SAD prošle godine imale vežbu o virusu iz Kine koji kosi čovečanstvo: Kakvom scenariju da se nadamo?

Tokom istorije ništa nije ubilo veći broj ljudi od infektivnih bolesti. Covid-19 pokazuje koliko smo i dalje ranjivi i kako možemo da izbegnemo sličnu pandemiju u budućnosti. U poslednjih 15 godina objavljen je veliki broj tekstova koji su upozoravali da je globalna pandemija nove respiratorne bolesti samo pitanje trenutka i da na svetu postoje milion neotkrivenih virusa, ali nas je, bez obzira na sve to, Sars-CoV-2 iznenadio, piše BBC.

Ministarstvo zdravlja i socijalnih službi SAD sprovelo je 2019. godine vežbu pandemije pod nazivom „Crimson Contagion“, u okviru koje je zamišljeno da je pandemija gripa počela u Kini i da se raširila u celom svetu. Ova simulacija predvidela je da bi od ovakve pandemije samo u SAD umrlo 586.000 ljudi. Ako se najpesimističnija predviđanja u vezi sa Covid-19 ostvare, ovaj broj iz simulacije će biti smešan u odnosu na broj žrtava korona virusa.

- Do 26. marta bilo je više od 470.000 potvrđenih slučajeva COVID-19 širom sveta i više od 20.000 mrtvih na svim kontinentima osim na Antarktiku. Ovo je bila pandemija i pre nego što ju je Svetska zdravstvena organizacija nazvala tako 11. marta. I trebalo je da vidimo da nam dolazi. COVID-19 označava povratak veoma starog i poznatog neprijatelja. Kroz istoriju ništa nije ubilo više ljudi od virusa, bakterija i parazita koji izazivaju bolesti. Ni prirodne katastrofe kao što su zemljotresi i erupcije vuklana, pa ni rat, ni blizu koliko su ubile epidemije – piše Brajan Volš, novinar BBC.

Masovne ubice

Malarija, bolest koju prenose komarci, jedna je od infekcija sa kojom se čovečanstvo bori hiljadama godina i prema jednoj proceni, ona je usmrtila polovinu ljudi koji su ikad živeli. Iako se broj onih koji su umrli od posledica malarije znatno smanjio u poslednjih 20 godina, ona i dalje usmrćuje pola miliona ljudi godišnje.

Tokom prošlog milenijuma epidemije su bile masovne ubice kakve danas ne možemo da zamislimo – čak ni u vreme koronavirusa.

Justinijanova kuga ubila je u 6. veku 50 miliona ljudi, verovatno polovinu tadašnje svetske populacije. Crna smrt, koju je verovatno izazvao isti patogen, ubila je u 14. veku 200 miliona ljudi. Velike boginje ubile su 300 miliona ljudi samo u 20. veku, iako je efikasna vakcina, prva na svetu, dostupna od 1796. godine.

Između 50 i 100 miliona ljudi umrlo je od pandemije gripa 1918. godine – što je broj veći nego broj poginulih u Prvom svetskom ratu. Svaka treća osoba na svetu bila je bolesna od ovog gripa, koji se naziva Španska groznica. HIV, pandemija koja i dalje traje i za koju još nemamo vakcinu, ubila je u proseku 32 miliona ljudi, a njime se zarazilo 75 miliona osoba i taj broj svakodnevno je sve veći.

Prednost virusa

Patogeni su tako efikasne masovne ubice jer imaju sposobnost samoumnožavanja. Po ovome se razlikuju od drugih stvari koje su bile pretnja za čovečanstvo. Svaki metak u ratu morao je da ispali neko i on je morao da nađe svoju metu, a većina prirodnih katastrofa ograničena je na određenu oblast: zamljotres u Kini ne može direktno da pogodi druge zemlje.

Ali kada virus, kao što je ovaj koronavirus, inficira nekoga, taj neko postaje ćelijska fabrika za proizvodnju još virusa. Bakterija je, sa druge strane, sposobna da se replicira sama u određenom okruženju.

Simptomi koji se jave kao posledica infektivnog patogena – kao što su kijanje, kašalj ili krvarenje – dovode do lakšeg prenošenja na sledećeg nosioca zaraze, pa na sledećeg, a nivo zaraznosti izražava se replikacionim brojem patogena, ili sa R0 i podrazumeva broj ljudi koji jedna osoba može da zarazi. Imperijalni koledž u Londonu procenio je da ovaj koronavirus ima R0 između 1,5 i 3,5. Pošto se ljudi kreću i u interakciji su sa drugima, od rukovanja do seksualnog odnosa, mikrobi se lako prenose.

Zbog toga nije čudno što je više vojnika umro od bolesti nego u borbi. Patogen je savršeno oružje, koje svoju žrtvu pretvara u svoj prenosni sistem.

Konstantna pretnja bolesti i drugih faktora ometala je razvoj i ekspanziju ljudi oduvek. Početkom 19. veka očekivano trajanje života globalno je bilo 29 godina, ne zato što ljudi nisu mogli duže da žive, nego zato što su mnogi umirali u detinjstvu od bolesti ili od infekcija tokom porođaja ili onih koje su nastale kao posledica ranjavanja.

Gradovi predmordernog doba mogli su da održe svoj broj samo kroz konstanti priliv migranata koji su nadoknađivali broj umrlih od bolesti. Razvojem prvih sanitarnih mera, a onda i protivmera kao što su vakcine i antibiotici, sve se promenilo. Ta pobeda omogućila nam je da živimo u modernom svetu kakav danas imamo.

Bolje doba

U razvijenom svetu i svetu koji se ubrzano razvija ljudi češće umiru od neinfektivnih bolesti kao što su rak, srčane bolesti ili Alchajmerova bolest nego od virusa. Manji broj smrti od infektivnih bolesti najbolji je dokaz da se život na planeti zaista poboljšao.

- Dok sam podnosio izveštaj o svojoj knjizi „End Times“, posetio sam epidemiologa Marka Lisptiča u njegovog kancelariji u Bostonu u proleće 2018. On je jedan od najuticajnijih epidemiologa u SAD i jedan od onih koji ozbiljno smatraju da postoji mogućnost da pandemije postanu globalne katastrofe, zbog čega sam i otišao kod njega. Tada mi je on pokazao nešto što nisam očekivao: grafikon koji pokazuje smrtnost od infektivnih bolesti u SAD tokom 20. veka. Ono što se može videti na njemu jeste drastičan pad, od 800 smrti na 100.000 ljudi 1900. do 60 smrti na 100.000 zaraženih do poslednje godine prošlog veka. Kratak skok desio se 1918. godine, kada je vladala pandemija Španske groznice i osamdesetih godina, tokom epidemije AIDS. Tada mi je rekao da je stopa smrtnosti od infektivnih bolesti opadala za 1 odsto godišnje, za oko 0,8 odsto svake godine, tokom celog veka – piše pomenuti novinar.

Još nije gotovo

Covid-19 podsetio nas je da infektivne bolesti nisu izčeznule. Zapravo danas ima više novih bolesti nego ikada: broj novih infektivnih bolesti kao što su Sars, HIV i Covid-19 skoro se učetvrorostručio tokom prošlog veka. Od 1980. godine broj epidemija na godišnjem nivou se utrostručio.

Postoji nekoliko razloga za to. Prvo, tokom poslenjih 50 godina broj stanovnika na planeti se više nego udvostručio. To znači da se veći broj ljudi inficira i prenosi infekciju na druge, naročito u gusto naseljenim gradovima. Osim toga, imamo mnogo više stoke nego što smo imali u poslednjih 10.000 godina pripitomljavanja, a virusi mogu da pređu sa tih životinja na nas.

Kako nam je Covid-19 pokazao, naša interkontinentalna globalna ekonomija doprinosi širenju novih infektivnih bolesti. Mogućnost da za 20 sati ili manje dospe na bilo koje mesto na planeti omogućava novim bolestima da se pojave i razvijaju, dok su u prošlosti lakše izumirale.

Bez obzira na sav naš napor u borbi protiv infektivnih bolesti, naš sopstveni razvoj nas je učinio podložnijim mikrobima koji evoluiraju 40 miliona puta brže nego ljudi.

Antibiotici su spasili milione života od otkrića penicilina 1928. godine, ali bakterijska otpornost na lekove godinama je rasla, pa doktori smatraju da je njihov razvoj jedna od najvećih pretnji za globalno javno zdravlje. Prema jednoj studiji iz 2018. godine, samo u Evropi od infekcija koje su otporne na antibiotike godišnje umre 33.000 ljudi. „Apokalipsa antibiotika“, kako je ovu pojavu nazvala britanska doktorka Sali Dejvis, dovodi nas u opasnost da se vratimo u vreme kada je i najmanja infekcija mogla da ubije.

Svetska banka je 2013. procenila koliko bi Španska groznica mogla da košta sada bogatiju i povezaniju globalnu ekonomiju i došla je do broja od 4 biliona, što je skoro ceo bruto domaći proizvod Japana. Prema ranim procenama, ekonomska šteta koju je do sada prouzrokovao COVID-19 već je prešla bilion.

Svetska zdravstvena organizacija, koja se dobro pokazala tokom epidemije Sarsa, nije se proslavila tokom kasnijih epidemija. Klimatske promene proširile su domet životinja koje su nosioci bolesti i insekata koji ih prenose.

Čak je i ljudska psihologija pogrešna. Širenje sumnje u vakcine dovelo je do uskrsnuća davno pobeđenih bolesti kao što su male boginje, zbog čega je Svetska zdravstvena organizacija 2019. proglasila pokret antivakcinacije jednom od 10 najvećih pretnji za javno zdravlje.

Covid-19 je bolest trenutka, koja se pojavila u krcatom gradu u prosperitetnoj i dobro povezanoj Kini pre nego što se proširila na ostatak sveta za samo nekoliko meseci. Naša reakcija na nju je bila u isto vreme i supermoderna i praktično srednjovekovna. Naučnici širom sveta koriste razne alate koje imaju da što pre saznaju što više o virusu i sarađuju u radu na mogućim kontramerama i vakcini, što se odigrava mnogo brže nego što je ranije bilo moguće.

Kada se virus pojavio među nama, naš jedini efikasan potez bio je da zatvorimo društvo i isključimo liniju globalnog kapitalizma. Ono što danas radimo nije mnogo drugačije od onoga što su naši preci pokušali da urade prilikom epidemije kuge.

Kao što je eventualno pojavljivanje nečega kao što je COVID-19 bilo predvidljivo, tako su bile predvidljive i akcije koje ćemo preduzeti u tom slučaju. Zbog toga moramo da ojačamo globalno zdravlje, da se osiguramo da brže uhvatimo sledeći virus koji se pojavi i možda čak i da ga uništimo. Budžet Svetske zdravstvene organizacije, agencije koja brine o zdravlju 7,8 milijardi ljudi na svetu, nije veći od budžeta velikih urbanih bolnica u SAD. Razvoj novih vakcina mora da bude duplo brži, a u to treba da uključimo i velike farmaceutske kompanije koje treba da uverimo da njihova ulaganja neće biti uzaludna u slučaju da se epidemija završi pre nego što vakcina bude spremna.

Na ovoj stranici možete pratiti podatke o obolelima od korona virusa iz svih zemalja sveta.

(V. T.)