Rasisti neće želeti to da prihvate, ali ovi mitovi vezani za boju kože i poreklo nisu istiniti

Foto: Shutterstock

Svet je pun stereotipa i mitova o rasama, ali to ne znači da je sve to tačno.

Preporučujemo

Mnoge dobronamerne ljude, iskustvo i kulturna istorija su usmerili prema pogledima koje ljudska genetika ne podržava. Na primer: pretpostavka da su učenici u istočnoj Aziji suštinski bolji u matematici od drugih, ljudi crne puti prirodno imaju ritma ili da su jevreji dobri sa novcem. Mnogi od nas poznaju nekoga ko razmišlja ovako.

Genetičar, doktor Adam Raderford kaže: - Rasizam se izražava u javnosti danas mnogo više nego u bilo koje vreme kog se mogu setiti i naša je dužnost da ga osporavamo činjenicama, prenosi BBC.

Mit 1: DNK crnaca i belaca je potpuno drugačiji

Osnovni pigment u ljudskoj koži je melanin koji služi da nas zaštiti od sunca. On apsorbuje Sunčeve ultravioletne zrake pre nego što unište folat, jedan od ključnih vitamina u telu.

Mnogi geni su uključeni u biohemijske puteve koji rezultiraju proizvodnjom melanina. Prirodna varijacija ovih gena je glavni uzrok različitih boja kože koje ljudi imaju.

Ovo nas navodi da zaključimo da je to najveća genetska razlika između ljudi crne i bele boje kože. Ipak, to nije tačno.

Prvo, svi ljudi dele gotovo isti DNK, što je činjenica koja ide u prilog tome da smo svi poreklom iz Afrike.

Drugo, na afričkom kontinentu postoji više genetske raznolikosti nego na svim ostalim kontinentima zajedno.

Dvoje ljudi iz različitih plemena u Južnoj Africi će se više razlikovati jedan od drugog, nego od žitelja recimo Šri Lanke, Maora i Rusa. Mi možda stavljamo ljude u kategorije: beli, crni i žuti, ali ove vizuelne varijacije ne oslikavaju precizno razlike ili sličnosti među nama.

Mit 2: Postoji “rasna čistoća”

Mi mislimo o određenim područjima, zemljama i ljudima kao o izolovanim, bilo fizički ili kulturološki, i te granice smatramo nepremostivim. Ali, to nam ne govore ni istorija ni genetika. Zapravo, nijedna nacija nije statična.

- Ljudi su se, kroz istoriju, selili širom sveta i imali su polne odnose kad god su mogli i gde god su mogli – kaže doktor Raderford.

Ponekad su se dešavale velike migracije za kratko vreme.

Još češće, ljudi su dugo bili statični, generacijama boraveći na jednom mestu i to se može smatrati geografskim i kulturološkim utočištem.

- Ipak, svaki nacista ima jevrejske pretke, svaki belac ima pretke sa Bliskog Istoka. Svaki rasista ima pretke u Africi, Indiji, istočnoj Aziji, kao i bilo ko drugi – objašnjava doktor Raderford.

- Rasna čistoća je čista fantazija. Za ljude, ne postoji čista krv. Mi smo samo polutani obogaćeni krvlju mnogih – dodaje.

Mit 3: “Nemačka za Nemce”, “Turska za Turke” (i druge varijacije)

Mnogi ljudi osećaju bes zbog migranata i izbeglica koji dolaze u njihovu zemlju, što je fenomen koji se javljao na mnogim mestima širom sveta.

Od najnovijih primera imamo pucnjavu koja se dogodila prošlog meseca u jednom nargila baru u Hanauu, u Nemačkoj. Ova pucnjava bila je motivisana široko rasprostranjenom doktrinom za proterivanje ili ubijanje migranata.

Oni krajnji desničari , odavno su izrazili bes u formi epiteta: “Nemačka Nemcima”, “Francuska Francuzima”, “Turska Turcima” i “Italija Italijanima”. Ovo su desničarske grupe koristile kao antimigracijske fraze.

"Vratite se tamo odakle ste došli" je uvredljiva fraza koja odjekuje u celom svetu.

Ono što je istina, to je da su zemlje poput Nemačke, Francuske, Turske i Italije imale imigracije u svojoj prošlosti, kao i sve ostale zemlje.

Britanska ostrva su, na primer, postala dom mnogim migrantima otkad su se odvojili od kontinenta, pre oko 7.500 godina.

Pre nego što su ih Francuzi osvojili 1066. godine, taj deo sveta napadali su Vikinzi, Angli, Saksoni, Huni i desetine drugih, manjih plemena i klanova.

Čak i pre toga, vladali su Rimljani koji su, zauzvrat, dolazili iz čitavog interkontinentalnog carstva, koje je dosezalo sve do Podsaharske Afrike i Srednjeg istoka.

Još ranije, oko 4.500 godina pre toga, Britaniju su naseljavali uglavnom poljoprivrednici, koji su migrirali iz Evrope, preko uobičajenog terena između Holandije i Istočne Anglije (tradicionalni naziv za Istočnu Englesku).

Na osnovu DNK dokaza, smatra se da su oni mogli biti maslinaste boje kože, tamne kose i braon očiju.

Pre njih tu su bili lovci-sakupljači , koji su imali čak i tamniju kožu.

Dakle, kada političke stranke ili rasisti kažu: “Francuska Francuzima” ili “Italija Italijanima” i kada govore o “domorodačkom” narodu… Na koga, zapravo misle?

Mit 4: Genealoški test može 100 odsto dokazati da li je neko beo

Ljude fasciniraju genealogija i rase. Vebsajtove, poput “Stormfront”, posećuju beli nacionalisti, beli nadmoćnici i zagovornici antisemitizma koji osporavaju Holokaust i opsednuti su populacijskom genetikom.

Oni koriste genealoške testove koje nudi sajt “Ancestry DNA”, kako bi “dokazali” da su 100 odsto belci ili da nisu jevreji.

Ipak, u ovome nema logike.

DNK vam može reći nešto zanimljivo u vezi porodične istorije i veoma je koristan u identifikovanju bliskih rođaka, poput izgubljenih rođaka ili bioloških roditelja, ali mogućnosti su mu ograničene kada je osnovna biologija u pitanju.

Vremenom, potomci počinju da ispuštaju DNK svojih pravih predaka, a količina koja nestaje gomila se tokom generacija do te mere da postaje ogromna.

Vi nosite DNK samo polovine svojih predaka koji se javljaju u poslednjih 11 generacija. Dakle, moguće je da niste genetski povezani sa ljudima od kojih vodite poreklo još od 18. veka.

- Vi ste naslednici više rasa širom sveta, ljudi koje mislite da poznajete, kao i onih o kojima ne znate ništa. Nećete imati značajnu genetsku vezu sa mnogima od njih – kaže doktor Raderford.

Mit 5: Crni ljudi su bolji u trčanju, nego beli ljudi

Poslednji belac koji se takmičio u finalu na 100 metara, na Olimpijskim igrama, takmičio se 1980. godine.

Od tada, crni sportisti dominiraju u modernoj eri sprinta. Ovo je podstaklo opšteprihvaćeno uverenje da ljudi iz Afrike ostvaruju bolje rezultate u sportu zbog svoje genetike.

- Možda postoje verovatna predviđanja koja bi se mogla stvoriti o etničkom poreklu i sportskom uspehu zasnovanom na genetici. Ali, ona bi, u najboljem slučaju, bila slaba – kaže Raderford.

U stvarnosti, genetika sportskog uspeha je izuzetno složena.

Kako doktor Raderford kaže, postoji mnoštvo faktora, uključujući veličinu vašeg srca, efikasnost kojom apsorbujete kiseonik i oporavak mišića.

Ovo su fenomeni koje relativno dobro razumemo i imaju genetsku osnovu. Ali, postoje druge fizičke osobine (kao što su fleksibilnost i koordinacija), koje dosta manje razumemo.

Povrh toga, postoji i psihološka dimenzija: odlučnost, koncentracija i spremnost da se preuzme rizik, na primer. Znamo da ljudi koji su dobri u sportovima koji zahtevaju eksplozivnu energiju, imaju veću razmeru brzog trzaja mišićnih ćelija, koji dosta brže procesuiraju energiju.

Genetika koja je u njihovoj osnovi zahteva gen koji se zove ACTN3.

Studije su pokazale da elitni sportisti u moćnim i jakim sportovima češće imaju kopije R tipa gena ACTN3. Istraživanja pokazuju i da se ovaj gen pojavljuje u većem procentu kod Afroamerikanaca (96 odsto), u poređenju sa drugima.

To daje neznatnu prednost Afroamerikancima u eksplozivno-energetskim sportovima, ali nije ni blizu objašnjenja razlike između broja Afroameričkih sprintera i belih takmičara.

Kada bi se sve svodilo samo na ovaj gen, mogli biste očekivati da vidite šest crnih, vrhunskih sprintera na svakih pet belih trkača.

Adam kaže kako je ovo jednostavna analiza, ali je i dalje dobar primer toga kako se genetika ne poklapa sa rasnim stereotipima u sportu.

(B. K.)