Koliko ljudi je moralo da umre da bismo naučili kako da pripremimo otrovnu hranu?

Robert Burk i Vilijam Vils predvodili su 1860. prvu evropsku ekspediciju u Australiji koja je tada bila malo poznata teritorija. Nije prošlo sve dobro. Uz kombinaciju lošeg vođstva puta, lošeg planiranja i manjka sreće, Burk, Vils i njihov kompanjon Džon King na povratku sa putovanja ostali su bez hrane.

Ostali su nasukani na Kuperovom potoku, otkrivši da nema dovoljno vode kako bi prešli deo pustinje do najbližeg kolonijalnog staništa nazvanog Maunt Houples (Planina bez nade).

Preporučujemo

- Nismo mogli da napustimo uvalu. Obe kamile su uginule, a ostali smo i bez namirnica. Pokušavali smo da preživimo najbolje što smo mogli - napisao je tada Vils u dnevniku.

Lokalni narod Jandruvanda uspevao je uprkos uslovima da preživi. Lokalci su istraživačima dali da jedu tortice napravljene od zdobljenih semena mahuna paprati, nazvane "nardoo", nečega što liči na detelinu, ali raste u vodi. Ipak, istraživači su to odbili.

Međutim, kada su ostali sami, pronašli su biljku i rešili da pripreme hranu. U početku je sve delovalo u redu, nisu više bili gladni, ali su posle nekog vremena počeli da se osećaju loše.

Za manje od nedelju dana i Vils i Burk su umrli. Ispostavilo se da je pripremanje ove biljke na bezbedan način veoma komplikovan proces.

Ova vrsta paprati u sebi sadrži enzime po imenu tiamin piridinilaza, koji je otrovan za ljude. Kada ga čovek unese on razgrađuje telesnu zalihu vitamina B1, koji sprečava telo da koristi hranljive sastojke u hrani.

Burk, Vils i King su se prejeli, ali su zapravo gladovali, prenosi BBC.

Narod Jandruvanda prvo sprži spore ove paprati, izmeša brašno sa vodom, a onda kolače postavi na pepeo. Svaki taj korak biljku čini manje otrovnom. Međutim, to nije nešto što je neko naučio slučajno.

Jedva živ, King je sebe stavio u milost ovog naroda, koji ga je održavao u životu sve dok nije stigla pomoć iz Evrope nekoliko meseci kasnije. On je bio jedini član ekspedicije koji je preživeo.

Foto-ilustracija: pixabay.com

Slično je i sa korenom tapioke, koja je jedan od osnovnih izvora kalorija u mnogim tropskim zemljama. Gaji se pre svega u Africi.

Ipak, i ona je veoma toksična. I ona zahteva posebnu i kompleksnu pripremu kako bi bila bezbedna. U suprotnom, koren će ispustiti vodonik cijanid.

Samo potpuna i dugotrajna priprema može da garantuje da vas ova biljka neće polako otrovati i dovesti vas u stanje koje može čak da izazove paralizu nogu.

Međutim, još 1981. godine u Nampuli u Mozambiku, mladi švedski doktor po imenu Hans Rosling nije znao ništa od ovoga. Za njega je situacija bila prilično zbunjujuća. Sve više i više ljudi počelo je da dolazi u njegovu kliniku pateći od paralize. Simptomi međutim nisu bili nimalo slični onom sa čim se susretao, a nisu pomagali ni udžbenici.

Na kraju je istinu otkrila njegova koleginica, epidemiolog Džuli Klif.

Obroci koji su uključivali tapioku nisu bili dobro spremljeni. Gladni nisu mogli da čekaju da se ceo proces okonča, a kao rezultat toga razboleli su se.

OTROVNE BILJKE SU SVUDA

Ima ih u svim delovima sveta i nekad je je vrlo jednostavna priprema dovoljna da postanu jestive. Ali kako je uopšte iko naučio kako se ova hrana priprema.

Biolog Džozef Hanjrih tvrdi da niko nije naučio. Navodi da je ovo znanje jednostavno u kulturi.

- Naša kultura jednostavno evoluira kroz procese pokušaja i grešaka. Kao i biološka evolucija i kulturološka može da donese neverovatne rezultate - rekao je on.

Na primer, u Južnoj Americi gde se jede tapioka, jednostavno su plemena stugala, prala, kuvala biljku, ostavljali su je dva dana, pa tek onda pekli. A ako ih pitate zašto to rade, neće vam reći zbog cijanida, već jednostavno - to je naš običaj.

U Africi međutim, tapioka je stigla tek u 17. veku. Naravno, nije stigla sa uputstvom za upotrebu, pa je trovanje i dalje čest problem. Ljudi skraćuju vreme pripreme jer je jednostavno kulturošloška evolucija još nekompletna.

(Telegraf.rs)