Ovi ljudi preživeli su nemoguće, odbijajući da se smrznu do smrti u ekstremnim uslovima

Pixabay.com

Hejmej je najveće ostrvo arhipelaga Vestman koji se nalazi južno od Islanda i uglavnom je naseljeno lisicama, piše BBC. Na najjužnijoj tački Hejmeja nalazi se poluostrvo Storhofdi, jedno od najvetrovitijih mesta u Evropi, kako tvrdi lokalna vremenska stanica.

Na ovom mestu je, u ranim časovima 12. marta 1984. godine, dvadesettrogodišnji Gudlaugur Fridporson vodio bitku za sopstveno spasenje. Njegova bosa stopala su krvarila zbog dubokih posekotina od vulkanskog kamenja, sakrivenog ispod snega, odeća mu je bila natopljena morskom vodom i zamrznuta na njegovom telu. Mogao je da umre nekoliko puta na tom putovanju, ali ga je nešto duboko u njemu teralo da ide napred.

Noć je bila čista i hladna. Temperatura vazduha je bila -2 stepena Celzijusa, ali se zbog jakih vetrova činilo kao da je mnogo hladnije. Uprkos niskoj temperaturi, nakratko je napravio pauzu kod kade napunjene vodom, koja je ostavljena ovcama. Probio je led debljine jednog centimetra i počeo je da pije vodu.

Možda se čini čudnim to kako mu je u tom trenutku ispijanje ledene vode bilo glavna briga, ali dehidratacija na temperaturama ispod nule je prilično opasna stvar jer se vazduh na takvim temperaturama, u osnovi suši i zamrzava. Bez vlage u vazduhu, kada bi izdisao, gubio je vitalnu tečnost iz pluća. To je razlog zašto možemo videti svoj dah kako, poput dima, odlazi u vazduh tokom hladnih noći.

Ipak, hladnoća verovatno i smiruje naš osećaj za žeđ, što znači da većina ljudi u ovim situacijama i ne uzima dovoljno vode. Ukoliko naporno radite na tome da vam bude toplo i kao rezultat toga, dišete teško, to vas lako može odvesti do dehidratacije.

Morao je da nastavi da se kreće

Ipak, nakon što je pronašao svežu vodu, dehidratacija nije bila najveći problem Fidporsonu. Njegova mokra odeća je brzo pogoršavala njegovo stanje, stavljajući ga u rizik od hipotermije koja nastupa kada temperatura ljudskog tela dostigne 35 stepeni Celzijusa. Vežbanjem je mogao da održava svoju temperaturu visokom, ali kada je prestao kako bi popio vodu, njegov izvor toplote (izazivan pokretima mišića), bio je prekinut. Dok je još imao kalorije za sagorevanje, morao je nastaviti da se kreće.

- Čovek na hladnoći nije nužno hladan čovek – kaže Majk Tipton, profesor fiziologije na Univerzitetu u Portsmutu.

- Ako nastavite da se krećete i dovoljno ste izolovani, proizvešćete dovoljno toplote da ostanete zagrejani. Sa maksimalnim vežbanjem, to je kao da proizvodite 2kW vatre – dodaje on.

"Još jedna je umrla, nemam snage..."

Ljudima na velikoj nadmorskoj visini može biti dosta teže da vežbaju. Tipton je rekao da planinari na Everestu mogu biti u mogućnosti da naprave samo jedan korak na svakih 10 sekundi. Proizvodnja toplote pri ovoj vežbi je minimalna, tako da je teško ostati ugrejan.

Grupa koju je vodila Elvira Šatajeva imala je nameru da postane prva grupa sačinjena samo od žena koja se popela na planinski vrh “Lenjin” u današnjem Tadžikistanu. Kako im je bilo hladnije, misli su im postajale dezorijentisane i govorile su o tome koliko su slabe: “Još jedna je umrla… Nemam snage da držim dugme na predajniku”, rekla je Elvira u jednoj od svojih poslednjih poruka.

Iako postoje dokazi o tome da velika hladnoća utiče na ljudske kognitivne sposobnosti, manje je jasno šta tolika hladnoća radi našim umovima. U jednom radu, ljudi su se potapali u vodu temperature 2-3 stepena Celzijusa i bili u njoj tri minuta (dovoljno da neko prevaziđe hladni šok).

Oni su uočili slabljenje svoje kratkotrajne memorije, ali su se poboljšali u nekom drugim oblastima, poput budnosti. Drugo istraživanje je ustanovilo da ljudi koji su dovedeni veoma blizu hipotermije, uopšte nisu imali poremećaj kognitivnih funkcija.

Mozak bolje funkcioniše na hladnoći?

Čini se kao da naš mozak mnogo bolje funkcioniše na hladnoći, nego na prevelikoj vrućini. To je zato što se strategije preživljavanja našeg tela fokusiraju na održavanje vitalnih organa, pre nego na održavanje manje bitnih delova tela. Najbitniji od svih je, naravno, naš mozak.

Naša tela su veoma dobra u smanjenju protoka krvi (kroz proces koji se naziva vazokonstrikcija) u naše ruke i noge da bi se očuvala naša telesna temperatura u središtu. Ali, čineći to, žrtvujemo toplinu u tim ekstremitetima. Ljudsko tkivo smrzava se na oko -0,5 stepeni Celzijusa. Kako se tečnost u našim tkivima počinje zamrzavati, zidovi naših ćelija se razbijaju, što dovodi do nekroze ili ćelijske smrti. To nazivamo smrzavanjem.

Međutim, kada se nađete blizu smrti od hipotermije, to može očigledno učiniti čudne stvari. U nekim retkim slučajevima, ljudi koji pate od ekstremne hladnoće izgledaju vruće u trenucima pre nego što umru. Neka tela žrtava hipotermije se nađu delimično obučena ili čak potpuno skinuta u fenomenu nazvanom „paradoksalno skidanje“.

Može se desiti da u poslednjim trenucima pre smrti mehanizam koji drži krv ispod našeg masnog sloja popusti, usled čega izbija na površinu kože i pruža osećaj ispunjenja toplinom. U stvarnosti, žrtve iznenada gube ogromne količine toplote. Skidanje odeće samo ubrzava umiranje.

Većina ovih slučajeva (67 odsto muškaraca i 78 odsto žena) uključuju ljude koji su konzumirali alkohol, što je poznato da inhibira naš termoregulacioni odgovor.

Žrtve nalazili na neobičnim mestima

U drugim neobičnim slučajevima smrti od hipotermije, žrtve su pronađene skrivene iza ormara ili ispod kreveta. Ovaj fenomen se naziva „sindrom skrivanja i umiranja“ ili ponekad „terminalno ukopavanje“, mada su primeri ljudi koji su se zakopali izuzetno retki.

- Odeća ili oprema su prva linija odbrane, sklonište je drugo, a treće je vatra - kaže Džesi Krebs, bivši instruktor za obuku za preživljavanje, evaziju, otpor i beg.

- Ljudi će prvo priskočiti da upale vatru kada im je odeća ugrožena, što je greška. Ako nisu uspešni, umreće pokušavajući da zapale vatru – dodaje.

To je bila situacija sa kojom se krajem 2019. godine suočio tridesetogodišnji avanturista Tison Stil. Gust sneg zatrpao je udaljeni šumoviti ugao doline Susitna u kom se nalazila Stilova koliba. Spavao je toplo umotan, boreći se protiv hladnih temperatura napolju, dok je vatra tinjala u kaminu.

Život mu spasila tišina

Sitan žar je izleteo kroz dimnjak i pao na ceradu, kojom je ova koliba većinom bila obložena. Osetivši miris vatre, Stil je izjurio napolje i video plamen koji se razgoreo zbog plastike. Za nekoliko minuta, cela koliba je izgorela.

Ovo je bilo početak onog što će postati tronedeljno iskušenje za njega. Nalazio se na 30 kilometara udaljenosti od najbližeg grada, na temperaturi ispod nule u aljaškoj pustinji. Tokom sledećih 20 dana, suočio se sa bitkom da ostane topao i živ i u nadi da će se spasiti.

U nemogućnosti da se kreće daleko zbog dubokog snega, njegov plan je bio da ostane tu, što pod datim okolnostima nije bilo loše. Nakon odeće, sklonište je sledeće u hijerarhiji odbrane od hladnoće. Spasio je nešto konzervirane hrane i ćebadi, sagradio sklonište od krhotina iz svoje kolibe i zapalio vatru. U ovom trenutku izgledi za to da će preživeti bili su prilično pozitivni; njegove tri linije odbrane bile su u redu. Postavio je SOS poruku pored svoje kolibe i čekao pomoć.

- Ako znate da vam dolazi pomoć, bolje je da kopate snežnu rupu i ostanete na mestu - kaže Tipton.

- Ljudi u Kanadi kažu da sve što radite jeste da ostanete u mestu dok ne umrete, jer vas niko neće pronaći. Ali ako ste spremni i imate hranu, ako ste poslali poziv za pomoć i znate da će doći, bolje je da napravite snežnu rupu i da se ne upuštate u mećavu – objašnjava on.

Dok je boravio u kolibi, redovno je bio u kontaktu sa porodicom i objavljivao na društvenim mrežama. Ali kada su te poruke utihnule, njegova porodica se zabrinula. Srećom, ljudi su primetili da ga nema i na kraju ga je spasila ta tišina, a ne poruka za pomoć.

-  SOS signal je ono što većina ljudi zna, ali slaba strana je da je veoma nestabilan -  kaže Krebs.

U vojsci je Krebs naučen da koristi slovo „V“ da zahteva opštu pomoć ili „Ks“ posebno za medicinsku pomoć. Na snimku Stilovog spasavanja, snimljenom iz helikoptera koji kruži iznad njega, vidi se Stil kako maše obema rukama spasiteljima dok stoji ispred svog SOS signala. Dok je dobro poznato da dve ruke u vazduhu predstavljaju zahtev da se pomoć (samo jedna ruka može biti pogrešno protumačena kao pozdrav), Krebs kaže da je najefikasniji način prenošenja informacije da ste u nevolji, ležanje na zemlji.

- Pod uslovom da ste sigurni da vas je pilot video, ležanje brzo obaveštava da ste povređeni ili bolesni i zato vam je hitno potrebna pomoć -objašnjava on.

Fridporson je pao u more upravo na istočnom poluostrvu Storhofdi kada je njegov mali ribarski brod, naleteo na probleme. U 22 sata njegova mreža za vuču zakačila se za okeansko dno, obarajući brod tako brzo da posada nije imala vremena da pošalje signal za pomoć. Njegovih pet ribara ispalo je sa broda. Trojica njih uspelo je da se popne na kobilicu prevrnutog ribarskog broda, a dvojica se nikada nisu pojavili.

Preživeli su se nalazili na pet kilometra udaljenosti od obale, a temperatura vode bila je oko 5-6 stepeni Celzijusa. Prosečna osoba će preživeti u vodi hladnijoj  6 stepeni Celzijusa oko 75 minuta, a plivati tri kilometra u ovim uslovima traje satima.Morska voda ne može postati jako hladna kao vazduh. Morska voda se smrzava na oko -1.9 stepeni Celzijusa, ali oko Islanda u martu je more tik iznad smrzavanja.

Teoretski je moguće smrznuti se u hladnoj vodi, ali vrlo je malo verovatno. Na kobilici prevrnutog čamca, međutim, slaba temperatura vazduha uzimala je svoj danak. Vlažne majice, džemperi i farmerke ribara brzo su povećale njihovu hladnoću. Boravak tu nije bio opcija.

- Kada izađete iz vode, dobijate hlađenje isparavanjem - kaže Tipton.

Obično biste želeli da se skinete i obučete suvu odeću, ali u nedostatku toga, ulaženje u veliku plastičnu kesu smanjiće isparavanje i konvektivno hlađenje.

- Ako se neko iskvasi na 4 stepena Celzijusa i ima litar vode u odeći; ako sva ta voda isparava, imaće pad telesne temperature od 10 stepeni Celzijusa - kaže Tipton.

Ako ih, po istom scenariju, stavite u plastičnu kesu, oni mogu koristiti svoje telo da zagreju tu vodu. Ona se zadržava u kesi, tako da ne može da ispari.  Bez plastične vreće za preživljavanje, a sada na hladnom vazduhu, dok morska voda isparava sa njih, rizik od povreda usled smrzavanja bio je visok.

Nakon kraćeg razmišljanja, trojica muškaraca odlučuju da rizikuju i kreću da plivaju. U roku od 10 minuta, njih dvojica su podlegli hladnoći. Sve u svemu, trebalo je šest sati da Fridporson stigne do kopna. Kako je mogao da opstane toliko duže od svojih sunarodnika?

Za ribolovce, prvih nekoliko minuta nakon što su ušli vodu, bili su kritični. Hladna voda oduzima toplotu telu brže od vazduha na istoj temperaturi. Oni koji su brzo podlegli verovatno nisu mogli da kontrolišu odgovor na hladni šok, panično udišući vodu. Fridporson je, nasuprot tome, uspeo da kontroliše disanje. Čak je odlučio da se kasnije vrati u more da pliva dalje uz obalu, nakon što su se litice na prvom mestu na koje je doplivao pokazale preteškim za penjanje. Prisustvo zdravog uma u ovom slučaju verovatno mu je spasilo život.

Konačno, Fridporson je stigao do sela i oko 7 sati u ponedeljak ujutro pokucao je na nečija vrata. Kasnije je otpušten iz bolnice, a lečen je od posekotina i dehidracije. Nije bilo nikakvih znakova da je uopšte patio od hipotermije.

Fridporson, koji sada ima 58 godina, je veliki čovek. Ima 193 centimetra i bio je težak 125 kilograma u svojim dvadesetima. Veliki sloj masti, debljine oko dva i po centimetra, obavijao mu je trbuh. Njegova telesna masnoća držala ga je izolovanog, ali to je ujedno bio i vitalni izvor energije.Uprkos tome, njegova sposobnost da ostane ugrejan bila je izuzetna.

Istraživači koji su vršili testove na Fridporsonu nakon njegovog iskušenja zaključili su da je morao održavati blizu normalne telesne temperature tokom celog plivanja. Za razliku od drugih ljudi koji su preživeli ekstremne situacije, Fridporson nije svoju priču pretvorio u novac. Odeća koju je nosio, a koja je sada izložena u muzeju “Eldemar” na Hejmeju u malom eksponatu o ribolovnoj istoriji ostrva, skromno je priznanje za njegovu izuzetnu priču.

(Telegraf.rs)