NIKAD NE RECI NIKAD: Nije nam se dalo da imamo preko 10 medalja na OI, došlo je vreme da srušimo rekorde!

Nikada nam se nije dalo da uzmemo 10 ili više medalja na Olimpijskim igrama! Par puta smo bili tako blizu… Srbija je prvi put nastupila na Olimpijskim igrama kao samostalna zemlja 2008. godine u Pekingu kada je našu zastavu nosila čuvena Jasna Šekarić.

Ove Igre ostaće upisane za sada kao one koje smo završili sa najmanje medalja, svega tri, ali tokom kojih smo proživeli emocije za koje smo rekli da nikada više nećemo, a opet su tu svake četvrte godine.

Dovoljno je samo napisati Milorad Čavić i svi će se setiti one čuvene trke sa Majklom Felpsom i srebra koje je moralo da se pozlati. Pamtimo iz te godine i bronzu Noleta, pa i naših vaterpolista.

Četiri godine kasnije smo se u Londonu popravili na četiri medalje. Led je "probio" Užičanin, Andrija Zlatić u streljaštvu uzevši bronzu, a onda su uspesi nastavili da se ređaju…

Ohrabrili su nas Ivana Maksimović srebrom, a zatim i vaterpolisti bronzom da nikada ne kažemo nikad kada je zlato na Olimpijskim igrama u pitanju. I ono je stiglo u paketu sa Milicom Mandić, sa kojom smo te 2012. godine naučili sva moguća pravila tekvondoa.

Brojku medalja smo udvostručili u Rio de Žaneiru. Tada smo stigli do ukupno osam odličja, a broj zlatnih porastao je na dva.

"Bože pravde" slušali smo zbog Davora Štefaneka u rvanju i naših sjajnih vaterpolista. Srebro je tada uzela Tijana Bogdanović u tekvondou, Marko Tomićević i Milenko Zorić u veslanju, odbojkašice i košarkaši.

Obradovali su nas bronzama i Ivana Španović i naše blistave košarkašice.

Napredak se nije tu zaustavio! Na Olimpijskim igrama u Tokiju stvar se dodatno pomerila i samo nas je jedna medalja delila od dvocifrenog broja koji sada jurimo.

Ponovila je Milica Mandić svoj podvig i ponovo postala zlatna, a pored nje su to uradile Jovana Preković u karateu i naravno naš vaterpolo tim.

Foto: MN Press

Srebro je upisao samo Damir Mikec u streljaštvu, potvrdivši da ima oštro oko.

Bronzi je bilo na "pretek", pošto smo uzeli čak pet, a to su radili Tijana Bogdanović, basketaši, odbojkašice, Milenko Sebić i Zurab Datunašvili.

Nije nam najbolje u Francuskoj, prvi i drugi dan prošli su onako kako se nismo nadali, nekoliko puta je nedostajalo zaista jako, jako malo…

I onda, kada su se svi najmanje nadali, obradovali su nas naši fantastični strelci! Prvo su prošli u veliko finale u miksu, a onda sutradan ugrabili i zlato "što se zlati"!

I uvek je bilo najteže napraviti taj prvi korak, povući nogu kao prvi… Još kada se začula himna "Bože pravde" u njihovu čast, nismo mogli da budemo ponosniji.

Foto: Tanjug/AP/Manish Swarup

Odmah u stopu ispratio ih je naš Novak Đoković, koji je u suzama proslavio donošenje druge medalje za Srbiju na ovim Olimpijskim igrama, one najsjanije, posle pobede nad Karlosom Alkarazom u velikom finalu pred krcatim tribinama terena "Filip Šatrije".

Nema Srbina koji u tom trenutku nije bio ponosan i kojem srce nije bilo ispunjeno. Teško da je ko mogao i da zadrži suze, jer Đoković je uz zlato sa Olimpijskih igara osvojio baš, ali baš sve.

Koliko puta je Đoković samo isticao ponos činjenicom da nastupa za Srbiju, da se bori i da mu je baš ova zlatna medalja zapravo najveći uspeh u karijeri i pored istorijske brojke od 24 osvojena Grend slema.

I baš zbog Novaka, baš zbog njegove borbe, motivacije, srčanosti i nadahnuća - nikada ne treba da kažemo nikad! Kada smo autsajderi i kada smo favoriti, kada nas neće, kada nam fali jedan poen, gol, krug ili ipon… Uvek ima još da se igra!

Da smo uvek uz naše sportiste i da sada više nego ikada navijamo za njih, za Srbiju!

Pa da 11. avgusta, poslednjeg dana Olimpijskih igara, pored imena Srbije zablista dvocifren broj medalja i da sve to "zalijemo" kako i dolikuje!

(Telegraf.rs/PR)