarobila 30 bugarskih vojnika; Ordenom Karađorđeve zvezde s mačevima tada je odlikovana tako, što su iz komande došli i pitali ko zaslužuje da ga stavi na grudi, a ceo puk uglas viknuo njeno ime.

Prilikom proboja Solunskog fronta je ranjena. Ta rana joj je zalečena u Nišu, ali je metak u nozi ostao zauvek i do kraja života je osećala kako se pomera olovo.

„Iz niške vojne bolnice stigla sam u Beograd. Rat je bio završen. Dobila sam odobrenje i objavu da odem u Maribor i vidim svoje. Sve sam ih zatekla u životu… Ali, nisu me prepoznali. Nije ni čudo: deset godina se nismo videli. Pred njima nije više bila maturantkinja Antonija Javornik, već dojučerašnji narednik srpske vojske sa dvanaest odlikovanja na grudima…”

Tih dvanaest odlikovanja narednika Natalije Bjelajac, pored pomenutih, bili su i Albanska spomenica, Orden Belog orla, Medalja za vojničke vrline, Medalja za usluge kraljevskom domu, francuska Legija časti viteškog reda 5. stepena i ruski Orden Svetog Jurja 3. stepena, kao i nekoliko manjih.

Posle skidanja uniforme nikada ih više nije stavila na grudi. „Bilo, pa prošlo… Zaposlila sam se, živela skromno, povučeno… Jedino mi žao što nisam imala dece…”, pričala je Đuriću. Po povratku u Beogradu, nije htela da se okoristi, pošto je, budući dobrovoljac, za razliku od mobilisanih boraca mogla dobiti zemlju i kredit za kuću.

„Ličilo mi je to na neki trgovački odnos: ja otadžbini malo krvi, a meni otadžbina — nadoknađuje zemljom, položajem, kućom, novcem… Nikako to nisam mogla. Ja sam se iz ljubavi tukla za slovenske narode — da zbace tuđinski jaram i žive u slozi, ljubavi i slobodi u jednoj državi”, piše u Đurićevoj knjizi „Žene solunci govore”.

Ako su drugi i zaboravili u tom međuratnom periodu na nju, Nemci nisu. Za vreme Drugog svetskog rata uhapsio ju je Gestapo, pa je jedno vreme provela u logoru na Banjici. Posle rata je živela u Marinkovoj bari, skromno skrivajući svoju veliku priču, retko govoreći s istraživačima koji su je katkad posećivali.

I tek kad je umrla 16. avgusta 1974. saznali su žitelji njene ulice ko je zapravo bila „Nana”, kako su je zvali, i u blizini kakve veličine su proveli tolike decenije. Sahranili su je na groblju u Malom Mokrom Lugu, a na nadgrobni spomenik uklesali reči: „Narednik srpske vojske Natalija Bjelajac”.

(S. R.)