Zakasnila sestri na sahranu i spasila joj život: Priča o Esi Danbar ledi krv u žilama, sahranjena živa

Bila je 1915. godina kada je jedna žena razbolela i umrla. Ono zbog čega je slučaj Esi Danbar upamćen i dan-danas se desilo na njenoj sahrani. Sestra pokojnice, koja je kasno stigla na poslednji ispraćaj insistirala je da se sanduk izvadi da bi se poslednji put pozdravila sa Esi.

I dobro je što je što je to uradila.

Preporučujemo

Priča kaže da je Esi, čim je poklopac sanduka podignut sela i osmehnula se ožalošćenima!

Suvišno je i reći da su okupljeni, preplavljeni šokom i strahom, počeli da paniče, jer su upravo bili svedoci kako se neko za koga su verovali da je pokojnik "vratio u život". Neki su i pobegli, misleći da je to natprirodni događaj.

Živa sahranjena zbog pogrešne dijagnoze

U stvarnosti, Esi je umalo prerano sahranjena zbog pogrešne dijagnoze. Ona je "preminula", kada je imala 30 godina i pretrpela epileptični napad. Ne zna se mnogo o njenom životu pre "prve smrti". osim da je rođena 1885. godine i da je živela u Blekvilu, da joj je skoro sva rodbina živela u blizini, osim sestre koja je živela u obližnjem gradu.

Na leto 1915. je doživela epileptični napad i kolabirala. Doktor D. K. Brigs je stigao prekasno i mogao samo da konstatuje "smrt" žene.

Planirano je da se sahrana održi odmah sutradan, u 11 sati, da bi Esina sestra imala vremena da stigne. Na jutro sahrane, Esino telo je stavljeno u drveni kovčeg. Tri sveštenika su održala opelo. Kada je opelo svršeno, a Esine sestre nije bilo, odlučeno je da se nastavi sa sahranom.

Kovčeg sa Esinim telom spušten je skoro dva metra pod zemlju i ožalošćeni su krenuli da bacaju po grumen zemlje. Samo nekoliko minuta pošto je Esi sahranjena, sestra je stigla. Molila je da joj dozvole da poslednji put vidi sestru. I sveštenici su dozvolili. Esi, srećna to je otkopana, sela je u sanduku i osmehivala se.

Porodica mislila da je zombi

Sveštenici su od šoka upali u raku, a najsitniji je završio sa tri slomljena rebra jer su ga druga dvojica izgazila dok su pokušavala da se izbave iz rake. Čak se i njena porodica prepala, jer su mislili da je "duh ili neki zombi poslat da ih teroriše". Kada je izašla iz sanduka i krenula ka njima, bili su prepadnuti još više.

Esi je bila zlosrećna jer je proglašena mrtvom i zakopana živa, ali je imala i dosta sreće jer je otkopana veoma brzo.

Posle svega, nastavila je da živi normalnim životom. Augusta chronicle je 1955. godine izvestio da je, posle "prve smrti" nastavila svoju tihu i neupadljivu egzistenciju. Nadživela je doktora Brigsa, koji je proglasio mrtvom. Drugi doktor, O. D. Hamond, koji je lečio sveštenika sa slomljenim rebrima, rekao je da je Esi imala dosta prijatelja, da je mesečno dobijala poveći socijalni ček i da je dodatno zarađivala berući pamuk.

Preminula je 22 maja 1962. godine u bolnici u Južnoj Karolini. Lokalne novine napisale su  da ovoga puta nije bilo šokova.

Njena priča ostaje jedan od najneverovatnijih slučajeva preranog sahranjivanja i lekarske greške. Služi kao jezivi podsetnik na to kako se medicinska nauka još uvek razvijala početkom 20. veka, gde greške u izricanju nečije smrti nisu bile neuobičajene.

Da li je Esi Danbar zaista sahranjena živa?

Snopes navodi da je tačnost Esine prerane sahrane "nedokazana". To je zato što nema izvora o tome iz tog vremena. Čini se da je priča potekla iz knjige "Buried alive", koja je objavljena 2001. godine i iz priča o smrti doktora Brigsa. Tako da priča o Esi Danbar možda i nije sasvim tačna. Ali svakako nije jedina koja postoji.

Esi Danbar, Foto: Findagrave.com/Carolina Grits

Slučaj Oktavije Smit

Tu je i Oktavija Smit, na primer, koja je sahranjena u maju 1891. nakon što je pala u komu nakon smrti tek rođenog sina. Tek pošto je Smit sahranjena, meštani su shvatili da vlada neka čudna bolest u kojoj su zaraženi izgledali mrtvi, ali su se budili nekoliko dana kasnije.

Kovčeg Oktavije Smit je iskopan, ali građani su zakasnili da je spasu, Smitova se zaista probudila pod zemljom. Njena užasnuta porodica otkrila je da je raskomadala unutrašnju oblogu kovčega i umrla sa krvavim noktima i izrazom užasa zamrznutog na licu.

Zato nije iznenađujuće zašto priče poput Esi Danbar - ili Oktavije Smit, ili bilo koje druge priče o tome da je živa sahranjena - izazivaju takav strah u našim srcima. Postoji nešto neverovatno zastrašujuće u pomisli da se probudite pod zemljom, u zatvorenom prostoru, gde niko ne može da čuje da vrištite.

(Telegraf.rs / Allthatsinteresting)