Istoričar razbio najveći mit o tajnim službama: Evropska unija ipak ima svoje obaveštajce

Rad tajnih službi širom sveta prate mnogi mitovi, ali oni nisu uvek tačni, a rušenje zabluda spada u osnove demokratskog odnosa prema obaveštajnim službama, piše u tekstu za "Dojče vele" (DW) istoričar Kristofer Nering.

Netačno je, kako navodi Nering, da obaveštajne službe imaju samo države, a kao primer navodi skandal austrijskog vicekancelara Hansa Kristijana-Štrahea i zaključke stručnjaka da je čitavu operaciju i objavljivanje video snimka mogla da sprovede tajna služba.

Preporučujemo

Nering objašnjava da privatne tajne službe, koje klijentima nude prikupljanje informacija svih vrsta, postoje već decenijama.

Prisustvo ovakvih službi naročito je jako u Istočnom bloku, gde su firme za bezbednost poslužile kao basen za prihvat bivših pripadnika tajnih službi.

Nering navodi i primer firme "Orbis biznis intelidžens", koja je vlasništvo bivšeg pripadnika britanske obaveštajne službe MI6 Kristofera Stila.

Foto: Profimedia/imageBROKER

Ova firma izazvala je veliku pažnju kada je objavila informacije o tzv. Trampovom dosijeu.

Lažne vesti nisu nova stvar koja se pojavila u digitalnom dobu, navodi se u tekstu. Socijalističke tajne službe istočne Evrope decenijama su imale odeljenja kojima je jedini zadatak bio fabrikovanje i širenje dezinformacija, što nikada zapravo nije prestalo, navodi Nering.

Još jedan mit je, kako navodi Nering, da Evropska unija nema obaveštajnu službu. U Briselu postoji Obaveštajni analitički centar EU (EU:INCTEN) koji dobija informacije tajnih službi od država članica i analizira ih, piše Nering, dodajući da je razlika što INCTEN ne sme da dolazi do sopstvenih informacija tajnim sredstvima, već se upućuje na javne informacije i podatke koje dobija od država članica.

Netačno je, piše Nering, da nad tajnim službama nema kontrole. Nepoverenje u službe široko je rasprostranjeno, jer se nakon svakog skandala štampa preplavi tekstovima o tome kako se tajne službe ne kontrolišu i da predstavljaju strano telo u demokratiji.

Međutim, zaduženi za kontrolu obaveštajnih službi su posebni kontrolni organi parlamenata, nadzorna tela, sudovi, opunomoćenici, mediji ili nauka, iako ta kontrola nije savršena - ona postoji.

Foto-ilustracija: Shutterstock

Kako navodi Nering, možda najveći mit o obaveštajnim službama je taj da su podesno sredstvo svetske zavere.

On ističe da mit ima realnu pozadinu, s obzirom na to da su pojedine tajne službe zaista bile upletene u prevrate, atentate, pokušaje pučeva i druge operacije.

Međutim, Nering kaže da su "vratolomne ideje teoretičara zavere" da službe kontrolišu svetska zbivanja, jer one imaju ograničene resurse kada je reč o osoblju i finansiranju, a zavise od svojih vlada.

(Telegraf.rs/Tanjug)