ZABORAVITE NA MALE ZELENE: Otkriveno kako bi zaista trebalo da izgledaju VANZEMALJCI

Uprkos svemu čemu nas SF filmovi “uče”, živa bića van Zemlje sigurno neće ličiti na ljude. A naučnici su otišli korak dalje pa su promenili čak i elementarne postavke – samu hemiju organskih sastava ili temeljne sile svemira. Dobar deo tih živih bića toliko je različit da ih ne bi prepoznali ni kada bi nam bili pred očima.

Neviđeni snimci tajanstvene Oblasti 51: Prišli su nikad bliže američkoj bazi da otkriju da li je tu zatvor za vanzemaljce (VIDEO)

Preporučujemo

1. Metanogeni

Heder Smit sa Međuranodnog astronomskog univeziteta u Stasbourgu i Kris Mekaja iz NASA objavili su rad u kojem nagađaju o živim bićima temeljenima na metanu, odnosno metanogenima. Konzumirali bi vodonik, acetilen i etan, a izvlačili metan.

Takva bića mogla bi da nasele i mesta u našoj okolini za koja se sada smatra kako su pusta, kao na primer Saturnov satelit Titan.

Titan je jedino mesto u Sunčevom sistemu sa površinskim tokovima – jezerima i rekama mešavine metana i etana (podzemna voda postoji i na Titaninu, Enkeladu kao i na Jupiterovom satelitu Evropi).

ESA-ina i NASA-ina misija Cassini-Huygens 2004. snimila je mutni svet sa temperaturama od -179 stepeni Celzijusa, gde je voda zarobljena u ledu, a metan teče u rekama.

Tim hemijskih tehnologa i astronoma je 2015. osmislilo teoretsku staničnu mebranu napravljenu od malih organskih spojeva koja bi u funkcionisala u Titanovom metanu i imala bi istu stabilnost i fleksibilnost kao zemaljski liposom.

Implikacije teorije su prilične – ne samo da bi život mogao nastati na Titanu, nego bismo ga i relativno jednostavno mogli otkriti, prateći nivo vodonika, acetilena i etana u atmosferi, piše net.hr.

Foto: AP/Tanjug

2. Silicijumski život

Tema koja se pojavljivala u više SF priča, a teza je prilično jednostavna – silicijum je prilično sličan ugljeniku, i može da stvori brojne veze, a osim toga prilično je čest – nakon kiseonika je drugi najčešći element u zemljinoj kori.

Čak postoji i vrsta algi koja koristi silicijum u svom rastu. No ima jednu ključnu manu ( u odnosu na ugljenik) – ugljenik sadrži kiseonik i azot koji stvaraju prilično čvrste veze dok se složeniji silicijumske veze najčešće raspadaju.

Silicijumski život teško bi mogao da nastane u okruženju nalik na Zemlju jer bi većina silicijuma bila vezana u stenama. Ekstremni uslovi poput onih na Titanu mogli bi da podrže živa bića temeljena na silicijumu, (stvarajući tako podlogu za pre spomenute metanogene).

Površina Titana obiluje ugljenikom, a većina silicijuma je duboko u središtu satelita.

NASA-in astrohemičar Maks Bernstein nagađa kako bi silicijumski život mogao da postoji na izuzetno vrućim planetima sa atmosferom bogatom vodonikom, a siromašnim kiseonikom. Poigrao se i tezom i kako bi taj život funkcionisao na Zemlji.

Takva bića bi se razmožavala neverovatno sporo, a zahvaljujući potpuno različitoj hemiji ne bismo mogli da ih zarazimo (niti oni nas). Uostalom, mi bismo im bili prilično nezanimljivi, radije bi jeli stakla sa naših zgrada, cigle i slično.

Foto: Facebook/HubbleTelescope

3. Memi

U knjizi "Sebični gen", Ričard Davkins život je uporedio sa idejom. Sav život evoluira reprodukujući se uz određene varijacije u okolini u kojem su mogući napredak i prirodna selekcija. Jednako tako ideje nastaju unutar mozga i šire se komunikacijom, a sa svakim prenošenjem neznatno se menjaju. Kako to ponašanje neverovatno nalikuje onome što čine geni pa ih je nazvao “memi”.

Memi su postojali i pre ljudi, na primer pevanje ptica ili naučeno ponašanje kod majmuna koje se prenose među generacijama.

Kada je čovek razvio sposobnost apstraktnog razmišljanja, memi su se dodatno razvili, baš kao i nakon izuma pisma, šireći memetičke informacija kao što geni šire biološke.

Nekima je u pitanju samo zanimljiva analogija, no drugi tvrde kako su u pitanji jedinstveni oblici života.

Džordž van Driem je čak razvio teoriju simbiosisma, koji tvrdi da jezik ima sopstveni život. Memetička bića nastanjuju naš mozak, a mi smo u u simbiozi sa tim jezičnim orgnizmima. Bez nas, ne mogu da postoje, a bez njih mi smo divlji hominidi.

Foto: Foter.com/flickr/chiaralily

4. XNK sintetički život

Život na Zemlji bazira se na dve molekule koje prenose informacije, DNK i RNK, ali naučnici se dugo pitaju jesu li moguće i druge takve molekule.

Iako svaki polimer može preneti informaciju, RNK i DNK osim toga mogu da kodiraju, prenose i reprodukuju informaciju ali i da je menjati tokom evolucijskog procesa.

Svaki nukleotid DNK i RNK sastoji se do dela – fosfata, šećera, ali i jedne od pet baza, piše net.hr.

Naučnike već dugo zabavlja ideja kako bi funkcionisala DNK ili RNK kada bi se promenila jedna baza ili temeljni šećer. A neki su i otiški korak dalje od pukog teoretisanja. Tim naučnika 2012. eksperimentisao je sa raznim temeljima umesto (deoksi)riboze, a po prvi puta su uspeli da stvore molekule koje su se uspešno razvijale.

Jedna od tih sintetičkih molekula HNA bila je dovoljno stabilna da bi mogla da posluži kao temelj biosistema. Druga, TNA je prilično izgledni kandidat za prvu molekulu pre nego što se život pojavio na Zemlji.

Foto: Profimedia/Alamy

5. Život temeljen na jakoj i slaboj nuklearnoj sili

Naučnik Robert Freitas postavio je tezu nebiološkog (i nemehaničkog) života. Ističe kako bi metabolizam organizama mogao da se temelji na jednoj od četiri elementarne sile svemira – gravitaciji, elektromagnetnoj, jakoj ili slaboj nuklearnoj sili.

Sav biološki život, kao i svi “klasični” vanzemaljci, pa čak i hipotetski mehanički život temelje se na elektromagnetnoj sili.

No Freitas je pretpostavio i život temeljen na jakoj nuklearnoj sili. S obzirom na to da jaka nuklearna sila deluje na ekstremno malim udaljenostima, za takav organizam bili bi potrebni ekstremni uslovi.

Freitas kao najizglednijeg kandidata pretpostavlja neutronsku zvezdu – telo nekadašnjih zvezda koje su se nakon supernove stisnule u kuglu. S neverovatno snažnim magnetnim poljem i masom 100 milijardi puta većom od Zemljine, neutronske zvezde imaju dva, tri kilometra debelu koru, ispod koje je more nuklarnih čestica – od jezgra različitih atoma do protona, a pretpostavlja se i “makrojezgra” neverovatno bogata neutronima.

Ta makrojezgra bi se, u teoriji, mogli spojiti u superjezgro nalik na organske veze u moru neutrona koji bi služili kao voda u ovom bizarnom pseudobiološkom sistemu.

Za slabu nuklearnu silu, koja je slabija i deluje na još manjoj razdaljini (unutar samog protona, odnosno neutrona) ne veruje da bi mogla izdržati metabolizam, ali zato pretpostavlja bića koja koriste gravitaciju. Ta bi bića energiju proizvodila iz same gravitacije.

Ogroma stvorenja hranila bi se sudarima crnih rupa, galaksija i ostalih nebeskih tela, njihova deca bi živela od rotacijskih i revolucijskih kretanja planeta, a “novorođenčad” od vodopada, plima i oseka…

Foto: University of Buckingham

6. Bića od plazme

Mnogi naučnici su se zabavljali idejom života koji se temelji na nekom drugom elementu osim ugljenika, ali ruski akademik Vadim Nikolajevič Cjitovič pretpostavio je bića u potpuno drugom agregatnom stanju.

Dokazao je kako se u određenim uslovima, komadići anorganske prašine mogu organizovati u spiralne strukture nalik na organske molekule.

Fenomen je uočio u plazmi, četvrtom agregatnom stanju u kojem su elektroni odvojeni od jezgra, piše net.hr.

Cjitovič je primetio kako čestice u plazmi ne samo da se same od sebe organiziraju u spiralu nego se te spirale spajaju, nabojem menjaju susedne spirale – i što je najvažnije – razdvajaju i rade svoje kopije.

Naučnici nisu osporavali njegove rezultate, ali su prilično skeptični oko njegovog tumačenja i kažu kako je više u pitanju dobar PR nego naučna hipoteza.

Foto: Profimedia/Sciencephoto RF

7. Metalne ćelije

Profesor Li Kronin sa Univerziteta u Glazgovu dobar deo svoje karijere posvetio je svaranju živih metala. Spaja različite polioksimetalate (atome metala vezane sa kiseonikom i, u njegovom slučaju, fosforom) kako bi napravio “mehuriće” nalik ćelijama.

Te svoje tvorevine naziva anorganskim hemijskim ćelijama, odnosno, prijemčljivim anagramom iCHELLs.

Pravi ih stvarajući soli od velikih aniona metalnih oksida spojenih sa malim kationom. Tada soli zamene delove i veliki anion sA metalnim oksidom se spoji sa velikim organskim kationom i pritom stvara mehurić koji ne može da se otopi u vodi.

Menajući metalne okside, naučnici mehurićima mogu dati različita svojstva – uključujući i ključnu osobinu ćelijskih membrana.

(Telegraf.rs)