Žive u vodi do kolena, ostrvo im je gotovo potopljeno, ali oni s njega ne žele da odu

Printskrin: Youtube/Sustainability GPSS-GLI

Dnevna je soba prekrivena s dvadesetak centimetara okeana, ista je situacija u školi i svakoj kući u selu. Ulice su reke, a ljudi su naučeni da neprestano gaze kroz vodu, bili da su kod kuće ili vani. Brdašca od nasipanog peska su jedino suvo tlo koje imaju. To je život građana filipinskog ostrvceta Ubej kojeg je, doslovno, progutala plima koja gotovo da se i ne povlači.

- Sviđa mi se ovde na osrtvu jer je mirno - kaže domaćica Maria Savedra, sedeći u svom dnevnom boravku, gde joj more dolazi do gležnjeva. Potopu uprkos ne planira , kaže, nikada da se preseli. Ovo je mesto gde želi da umre.

Preporučujemo

Isto kažu i njeni susedi.

Sve je premešteno na viši nivo Printskrin: Youtube/Sustainability GPSS-GLI

- Ovde jedemo svežu ribu, skupljamo školjke. Odmah ih prodajemo da kupimo rižu. Kuvamo, pecamo, jedemo i idemo da spavamo. Volimo ovo mesto, to je naš dom, tu ćemo i umreti - kaže Saavedra.

Poplave su krenule nakon zemljotresa magnitude 7.1 rihtera 2013. koji je dobeo do toga da tlo "propadne" za metar i više. Naučnici iz Japana, koje vode Loris Žamero i Migel Esteban, dolaze na ostrvo kako bi posmatrali uticaj radikalnog rasta nivoa okeana na ljudske zajednice i način života. Njihovo istraživanje, i pokušaji zajednice da se prilagodi, piše Guardian, tema je dokumentarnog filma "Racing the King Tide".

Stanovnici Ubeja kao da su preskočili nekoliko decenija  i našli se u vremenu koje nas čeka kada se otopi sav led na Antarktici i Arktiku, i okeani prekriju ostrva i obale.

Do 2100. predviđanja su da će se nivo mora povećati za 26 do 98 centimetara, što znači da će neke obalne zajednice naprosto iščeznuti.

Kada su u ovom delu sveta krenule poplave, država je primenila program relokacije, nudeći da sagradi kuće na velikom ostrvu Bohol. No stanovnici Ubeja su ribari, jako vezani uz svoj dom. Za njih je okean oduvek bio izvor života i ono što poznaju. Svakog 24. juna slave praznim Jovana Krstitelja, proroka koji je, drže, krstio Isusa u reci Jordan, na način da se svi kolektivno otisnu na pučinu.

- Radimo to kao što su to radili naši stari. Moramo da plivamo kako bismo bili izlečeni - kaže penzionisana prodavačica ribe Servilana Mejares, koja ističe kako ih u tome nisu pokolebale ni smrtonosne meduze, ni golema plima koja će, kaže, "doći i proći".

Gotovo su svi stanovnici ostrva odlučili da ostanu. Život se tako nastavio gotovo kao da se ništa nije promenilo. Pijaca pod vodom i dalje radi, domaće su životinje preselile na improvizirane platforme od bambusa, školske se torbe stavljaju na zid, a ne na poplavljeni pod. U kućama se "podiže nivo" nameštaja, vatre se napolju pale na uzdignutim postoljima.

I zaista, građani su, manje više, naučili kako da žive u vodi do koljena, no razumiju da je budućnost njihove dece i unučadi, verojatno, na nekom drugom mestu.

(Telegraf.rs/express.hr)