Sestra Sandra je osmislila najteži, ali najsrdačniji posao na svetu: Sede sa ljudima i čekaju smrt

Foto: Shutterstock

Pre tri decenije, jedne kišne noći u gradu Judžin u saveznoj državi Oregon na pacifičkoj obali SAD sestra Sandra Klark krenula je u redovni obilazak pacijenata na početku smene. Ušla je u sobu starijeg i teško bolesnog muškarca.

Preporučujemo

- Hoćeš li ostati sa mnom? - upitao je muškarac Sandru jedva čujnim glasom.

Ona mu je obećala da će se vratiti čim obiđe ostalih šest pacijenata. Trebalo joj je duže nego što je planirala, ali za sat i po vremena vratila se umirućem pacijentu u sobu. Imala je spremna opravdanja za kašnjenje, ali kad je ušla u sobu videla je bledu ispruženu ruku kako visi s kreveta. On je umro sam.

Opravdanja za prekršeno obećanje

Sandra je kasnije pokušavala da racionalizuje događaje. Pacijent je bio star, organi su već davno počeli da mu otkazuju i bilo je pitanje trenutka kada će umreti. Njegovi poslednji trenuci nije trebalo da budu takvi. Niko ne bi trebalo da umre u samoći...

Ponekad su okolnosti takve da osoba jednostavno nema ni rodbine ni prijatelja, kao što je bio slučaj s tim pacijentom pre tridesetak godina. Ponekad rodbina i prijatelji ne žive u blizini bolnice. Živimo u takvom svetu da ponekad rodbina živi hiljadama kilometara od osobe na samrti.

Sandra je odlučila da se prebaci na Odeljenje intenzivne nege, gde su pacijenti okruženi osobljem i tehnologijom. Međutim, godinama je mučilo prekršeno obećanje. Odlučila je da će pronađe način za pacijente na samrti da ne umru sami.

Razmišljala je o volonterskoj organizaciji, ali njeni saradnici nisu bili preterano oduševljeni predlogom. Retko ko je bio spreman da pravi društvo osobi u poslednjim trenucima života.

Njegova smrt je proganjala

Četrnaest godina kasnije, dok je radila na intenzivnoj, i dalje je razmišljala o jednom obećanju i jednoj smrti. Volonterski je učestvovala u programu razvoja etičkih programa za zaposlene u bolnici i šef socijalne pomoći Bob Šeri načuo je o čemu Sandra priča.

Njemu se svidelo to što je ona isplanirala i "No One Dies Alone" (NODA) program je rođen. U svojoj srži, NODA je jako jednostavan program. Volonteri se prijave preko interneta i kažu da će tu sedmicu biti na raspolaganju za ostanak uz umirućeg pacijenta.

Volonteri su često zaposleni u samim bolnicama, ali i obični građani koji ponude svoje vreme. Gotovo niko u organizaciji nije plaćen, a samo jedna osoba je zaposlena i to na polovinu radnog vremena.

Ta osoba koordinira potrebe bolnica i dostupne volontere. S vremenom se projekat pod drugim imenima proširio i po drugim bolnicama u SAD. Posebno težak zadatak Džoj Šiler iz Hjustona opisala je jedan slučaj koji se odigrao u njenoj bolnici. Naime, žena (26) prebačena je njima iz druge bolnice nakon komplikacija s barijatrijskom operacijom.

Bila je samohrana majka dvoje dece i oboje su bili bolesni u to vreme. Njena majka brinula se za unučad i tako je ona ostala sama...

Volonteri redovno vode iscrpne beleške o poslednjim trenucima, a jedan od volontera piše: “Došao sam u 14 sati i seo kod Tininog kreveta. Svi njeni prsti su hladni i promenili su boju. Čini se da joj je udobno, ali jako brzo diše. Predstavio sam se i uzeo je za ruku. Ovaj zadatak mi je posebno težak zato što je Tina tako mlada. Moja ćerka takođe ima malu decu. Molim se da će Tina pronaći mir i da će moći svoje mališane da gleda s neba”.

Sandra Klark tako je nakon decenija napora pokrenula revoluciju u palijativnoj nezi. Možda se nada da će tako se iskupiti onom pacijentu i da će iza sebe ostaviti onaj oregonski kišni dan.

(Telegraf.rs)