Hristove reči koje će umiriti vernike koji se na Vaskrs nisu pričestili

„Hrist u divljini“, Ivan N. Kramskoj, 1872. Foto: Wikimedia Commons/Tretyakov Gallery/google.com/culturalinstitute

Čini se da većina ljudi nije u potpunosti svesna da živi u istorijskom vremenu, ne u uopštenom granično nedefinisanom „vremenu“, već ovom sada, početkom 2020. godine. Svet se nalazi u situaciji u kojoj se nikada pre nije našao: ovo je, verovali ili ne, prva prava istinski globalna pandemija u istoriji ljudske vrste, proizvod dosad nenadmašenog stupnja globalizacije.

Preporučujemo

Globalizacija traje već hiljadama godina, ali nikada pre nije bila na ovom stupnju, niti je tehnologija ikada bila ovom stupnju razvoja, zbog čega nijedna dosadašnja pandemija, a bilo ih je pregršt, nije bila u stanju da istovremeno zahvati čitav svet, već je uvek bila geografski ograničenog i vremenski razuđenog karaktera. Zbog toga je i situacija u kojoj se svet sada nalazi takođe jedinstvena u istoriji: nekoliko milijardi ljudi se nalazi u karantinu, u pokušaju da se obuzda širenje novog virusa protiv koga još uvek nema ni leka ni vakcine.

Mnogima je to vrlo teško da shvate. Već ionako sluđen i isparanoisan narod, koji u svemu vidi teoriju zavere, pronaći će neki skriveni i zlokobni motiv u merama koje svetske vlade sada preduzimaju. Ti skriveni i zlokobni motivi variraju u skladu sa lokalnim i nacionalnim stanjima svesti i specifičnim okolnostima. U Americi je to atak na njihovu slobodu, pokušaj tobožnjih kriptomarksista da uvedu socijalizam na mala vrata, i tako dalje. U Srbiji je pokušaj da se pod okriljem noći migranti nasele u našoj zemlji, kao i pokušaj satanista da unište Crkvu i hrišćanstvo, zabranom okupljanja za Vaskrs.

Činjenica je da Crkva nije mnogo puta u istoriji bila u ovakvoj situaciji, ali nije ni mogla biti. Tokom prošlih pandemija, ne samo što je nepojmljivo bilo i pomisliti da bi se virus mogao prenositi na načine na koje danas znamo da se prenosi, nego je to bilo i tzv. doba vere, u kojem je religija igrala ključnu i centralnu ulogu u životu svakog pojedinca, vreme u kojem su se ateisti na celom kontinentu mogli izbrojati prstima jedne ruke; poznata je priča o nekoj ženi iz 11. veka, koja je valjda živela u Francuskoj, a koju su proglasili ludom jer je rekla da Bog ne postoji.

Ali čak i posle doba vere, pre sto godina, za vreme španske groznice, nije bilo moguće sprovesti u delo ovakve mere, koje nemaju nikakve veze sa brojnošću ateista i društvenom prihvatljivošću ateizma. Danas je potpuno drugačija situacija zbog nauke, zbog činjenice da sada znamo kako se virusi prenosi. Tvrdnje nekih vernika, da se 2.000 godina hrišćani pričešćuju iz iste kašičice i da se niko nikada tim putem nije zarazio, potpuno su besmislene; ne može se tvrditi nešto što se ne može ni znati ni dokazati, nešto se fizički ne može utvrditi ni potvrditi.

Ali ne može se ni racionalno raspravljati sa ljudima koji su u stanju da iznose takve tvrdnje. Pritom ovom prilikom potpuno zanemarujemo to što se ne može tvrditi ni da se pričest pre 2.000 godina vršila na ovaj isti način; Justin Filozof u prvoj polovini 2. veka piše, recimo, da se svi vernici pričešćuju hlebom i vinom pomešanim sa vodom, ali ne pominje na koji način (naširoko rasprostranjeno verovanje da je u pravoslavlju sve isto kako je bilo u ranoj Crkvi, mit je).

A pošto danas znamo kako se virusi prenose, neodgovoran je svako ko tokom pandemije čini ono što može da ubije, ne samo njega, nego druge ljude preko njega, što mnogi potpuno zapostavljaju, misleći da su odgovorni samo za sebe, kao da nisu članovi šire zajednice.

Da li se to može nazvati „igranjem sa đavolom“? Postoji događaj iz Novog zaveta koji možda podupire upotrebu te fraze, ali prevashodno služi, ne kao opravdanje, već kao potpora poštovanju ovih mera. Naime, pošto Sveti duh odvede Hrista u pustinju, gde On posti 40 dana i noći, đavo počinje da ga kuša; „Tada ga đavo odvede u Sveti grad i postavi ga na krilo hrama, pa mu reče: Ako si Sin Božiji, skoči dolje, jer je pisano: Anđelima svojim zapovijediće za tebe, i uzeće te na ruke, da kako ne zapneš za kamen nogom svojom. A Isus mu reče: I ovo je napisano: Nemoj kušati Gospoda Boga svojega.“ (Mt 4:5-7)

Nije li ovo slična ili čak ista situacija, budući da ima vernika koji kažu da će Bog čuvati sve one koji se pričeste i da se ljudi nemaju čega plašiti? Na stranu ekstremno nerazumevanje situacije i suštine epidemije (implicira se strah za sopstveni život, dok se zapravo ne radi o Vama već o drugim ljudima koje ćete nesvesno da žrtvujete), takav pristup upravo nalikuje skakanju sa zidina hrama u nadi da će Bog priskočiti u pomoć. A upravo naš narod kaže: ko se čuva, i Bog ga čuva.

(P. L.)