Bleda plava tačka: Nikada jedna fotografija nije tako ubedljivo pokazala čoveku gde mu je mesto, samo ako čovek ima malo mozga

„Bleda plava tačka“, čuvena fotografija Zemlje sa šest milijardi kilometara udaljenosti koju je februara 1990. snimila Nasina sona Vojadžer. Foto: Wikimedia Commons/visibleearth.nasa.gov

U čitavoj istoriji čovečanstva, čovek nikada nije imao tako visoko mišljenje o sebi kakvo ga ima danas. Nekada, zapravo sve do par stotina godina, Bog je bio u središtu duhovnog života čoveka, ili bogovi, ako je kultura bila politeistička; humanizam i renesansa nisu toliko stavili čoveka u središte koliko su napravili balans između Boga i čoveka; međutim, intelektualna strujanja i gibanja u vekovima koji su usledili Boga su potpuno uklonili iz središta u kojem je ostao samo čovek.

Preporučujemo

Danas ljudi, čak i kad pričaju o Bogu, često ne priča o Bogu već o sebi. Srpski navijači se hvale isticanjem pravoslavlja ne zbog pravoslavlja, već zbog toga onoga što ta naša religija predstavlja za našeg čoveka i narod. Dakle, tu su Bog i religija stavljeni u izvesni ropski položaj prema čoveku i njegovim veštačkim konstrukcijama.

Mnogi će se sada zapitati kakve to veze ima sa ovom fotografijom. Odgovor je: svake veze. „Bog“ ne mora da se shvata potpuno bukvalno kada se govori o središtu, već i metaforično: nešto drugo je u središtu, nešto što nije ni „Ja“ ni „Mi“. A koliko je pogrešno svoje „Ja“ ili naše „Mi“ staviti u sam centar oko koga se sve vrti, upravo najbolje ilustruje ova slika.

„Bleda plava tačka“, čuvena fotografija Zemlje sa šest milijardi kilometara udaljenosti koju je jula 1990. snimila Nasina sona Vojadžer. Foto: Wikimedia Commons/visibleearth.nasa.gov

Na njoj se vidi Zemlja, ako možete da je vidite. U pitanju je ona bleda, plava tačkica u centru više desno. Snimila ju je 14. februara 1990. godine Nasina svemirska sonda „Vojadžer 1“ sa razdaljine od šest milijardi kilometara, a na poseban zahtev astronoma Karla Sagana zbog kojeg je komandni tim okrenuo kameru ka Zemlji, manjoj od piksela, malo pre nego što će sonda napustiti Sunčev sistem.

„Uspeli smo da snimimo tu sliku i, ako je pogledate, videćete tačku. To je ovde. To je dom. To smo mi. Na njoj, svi za koje ste ikada čuli, svako ljudsko biće koje je ikada živelo, proživelo je svoje živote.

Zbir svih naših radosti i patnji, na hiljade samouverenih religija, ideologija i ekonomskih doktrina, svaki lovac i skupljač, svaki heroj i kukavica, svaki stvaralac i uništitelj civilizacija, svaki kralj i seljak, svaki mladi zaljubljeni par, svako dete puno nadanja, svaki majka i otac, svaki pronalazač i istraživač, svaki učitelj morala, svaki korumpirani političar, svaki superstar, svaki vrhovni vođa, svaki svetac i grešnik u istoriji naše vrste, živeo je tamo na trunčici prašine, obešenoj na zraku sunca.

„Izlazak Zemlje“, fotografija koju je snimio američki astronaut Vilijam „Bil“ Anders prilikom misije „Apolo 8“ na dan 24. decembra 1968. godine. Foto: Wikimedia Commons/hq.nasa.gov

Zemlja je mala pozornica u golemoj kosmičkoj areni. Razmislite samo o rekama krvi koje su prolili svi ti generali i imperatori ne bi li u slavi i trijumfu mogli postati trenutni gospodari delića tačkice“, rekao je Sagan svojim studentima na Univerzitetu „Kornel“ 13. oktobra 1994. godine.

Razmislite o tome. Mi ljudi koji se mnogo gordimo, mi ljudi koji mislimo da smo najvažniji na svetu, i kao vrsta i kao pojedinci, mi ljudi koji mislimo da smo mnogo prebitni, mi ljudi sa našim čuvenim „Ja“ koje je uvek ispred i iznad svega... mi ljudi smo neprimetna najminijaturnija trunčina prašine na trunčici prašine koja visi u kosmosu. Ako se pitate gde je naše i vaše mesto — tu je, u prašini.

Manji smo od makovog zrna. I vi i mi, i političari i fudbaleri, svi smo bukvalno nebitni. Osim ako ne mislite da je Zemlja ravna ploča. U tom slučaju za vas važe neka druga pravila.

(P. L.)