LJUBAV U KONC LOGORU: Zavoleli se u paklu, preživeli i sreli se posle 60 godina!

Ako postoji mesto na kugli zemaljskoj u kojoj je ljubav bila nisko cenjena i "poslednja rupa na svirali", onda je to bio nemački koncentracioni logor (bilo koji) tokom paklenog Drugog svetskog rata u kome je život izgubio svaku vrednost a jedina emocija koja se poštovala bio patriotizam.

Ipak, čak i u takvim uslovima, ovo najplemenitije od svih osećanja uspevalo je da se probije kroz olovne oblake najvećeg globalnog konflikta u istoriji: najbolji primer za to su Luiđi Peduto i Mokrin Juržuk. Oni su se 1944. godine našli zajedno u jednom austrijskom radnom logoru u blizini gradića Sankt Pelten, na severoistoku alpske republike.

On je bio italijanski ratni zarobljenik, ona ukrajinska prinudna radnica (čitajte: robinja) sa mladom ćerkom rođenom u tom paklu.

Ona je njemu donosila hranu, on njoj šio šešire i odeću kako bi je zauzvrat impresionirao.

Zaljubili su se jedno u drugo do ušiju, ali kada je nakon oslobođenja 1945. ona poslata u Ukrajinu, njemu nije bilo dozvoljeno da krene za njom. Ni obrnuto.

Decenije su prolazile kao dani. Peduto je postao finansijski radnik u Italiji, dok je Mokrina radila na kolektivnoj farmi u svojoj rodnoj Ukrajini. Oboje su se venčali sa drugim ljudima i dobili decu sa njima, ali nikada nisu zaboravili svoju ljubav iz konc-logora.

Peduto nije mogao da putuje iza "gvozdene zavese" u Sovjetski Savez, ali je sve vreme čuvao fotografiju i vlasi njene kose u malom medaljonu.

Spojila ih je ponovo moskovska TV emisiju, emitovana 2004. godine, a sada su dobili i svoju statuu u Kijevu, prestonici njene rodne grude, u blizini takozvanog "ljubavničkog mosta".

- Kasno su se našli. Oboje imaju decu, unuke i praunuke, i niko od njih sada ne želi da se seli u tuđinu - objašnjava Mokrinina unuka.

Ipak, nikad nije kasno, a ovaj slučaj jasno pokazuje da je ljubav jača od svih prepreka. I da ne vredi ono "daleko od očiju, daleko od srca".

(Telegraf.rs)