106 godina od Trojne invazije na Srbiju: Počelo je uraganskom vatrom, a završilo Kosovskom bitkom

Nakon sloma treće austrougarske ofanzive, do kojeg je došlo decembra 1914. na Kolubari, usledilo je desetomesečno zatišje na srpskom ratištu, uz ograničenu Srpsko-crnogorsku ofanzivu u Bosnu, kojom smo rat od avgusta do oktobra 1915. preneli na neprijateljsku teritoriju, kada smo dobacili čak do Jahorine, privremeno ušli u Pale i ovladali Romanijom.

To zatišje je bilo prožeto našom borbom protiv stravične epidemije pegavog tifusa — nad kojom smo trijumfovali pre svega blagodareći savezničkom i neutralnom medicinskom osoblju i materijalu — koja je odnela živote 35.000 vojnika i 100.000 civila, te našim naporima da se oporavimo i pripremimo za novu neprijateljsku ofanzivu koja je morala uslediti.

Pripreme za nju počele su još početkom 1915., ali su odložene ruskim uspesima na Istočnom frontu. Konačno, Nemci su se saglasili s molbama Austrougarske, koja je stajala sama samcijata naspram svih nas u Srbiji, i rešili da dođu da im pomognu u slamanju našeg otpora. Beč, kojem je bilo do osvete i pranja obraza, nije shvatao da će se Trojnom ofanzivom samo još više osramotiti.

Bugarsko pristupanje Centralnim silama 23. septembra 1915. i početak njihove mobilizacije, predstavljalo je prekretnicu, jer je omogućilo primenu opšteg plana koji je izradio nemački feldmaršal August fon Makenzen, a koji je podrazumevao napad sa svih strana, uz opkoljavanje i uništenje srpske države i njene vojske.

Istovremeno, ono je poguralo naše saveznike — koji su mesecima odbijali naše predloge, naročito one koji su se ticali preventivnog napada na Bugarsku, još uvek u nadi da će ih privući na savezničku stranu (bitnu ulogu u tome igrala je i ruska bugarofilija, koja je prethodnih pola veka dominirala spoljnom politikom Ruske imperije) — da aktivnije krenu u pomoć Srbiji.

Saveznička pomoć je bila ogromna unazad godinu dana, ali u ljudstvu nevelika (ali nije bila ni na nuli, u Srbiji se nalazilo više engleskih, francuskih i ruskih jedinica). Međutim, kako je Bugarska objavila mobilizaciju, Britanija i Francuska su poslale vojsku u Solun, da iz Grčke pređe u Južnu Srbiju. Dockan. Pritom je dodatno kašnjenje izazvao nacionalni raskol u Grčkoj.

Naime, grčki premijer Venizelos je posle bugarskog ulaska u rat u parlamentu progurao mobilizaciju vojske, ali je kralj Konstantin, Nemac poreklom, to blokirao, a Venizelosa proglasio za izdajnika i naterao na drugu ostavku te godine. To je naposletku dovelo do stvaranja paralelne Venizelosove privremene vlade koja je kontrolisala sever, Krit i egejska ostrva (tzv. Novu Grčku).

Takvo stanje potrajaće do 11. juna 1917. Tada će Konstantin abdicirati, posle sukoba na ulicama Atine i petomesečne pomorske blokade grada; no u jesen 1915. to je usporilo iskrcavanje britanskih i francuskih snaga, koje tako nisu na vreme stigle u pomoć srpskoj vojsci.

A ona je, uprkos svim naporima da se popuni, brojala najviše 300.000 vojnika. I dalje je bila loše naoružana. Pritom, veliki broj vojnika je bio starije dobi, pošto je pozvan praktično svako ko je mogao da nosi pušku (40 posto muške populacije). Na 1.000 km dugom frontu, naša 1. armija nalazila se prema Bosni, 2. prema Bugarskoj a 3. prema Savi i Dunavu.

Protiv sebe srpska vojska je imala Armijsku grupu „Makenzen”, pod komandom Makenzena, u čijem sastavu se nalazila nemačka 11. armija pod Maksom fon Galvicom, austrougarska 3. armija pod Hermanom Kevešom, kao i bugarska 1. armija pod Klimentom Bojadžievim; bugarska 2. armija, pod Georgijem Todorovim, ostala je pod kontrolom bugarske Vrhovne komande.

Napad je počeo uraganskom artiljerijskom vatrom 5. oktobra u podne, duž cele linije fronta, od Višegrada do Oršave. Samo na Beograd je tokom 5-6. oktobra palo 30.000 granata svih kalibara; prestonica, Obrenovac, Šabac, Smederevo, Kladovo, bili su u ruševinama.

U zoru 7. oktobra, na današnji dan, počela je kopnena invazija sa severa i zapada. Аustrougarske snage nadirale su i preko Mačve ka Valjevu i preko Višegrada ka Užicu, ali je glavnina njihove 3. armije forsirala Savu i Dunav kod Beograda. U narednih deset dana davila se u našim rekama i svaku stopu ponositog glavnog grada skupo platila i zalila svojom krvlju.

Ali i našom. Žestoke borbe obilovale su junaštvima i samožrtvovanjem duž čitavog fronta (2. bataljon 10. kadrovskog puka majora Gavrilovića samo je jedan primer, možda najslavniji zbog čuvenog govora i zato što se odigrao u Beogradu, no ne jedini), ali je sila ovoga puta bila isuviše jaka da bismo joj, izmoreni i iscprljeni, mogli odoleti.

Uprkos našim fanatičnim protivnapadima na svim bojištima, koje smo pokretali znajući koliko su uzaludni, kojima smo se smejali smrti u lice — naša vojska se krunila i bivala potiskivama. Nemačka 11. armija, koja je dejstvovala duž Velike Morave, ovladala je Smederevom 11. oktobra, a tri dana kasnije svi najvažniji položaji naše 3. armije na Dunavu bili su izgubljeni.

Ruku na srce, pravo je čudo da je i toliko izdržala, imajući u vidu sve okolnosti, ne samo silu koja je udarila na nas, već posebno činjenicu da je cela jedna armija — i to s jakim snagama kojima smo godinu dana ranije raspolagali na savsko-dunavskom i drinskom frontu — stajala naspram Bugarske, iščekujući napad s boka, koji je došao u noći 13/14. oktobra, bez objave rata.

Bugarska 1. armija krenula je u pravcu Niša i Kruševca, čime je počela Bitka na Moravi, koja se vodila na prostoru od Leskovca do Negotina. Bugari su nas, posle deset dana ogorčenih borbi, uz jednu našu manju kontraofanzivu (tzv. Leskovački protivudar, pod komandom pukovnika Ljubomira Milića, koji je zbog njega unapređen u čin generala), potisnuli na Veliku Moravu, odakle su nadirali Nemci.

Bugarska 2. armija je dejstvovala prema Makedoniji. 16. oktobra ona je zauzela Vranje, a 19. izbila na Vardar. Istog dana počela je Bitka na Ovčem Polju: 20. oktobra Bugari zauzimaju Kumanovo, 22. Skoplje, a 24. pobedom na Ovčem Polju teraju našu vojsku u beg. Konačno, 26. su ovladali strateški važnom Kačaničkom klisurom, čijim smo gubitkom u potpunosti bili odsečeni od Grčke.

Tri dana potom, održana je sednica vlade u Kruševcu, kojom je predsedavao regent Aleksandar. Doneta je čvrsta odluka da se politika neće menjati. Nema predaje. Država će ići i u izgnanstvo, ako treba, preko Crne Gore i severne Albanije — jedini izlaz iz bezizlazne situacije, budući da smo se našli potpuno odsečeni od severnog Egeja — sve vreme imajući na umu da se osveta najbolje služi hladna.

Međutim, borbe su se paralelno nastavile voditi i na severnom frontu. Da opkoli i zarobi srpsku vojsku, operacijama u rejonu Kragujevca, Makenzen je prvi put pokušao između 23. oktobra do 1. novembra, ali srpska Vrhovna komanda nije uradila ono što je očekivao, nije stala da bi se borila, već je nastavila povlačenje.

Primetivši da se krećemo ka Kosovu, Makenzen je 2. novembra naredio gonjenje i započeo novu operaciju s istim ciljem: ovoga puta, opkoljavanje i uništavanje srpske vojske, umesto u rejonu Kragujevca, trebalo je izvesti u rejonu Prištine, i na širem prostoru Kosmeta, na koji će se u međuvremenu uspešno povući srpska država sa vojskom, organizaciono skoro netaknuta.

Direktna posledica toga bila je Kosovska bitka, još jedna, koja se vodila od 10. do 24. novembra 1915. godine. Mada su s druge strane bile armije sve tri neprijateljske sile, najviše zasluga za nanošenje poraza srpskoj vojsci u ovom slučaju pripada Bugarima, čiji je glavni udar bio na liniji Niš—Priština.

Naš otpor kod Prokuplja (koje smo povratili na dva dana), a potom Gnjilana, skršen je. Naš protivnapad prema Vranju i Kumanovu, gde smo pokušali da probijemo koridor ka franko-britanskim snagama koje su nadirale iz pravca Grčke pod komandom generala Morisa Saraja, odbijen je. Da stvar bude gora, posle mesec dana borbi, 2. bugarska armija je potukla i savezničke snage u Bici kod Krivolaka 22. novembra.

Posle lakog zauzeća Prištine 24. novembra, od strane 6. i 9. pešadijske divizije bugarske 1. armije, general Saraj je naredio povlačenje ka Solunu, shvativši da se Srbiji više ne može pomoći, ne na taj način. Počinje formiranje Solunskog fronta, na koji ćemo stići pola godine kasnije, koji ćemo probiti tri godine potom, i bez kojega je upitno kako bismo i da li bismo oslobodili svoju zemlju.

Sutradan, 25. novembra, načelnik Štaba Vrhovne komande vojvoda Radomir Putnik izdaje naredbu o povlačenju preko Crne Gore i severne Albanije: svoju poslednju. Sledi Albanska golgota: preživeće je 155.000 ljudi (tokom ofanzive, ubili su nam ili ranili 94.000 vojnika, mi njima 67.000, a zarobili nam 174.000, od kojih su 70.000 bili ranjenici). Sledi herojstvo crnogorske vojske na Mojkovcu: pamtimo ga.

No Albanija i Mojkovac su nastavak, druga priča ispričana bezbroj puta, koja će još bezbroj puta biti pričana, dok su ovo događaji čiji su detalji nedovoljno poznati široj javnosti. Uostalom, koliko vas je znalo za Kosovsku bitku vođenu novembra 1915. godine?

Prvi svetski rat nisu samo Cer, Kolubara, Albanija, Mojkovac, Krf, Solun. I porazi su deo rata, jednako važan kao i pobede. U ovom slučaju, razmere našeg sloma iz jeseni 1915. i način na koji je do njega došlo, nisu važni samo zbog sećanja na one naše heroje koji su imali nesreću da slavno poginu u neslavnim porazima, već i da bi se razumele razmere našeg kasnijeg vaskrsenja i konačnog trijumfa.

(S. R.)