Kristijan je bio u Severnoj Koreji i plesao na najopasnijoj granici na svetu: Otkrio nam je sve što nismo znali o Kimu (FOTO)
Severna Koreja važi za najtajanstveniju zemlju na svetu. Njeni stanovnici ne mogu da putuju u druge zemlje, a njihova vlast strogo kontroliše informacije iz „spoljašnjeg sveta“ koje dolaze do njih. I dok čitav zapadni svet smatra da u toj zemlji vlada diktatorski režim porodice Kim i njihovog lidera, Severnokorejci smatraju da žive u pravom utopijskom društvu i da njihov vođa brine o njima najbolje što može.
Preporučujemo
Kim Džong Un zarobio američkog studenta, pa ga pustio kad je pao u komu, a sada je mrtav: Kako su ga tamo mučili i ubijali (FOTO) (VIDEO)
Policija upala u skrivenu sobu i pronašla jezivo nacističko "blago" pored Hitlerove biste (FOTO)
Ova država je ipak otvorila svoje granice za malobrojne turiste koji mogu sebi da priušte da je posete. Među njima je i nemački pisac, satiričar, televizijski autor i stručnjak za komediju Kristijan Ajzert. Za njega je to bilo posebno iskustvo jer je još kao dečak, odrastajući u Istočnoj Nemačkoj, zamišljao tobogan duginih boja, koji je video u jednom severnokorejskom propagandnom filmu.
Na osnovu ovog iskustva on je napisao knjigu „Kim i Tintin - odmor u Severnoj Koreji“, koja je objavljena i u našoj zemlji. Samo za Telegraf.rs, Kristijan otkriva kako je izgledalo odrastanje u Istočnom Berlinu, zašto je odlučio da ode u Severnu Koreju, šta je imao priliku da vidi, kakvo je njegovo mišljenje o Kimovoj vladavini i šta misli o Srbiji i njenim građanima.
Kako je izgledao Vaš život dok ste odrastali u Istočnoj Nemačkoj?
Moja porodica je nailazila na otpor, ali nije bila aktivna u političkoj opoziciji. Moja tetka, sestra moje majke, krajem pedesetih godina prošlog veka je otišla u Zapadnu Nemačku. Zato što moj deda nije želeo da prekine kontakt sa svojom ćerkom, on je izgubio mesto docenta u visokoj školi. Mojoj majci kasnije nije dozvoljeno da piše svoju doktorsku tezu, jer ona takođe nije htela da prekine kontakt sa mojom tetkom. Išao sam u crkveni vrtić, ali sam kasnije bio u mladim pionirima i nosio plavu maramu. To je bio vrlo ambivalentan život.
Da li je Vaša porodica bila odvojena od svojih rođaka zbog izgradnje Berlinskog zida?
Moja porodica nije bila iznenađena kada je 1961. godine bila razdvojena zbog izgradnje Berlinskog zida. Sestra moje majke je otišla pravo u Zapadnu Nemačku krajem pedesetih godina prošlog veka, dok nije postojao nepremostivi zid. Kada sam osamdesetih godina bio dete, nismo mogli da posetimo moju tetku i njenu porodicu. Oni su morali uvek kod nas da dođu.
Kako ste doživeli političke promene koje su se desile u Vašoj zemlji 1989. godine?
9. novembra 1989. godine video sam uveče na televiziji čuvenu konferenciju, na kojoj je najavljeno da je stanovnicima Istočne Nemačke dozvoljeno da putuju na Zapad bez zahteva za izlazak ili vize. Šta je to konkretno značilo, kao i mnogi drugi, mi nismo ništa razumeli i otišli smo na spavanje. 10. novembra u 6 sati ujutru probudila me je moja majka sa rečenicom: "Kristijane, zid je srušen". Išao sam u školu, gde međutim nije održana prava nastava, jer su svi želeli da pričaju o tom događaju.
U popodnevnim satima imao sam dva časa nastave iz predmeta "Uvod u socijalističku proizvodnju". Moja majka me je pokupila iz škole i vozili smo se brzim gradskim vozom do Zapadnog Berlina. Na trgu kod Spomen crkve bilo je hiljade ljudi, mnogi su mahali crno-crvenozlatnim zastavama i onda je došao kancelar Helmut Kol i održao govor. Puno ljudi iz Zapadnog Berlina su mu zviždali, a ja nisam uopšte razumeo zbog čega. Kasnije sam saznao da za razliku od Istoka, Kol u to vreme u Zapadnoj Nemačkoj nije bio omiljen.
Da li je za Vas bilo iznenađenje kada je Nemačka postala jedna država 1990. godine?
Kroz zapadne medije, radio i televiziju, bio sam veoma dobro informisan o razvoju političke situacije, iako sam imao 13 godina. Osetio sam da se nešto menja. Kada se zid tako brzo srušio, niko nije mogao da predvidi da će ujedinjene Zapadne i Istočne Nemačke tako brzo doći. Brzo ujedinjenje je bio jedini pravi put. U suprotnom Istočna Nemačka bi bila ekonomski, ali i zbog preseljenja mnogih iz Istočne Nemačke u Zapadnu Nemačku, društveno osiromašena. Većina ljudi u Istočnoj Nemačkoj je 1989/90 želela da bude "Zapad".
Odakle potiče Vaša fasciniranost Severnom Korejom? Zašto ste odlučili da posetite tu zemlju?
Moja škola je nosila naziv: "Škola prijateljstva između Istočne Nemačke i Severne Koreje". Imali smo redovne posete od strane severnokorejske delegacije. U jednoj od tih poseta pokazali su nam jedan propagandni film o Severnoj Koreji. Tamo su imali jedan veliki tobogan boje duge, koji je mene kao dete impresionirao. Kasnije, kao odrasla osoba, morao sam uvek, kada sam nešto čuo o Severnoj Koreji, da mislim na taj tobogan. O tome sam pričao svojoj prijateljici Tan. Ona mi nije verovala da postoji takav tobogan. Pošto na internetu ništa nismo našli, rekao sam njoj u šali: "Hajde da odemo i pogledamo“. Šala se ostvarila i deset nedelja kasnije već smo bili u Severnoj Koreji.
Šta ste očekivali da vidite tamo i da li ste bili iznenađeni onim što ste tamo zatekli?
Iako je zemlja bila i jeste jedna od najvažnijih egzotičnih destinacija na svetu, Pjongjang na prvi pogled nije bio drugačiji od onoga što sam znao dok sam odrastao u Istočnom Berlinu. Svuda stoje tipični socijalistični montažni objekti, u kojima sam i ja odrastao. Na drugi pogled, otkrili smo da su često samo fasade kuća sveže okrečene, i to one koje su gledale na ulice kroz koje smo se vozili. Kuće pozadi su često izgledale sive i isprazne i imale su buđave zidove. Takođe, mnogi ljudi tamo idu peške, pa ne obraćaju pažnju kada prelaze ulicu, jer ne očekuju automobil. Nisu postojali privatni automobili u Severnoj Koreji. Ovo se promenilo i ponosan si u Pjonjangu kada ponekad naletiš na gužvu.
Da li je sve što čujemo o toj zemlji zaista istinito? Da li je život tamo težak, da li se ljudi plaše za svoje živote ili stvarno toliko vole svog „velikog vođu“?
U Severnoj Koreji ne važe nikakva ljudska prava. Ne postoji slobodna štampa i ne postoji slobodni izbori. Ko želi na drugo mesto potreban mu je dozvola, a ko je malo kritički nastrojen prema sistemu i vladi, mora da prođe sa lošim posledicama, čak i sa smrtnom kaznom. Međutim, ja znam, čak iz mog iskustva da u diktaturi, jedan priča i deluje na drugačiji način spolja, nego što misli u sebi. Hvaliti velikog vođu služi preživljanju. Za razliku od Istočne Nemačke, većina ljudi u Severnoj Koreji nema pristup stranim medijima ili internetu i ne mogu da uporede svoje živote ili da provere verodostojnost zvaničnih saopštenja. U nekim krugovima, posebno u Pjongjangu i na kineskoj granici, ljudi su veoma svesni da su njihovi životi veoma drugačiji od života i slobode preko. Režim je pokušao da nezadovoljstvo suzbije silom, s druge strane, Kim Džong Un je pravio male ustupke i dozvolio samostalnu ekonomsku aktivnost, tako da je situacija snabdevanja, posebno u Pjongjangu, poboljšana.
Koliko ste dana proveli u Severnoj Koreji?
Sa dolaskom i odlaskom bilo smo dvanaest dana na putu.
Koja ste mesta tamo posetili?
Ukupno, vozio sam oko 1.500 kilometara kroz zemlju. Uvek pod prismotrom trojice čuvara iz Severne Koreje. Iz Pjongjanga smo putovali na Mihongijan planine, severno od glavnog grada, zatim na zapadnu obalu i na kraju do Kaesonga na jugu, direktno na granici sa Južnom Korejom, koju smo takođe posetili.
Koje je Vaše nezaboravno iskustvo u iz Severne Koreje?
Na pograničnom prostoru Severne Koreje, u vidokrugu Južne Koreje, moja prijateljica Tan i ja smo jeli u praznom restoranu. Posvađali smo se i Tan je ljutito napustila restoran. Trčao sam za njom. U foajeu restorana čula se muzika, koja mi je bila poznata. Bio je to neki nemački šlager. Napravio sam nekoliko plesnih koraka i jedan od naših vodiča me je pitao, da li bih hteo da igram. Ja sam rekao: "Za to mi je potrebna žena" i nekoliko sekundi kasnije ispred mene se stvorila mala Severnokorejka u tradicionalnoj odeći i igrao sam sa njom uz nemačku šlager muziku na najopasnijoj granici na svetu.
Opišite nam neku zanimljivu osobu koju ste imali priliku da upoznate tamo?
Vodilo se račina o tome da mi imamo kontrolisani kontakt sa Severnokorejcima. Slobodni govori nisu bili mogući. Samo sa našim vodičima, koji su radili za tajnu službu, mogli smo slobodnije da razgovaramo. Sa njima je moglo da se smeje i šali. Međutim, uvek smo bili svesni da kada bi dobili komandu da nas ubiju, da bi to i uradili. Pre nekoliko meseci sreo sam u Nemačkoj jednu ženu, koja je pobegla iz Severne Koreje. Rođena je u jednom logoru, jer su njeni roditelji tamo bili zatočeni. Živela je 21 godinu u logoru i proživela najgora mučenja i zverstva. Bez obzira, ili prvenstveno iz tog razloga, zračila je neverovatnom životnom radošću. Impresivna žena.
Da li se Vaša knjiga bazira na isključivo na istinitim događajima ili su neki delovi fikcija?
Sve je zasnovano na stvarnim iskustvima. Samo sam neka imena promenio iz bezbedonosnih razloga.
Šta mislite kakve bi reakcije Vaša knjiga izazvala da može da bude objavljena u Severnoj Koreji?
To je knjiga koja se kritički bavi političkim sistemom, ali uprkos tome je zabavna priča. U Severnoj Koreji se neće zvanično pojaviti. Međutim, kopije nemačkog izdanja su u nemačkoj ambasadi u Pjongjangu i u stanovima nemačkih diplomata. Pošto se apartmani redovno pretresaju od strane severnokorejske tajne službe, u Severnoj Koreji se zna za postojanje knjige. Osim toga, knjiga "Kim i Tintin" se pojavila i na kineskom, a nemački turisti uvek pitaju za vodeni tobogan, tvrdeći da je u Nemačkoj veoma poznat. Na početku Severnokorejci nisu znali o čemu to Nemci pričaju, a u međuvremenu su počeli da vode turiste na to mesto. Moja knjiga je pokrenula neke stvari u Severnoj Koreji.
Šta mislite o vladi Kim Džong Una i kakvo je Vaše mišljenje o njemu kao o „velikom vođi“?
Za razliku od drugih, ja mislim da Kim Džong Un, kao i muškarci i žene koji stoje iza njega nisu ludi idioti. Režim se ponaša vrlo pametno u svom duhu. Spolja gledano, oni provociraju sa raketnim probama Zapad, a od nedavno i Kinu, a iznutra tvrdi da je zemlja ugrožena i da se moraju držati zajedno, da bi se izdržale teške situacije, jer je neprijatelj pred vratima. Na kraju, Kimova porodica i generali su jedino zabrinuti da očuvaju moć. Dok god se severnokorejska elita ne pobuni, sistem će ostati. Bez obzira da li Kim Džong Un ima toliku moć, on igra sporednu ulogu. On mora na prvoj liniji da odigra ulogu lidera.
Da li je ovo bilo iskustvo i prilika koja se pruža samo jednom u životu ili biste ponovo otišli u Severnu Koreju za nekoliko godina?
To je bilo nezaboravno iskustvo, a za mene kao autora je značilo, osim toga i jedan veliki uspeh. Sa 26 izdanja, to je najprodavanija knjiga o Severnoj Koreji na nemačkom govornom području. Voleo bih da ponovo da odem tamo. Samo se bojim, da me neće pustiti da uđem u zemlju. To znači, čisto možda...
Da li uskoro planirate da dođete i u Srbiju i da se družite sa svojim čitaocima?
Nažalost, nikada nisam bio u Srbiji, ali sam čuo impresivne stvari o pejzažu i o gostoljubivosti Srba. Pored toga, postoje političke paralele između zemlje mog detinjstva, Istočne Nemačke, i istorije Srbije. Tako da bih voleo jednom da dođem u Srbiju i da ispričam priču o svom putovanju kroz Severnu Koreju. Morao bi neko da organizuje jedno predavanje.
(A.Tašković - a.taskovic@telegraf.rs)
Povezane vesti
Jubilarnih 70 godina Svetskog dana deteta uz posebne popuste na knjige za decu
"Majka svih bitaka": Šta dalje nakon što je Kijev upotrebio dugometne projektile, a Moskva Kimove snage
Morisi: "Ne možete slobodno da govorite u Engleskoj. Ako izrazite mišljenje, bićete poslati u zatvor"
<% post.title %>
Putin poklonio Severnoj Koreji vredan poklon: Moskva i Pjongjang ovako sarađuju više od 13 godina
Video: Prolaznici je jedva izvukli: Šetala je ulicom, a onda je drvo palo na nju
Telegraf.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.
Komentari
Više sa weba
Priče sa Weba
Čim su zaboli ašove u zemlju, pobeleli su od straha: Radnici groblja samo što nisu pali u nesvest zbog prizora u porodičnoj grobnici
POP DOŠAO DA SVETI VODICU, DOMAĆIN GA IZBACIO IZ KUĆE Milan dao 500, sveštenik tražio 1.500 dinara, a onda mu uputio jezive reči
Otac na samrti priznao ćerki i ženi svoje pravo ime, uskoro im je na vrata pokucala i policija: "Dobar dan, mislim da znate zašto smo ovde"
Slobodan Uzunović
Imao sam priliku da radim sa nemicom iz istocnog Berlina u jednoj od misija EU na Kosovu i posto smo se sprijateljili bio sam slobodan da je pitam o njenom i zivotu nemaca u istocnom Berlinu . Rekla je doslovce, " Sve sto si cuo o teskom zivotu je cista propaganda, imali smo sve i posao i stan/kucu, auto, hrane u izobilju a jedino sto je ljudima smetali sto nisu mogli da prelaze u zapadni deo Nemacke, mada to nije pogadjalo sve ljude. Uslovi zivota su bili dobri"
Podelite komentar
Robin Hud
Isao je u vrkvenu skolu ? Zar u kominostivkoj zemlji iza "zida" pa crkvena skola ! Nije mogao da ide u Zapadni Berlin pa je rodbina posecivala njih u Istocnom Berlinu! Zar nisu ubili svakoga ko je pokusao da predje sa bilo koje strane? Brzim vozom je otisao u Z Berlin? Zar je saobracao voz ? Po onome sto smo gledali i sto gledamo ni ptica nije mogla ni na jednu stranu. Od malena je zeleo da vidi duginih boja... Nemoj da dolazi kod nas. Napisace da smo sami sebe bombardovali, da su agenti svi koji sviraju, pevaju i prodaju sladoled u Knez Mihajlovoj, a da je sistem bus plus u stvari spijunski sistem za pracenje. A da ne zaboravim, i da Milosevic jos uvek drzi sve konce u svojim rukama...
Podelite komentar
Wolden Šmit
Baron Munchausen od A do Š...!
Podelite komentar