Šveđanka spavala 32 godine: Legla u krevet, i sledeće čega se seća, Obrenovići više nisu na vlasti

Karolina Olson je zaspala 22. februara 1876. i probudila se 3. aprila 1908, 32 godine i 42 dana kasnije, sve vreme držeći zbunjenom naučnu zajednicu, i lekare koji su je ispitivali. Sve je počelo u mestu Okne, kod Mensterosa, u kalmarskom okrugu Kraljevine Švedske, gde je Karolina i rođena oktobra 1861, i gde je, 18. februara 1876, kada joj je bilo 14, gadno udarila glavu dok se igrala.

Četiri dana kasnije se požalila na zubobolju; poslata je u krevet, i sledeće što zna, bio 20. vek i na vlasti u Srbiji više nisu bili Obrenovići, čak nije više gotovo ni bilo Obrenovića, Bosna i Hercegovina bila pod austrougarskom okupacijom (ne da je ona to znala, ali eto; svašta se izdešavalo u tih tridesetak godina), a Norveška je mirnim putem raskinula personalnu uniju sa njenom Švedskom.

Preporučujemo

„Spavačicu iz Oknea”, kako su je zvali, majka je na silu hranila mlekom i zašećerenom vodom. Pošto je porodica bila siromašna i nije mogla da plati doktora, susedi su posle nekog vremena skupili pare za jednog, ali ovaj nije mogao da je probudi; utvrdivši da je devojčica u komi, nastavio je da je posećuje godinu dana, da bi onda pisao vodećim skandinavskim listovima, tražeći pomoć od drugih doktora, koji su počeli da stižu, i da se interesuju za njen slučaj.

Nizale su hipoteze koje su imale za cilj da objasne njeno stanje (jedan lekar je smatrao da je to posledica histerije, što je u patrijarhalnoj Evropi tog doba bilo objašnjenje za sve u vezi žena), a primećeno je i da njeni kosa i nokti na rukama i nogama ne rastu. Jednom je hospitalizovana, i tada joj je dijagnostikovana dementia paralytica, mada lekari danas sumnjaju u to; u svakom slučaju, doktori su je posle toga ignorisali dok se nije probudila.

Tokom cele hibernacije živela je na dve čaše mleka dnevno, nikada nije jela hranu; nakon što joj je 1904. umrla majka, brigu o njoj je preuzela kućna pomoćnica, koja ju nikada nije čula da nešto priča; ali nakon smrti jednog od njene braće 1907, počela je da histerično plače, iako je i dalje navodno bila u komi.

Kada se naredne godine napokon probudila, kućna pomoćnica ju je zatekla kako skače po sobi. Preživelu braću nije prepoznala. Bila je slaba, bleda, prvih dana osetljiva na svetlost, s mukom je govorila; čitala i pisala i sećala se svega što je naučila pre nego što zaspala. Novinari iz svih krajeva Evrope i Severne Amerike nagrnuli su u njeno mesto, pa je porodica morala da se sakrije; ali ispitivali su je psihijatri, koji su utvrdili da je potpuno razumna.

Postojale su, a postoje i dalje, sumnje u celu tu priču; po jednoj verziji, pala je u komu, ali se u jednom trenutku probudila, ali uverena da je teško bolesna, glumila je da i dalje spava da bi izazvala saosećanje kod ljudi, u čemu joj je pomagala majka, dok je bila živa, a možda potom i brat koji je umro, pa je zato morala da prekine sa šaradom. Preminula je 1950. u 89. godini života od intrakranijalnog krvarenja.

(Telegraf.rs / Izvor: Fyristorg.com)