Ispovest žene koja je zaboravila dete u autu i koje je zato umrlo: "Mislila sam da sam grozna majka"

Tog dana, pre 15 godina, Lin Balfur iz američke savezne države Virdžinija trebalo je da odvede dete u vrtić pre odlaska na posao. Spremila ga je. Stavila je dete u auto-sedište i krenula na put.

Na dan kada mi je sin umro, bila sam veoma umorna cele nedelje jer je bio prehlađen. Nije dobro spavao, pa ni ja nisam spavala. Imao je devet meseci. Obično ga je moj muž vodio u vrtić, ali je vlasnik promenio lokaciju vrtića i tada sam ja dobila zaduženje da ga vodim. Ta promena se dogodila nedelju i po pre njegove smrti, započela je Balfur svoju priču.

Nekoliko puta se zaustavljala na putu do vrtića, kaže, a takođe je nekoliko puta primila pozive.

- Zvao me je član porodice. Tog jutra imala sam još jedan poziv, hitan slučaj, u vezi sa poslom. Nešto povezano sa rezervacijom avionskih karata. Fokusirala sam se na nešto što moram da uradim kada dođem u firmu - nastavila je.

Bila je uverena da je dete odvela u vrtić i otišla je na posao.

- Vaspitačica je pretpostavila da se moj sin nije pojavio jer je mislila da je kod mene, znala je da je prehlađen. Kasnije je pokušala da pozove, ali imala je novi mobilni telefon, tako da nije sačuvala naše brojeve. Tako da me je nazvala na privatni broj, a ne na poslovni broj mog supruga - objašnjava Lin Balfur.

Na poslu je, kaže, ostavila privatni telefon sa strane. Kad su je dobili, bilo je prekasno. Njen sin Brajs umro je u automobilu od toplotnog udara. Dete koje je ostalo u automobilu na visokoj temperaturi može vrlo brzo da umre.

Stručnjaci kažu da je samo desetak minuta dovoljno da u ovakvim vremenskim uslovima nastanu teške zdravstvene posledice, pa čak i fatalan ishod.

Identičan slučaj zabeležen je pre mnogo godina na Kipru. Otac je hteo petogodišnjeg sina da odvede u vrtić. Usput ga je neko zvao sa posla i rekao mu da mora hitno da dođe. Otišao je i zaboravio da ostavi dete u vrtiću. Ostavio ga je u parkiranom automobilu. Kada je majka obaveštena da dete nije došlo u vrtić, već je preminulo.

- Roditelji jednostavno ne veruju da to može da im se dogodi. I ja sam bila jedna od njih, objašnjava Balfur. Kada joj je dete umrlo, pomislila je da je grozna osoba.

- Mislila sam da sam grozna majka i mislila sam da ne zaslužujem da imam više dece - rekla je ona.

Stručnjak za memoriju svedočio u prilog majki

- Pre deset godina sam zaboravio sam unuka u kolima. Beba je imala svega nekoliko meseci i bila je pozadi, na sedištu, a ja sam se prvi put vozio sa suprugom. Kad smo stigli, izašao sam napolje i dok sam izlazio napolje, supruga me je pitala da li sam nešto zaboravio? Nisam znao o čemu govori. Rekla je - beba je u kolima. I tada sam shvatio da bih, ako bih bio sam, postao deo statistike, rekao je Dejvid Dajmond.

Dajmond je stručnjak za pamćenje s lošim sećanjem i profesor molekularne fiziologije. Takođe je istraživao zašto roditelji zaboravljaju decu u automobilima. Došao je do zaključka da oni roditelji i staratelji koji svoju decu ranije nisu zlostavljali, zanemarivali, koristili drogu ili imali neku organsku disfunkciju mozga, mogu svoju decu da ostave nesvesno i nenamerno.

- Mogu da garantujem da otac nije vozio dete svaki dan od kuće do vrtića, a zatim otišao na posao. Nešto drugo se dogodilo tog dana - rekao je on.

U mozgu zapravo postoji rat između perspektive pamćenja i navike. Buduća memorija odgovorna je za pamćenje onoga što moramo da uradimo u bliskoj budućnosti, a navika je redovno ljudsko ponašanje. Kako izgleda taj rat?

Kada planirate negde da skoknete pre povratka kući, na primer u prodavnicu ili morate da odete negde zbog nečeg važnijeg, zbog lekova. Na početku vožnje imate plan. Kažete sebi - želim da odem do prodavnice i onda ću nastaviti kući. I koristite deo mozga koji brine o svesnom, činjeničnom pamćenju. Ovo se naziva hipokampus u frontalnom režnju. Napravite plan i hipokampus čuva te informacije. Imate potpuno odvojen, drugi sistem koji vas vodi možda s posla do kuće možda hiljadu puta. I taj sistem navika postaje aktivan. Kada se aktivira, može da potisnete vaš svesni memorijski sistem, objašnjava on.

I jednostavno navika prevladava nad planom.

- Možete da provedete ceo dan gledajući detetovu sliku, da razgovarate o svom detetu, a često će vam ljudi reći da sada moraju da odu po dete u vrtić. Zato što su stvorili lažno sećanje koje zapravo ostvaruje njihov cilj. A tu je i užasna stvar. Kada dođu do automobila i saznaju da je njihovo dete provelo dan u automobilu i umrlo - priča Dajmond.

Lin Balfur je optužena za ubistvo. I svedočenje Dejvida Dajmonda o tome šta se dešava u mozgu tokom ovakvih nesreća pomoglo joj je da bude oslobođena krivice.

- Porota se saglasila sa mnom i mojim advokatima da je to bila nesreća, tragična nesreća. Nisam bila u zatvoru, ali stvarnost je takva da to zapravo nije istina. Šetam okolo svaki dan i u zatvoru sam jer mi nedostaje sin - kaže Lin Balfur.

Lin Balfur je nakon tragedije sa suprugom otišla na psihoterapiju.

- Od prvog dana rekla sam mu da mi je žao i da se nadam da mi može oprostiti. Suprug je ostao sa mnom - rekla je ona.

Priča o Lin Bafur deo je teksta Vašington Posta koji je osvojio Pulicerovu nagradu. Nakon smrti sina u automobilu, Lin je rodila još dece. Odgajila ih je. Ali ovaj koji je napustio ovaj svet zbog njene greške, nikada neće moći da zaboravi.

(Telegraf.rs)