Kristijan je bio u Severnoj Koreji i plesao na najopasnijoj granici na svetu: Otkrio nam je sve što nismo znali o Kimu (FOTO)

Severna Koreja važi za najtajanstveniju zemlju na svetu. Njeni stanovnici ne mogu da putuju u druge zemlje, a njihova vlast strogo kontroliše informacije iz „spoljašnjeg sveta“ koje dolaze do njih. I dok čitav zapadni svet smatra da u toj zemlji vlada diktatorski režim porodice Kim i njihovog lidera, Severnokorejci smatraju da žive u pravom utopijskom društvu i da njihov vođa brine o njima najbolje što može. 

Preporučujemo

Bila sam na zabranjenom spratu hotela u Severnoj Koreji: Morali smo da ćutimo, vodič je bio jeziv dok smo prolazili pored tajnih soba

Ova država je ipak otvorila svoje granice za malobrojne turiste koji mogu sebi da priušte da je posete. Među njima je i nemački pisac, satiričar, televizijski autor i stručnjak za komediju Kristijan Ajzert. Za njega je to bilo posebno iskustvo jer je još kao dečak, odrastajući u Istočnoj Nemačkoj, zamišljao tobogan duginih boja, koji je video u jednom severnokorejskom propagandnom filmu.

Na osnovu ovog iskustva on je napisao knjigu „Kim i Tintin - odmor u Severnoj Koreji“, koja je objavljena i u našoj zemlji. Samo za Telegraf.rs, Kristijan otkriva kako je izgledalo odrastanje u Istočnom Berlinu, zašto je odlučio da ode u Severnu Koreju, šta je imao priliku da vidi, kakvo je njegovo mišljenje o Kimovoj vladavini i šta misli o Srbiji i njenim građanima.

Foto: Deniz Saylan

Kako je izgledao Vaš život dok ste odrastali u Istočnoj Nemačkoj?

Moja porodica je nailazila na otpor, ali nije bila aktivna u političkoj opoziciji. Moja tetka, sestra moje majke, krajem pedesetih godina prošlog veka je otišla u Zapadnu Nemačku. Zato što moj deda nije želeo da prekine kontakt sa svojom ćerkom, on je izgubio mesto docenta u visokoj školi. Mojoj majci kasnije nije dozvoljeno da piše svoju doktorsku tezu, jer ona takođe nije htela da prekine kontakt sa mojom tetkom. Išao sam u crkveni vrtić, ali sam kasnije bio u mladim pionirima i nosio plavu maramu. To je bio vrlo ambivalentan život.

Da li je Vaša porodica bila odvojena od svojih rođaka zbog izgradnje Berlinskog zida?

Moja porodica nije bila iznenađena kada je 1961. godine bila razdvojena zbog izgradnje Berlinskog zida. Sestra moje majke je otišla pravo u Zapadnu Nemačku krajem pedesetih godina prošlog veka, dok nije postojao nepremostivi zid. Kada sam osamdesetih godina bio dete, nismo mogli da posetimo moju tetku i njenu porodicu. Oni su morali uvek kod nas da dođu.

Foto: AP/Tanjug

Kako ste doživeli političke promene koje su se desile u Vašoj zemlji 1989. godine?

9. novembra 1989. godine video sam uveče na televiziji čuvenu konferenciju, na kojoj je najavljeno da je stanovnicima Istočne Nemačke dozvoljeno da putuju na Zapad bez zahteva za izlazak ili vize. Šta je to konkretno značilo, kao i mnogi drugi, mi nismo ništa razumeli i otišli smo na spavanje. 10. novembra u 6 sati ujutru probudila me je moja majka sa rečenicom: "Kristijane, zid je srušen". Išao sam u školu, gde međutim nije održana prava nastava, jer su svi želeli da pričaju o tom događaju.

U popodnevnim satima imao sam dva časa nastave iz predmeta "Uvod u socijalističku proizvodnju". Moja majka me je pokupila iz škole i vozili smo se brzim gradskim vozom do Zapadnog Berlina. Na trgu kod Spomen crkve bilo je hiljade ljudi, mnogi su mahali crno-crvenozlatnim zastavama i onda je došao kancelar Helmut Kol i održao govor. Puno ljudi iz Zapadnog Berlina su mu zviždali, a ja nisam uopšte razumeo zbog čega. Kasnije sam saznao da za razliku od Istoka, Kol u to vreme u Zapadnoj Nemačkoj nije bio omiljen.

Foto: AP/Tanjug

Da li je za Vas bilo iznenađenje kada je Nemačka postala jedna država 1990. godine?

Kroz zapadne medije, radio i televiziju, bio sam veoma dobro informisan o razvoju političke situacije, iako sam imao 13 godina. Osetio sam da se nešto menja. Kada se zid tako brzo srušio, niko nije mogao da predvidi da će ujedinjene Zapadne i Istočne Nemačke tako brzo doći. Brzo ujedinjenje je bio jedini pravi put. U suprotnom Istočna Nemačka bi bila ekonomski, ali i zbog preseljenja mnogih iz Istočne Nemačke u Zapadnu Nemačku, društveno osiromašena. Većina ljudi u Istočnoj Nemačkoj je 1989/90 želela da bude "Zapad".

Odakle potiče Vaša fasciniranost Severnom Korejom? Zašto ste odlučili da posetite tu zemlju?

Moja škola je nosila naziv: "Škola prijateljstva između Istočne Nemačke i Severne Koreje". Imali smo redovne posete od strane severnokorejske delegacije. U jednoj od tih poseta pokazali su nam jedan propagandni film o Severnoj Koreji. Tamo su imali jedan veliki tobogan boje duge, koji je mene kao dete impresionirao. Kasnije, kao odrasla osoba, morao sam uvek, kada sam nešto čuo o Severnoj Koreji, da mislim na taj tobogan. O tome sam pričao svojoj prijateljici Tan. Ona mi nije verovala da postoji takav tobogan. Pošto na internetu ništa nismo našli, rekao sam njoj u šali: "Hajde da odemo i pogledamo“. Šala se ostvarila i deset nedelja kasnije već smo bili u Severnoj Koreji.

Foto: Christian Eisert

Šta ste očekivali da vidite tamo i da li ste bili iznenađeni onim što ste tamo zatekli?

Iako je zemlja bila i jeste jedna od najvažnijih egzotičnih destinacija na svetu, Pjongjang na prvi pogled nije bio drugačiji od onoga što sam znao dok sam odrastao u Istočnom Berlinu. Svuda stoje tipični socijalistični montažni objekti, u kojima sam i ja odrastao. Na drugi pogled, otkrili smo da su često samo fasade kuća sveže okrečene, i to one koje su gledale na ulice kroz koje smo se vozili. Kuće pozadi su često izgledale sive i isprazne i imale su buđave zidove. Takođe, mnogi ljudi tamo idu peške, pa ne obraćaju pažnju kada prelaze ulicu, jer ne očekuju automobil. Nisu postojali privatni automobili u Severnoj Koreji. Ovo se promenilo i ponosan si u Pjonjangu kada ponekad naletiš na gužvu.

Foto: Christian Eisert

Da li je sve što čujemo o toj zemlji zaista istinito? Da li je život tamo težak, da li se ljudi plaše za svoje živote ili stvarno toliko vole svog „velikog vođu“?

U Severnoj Koreji ne važe nikakva ljudska prava. Ne postoji slobodna štampa i ne postoji slobodni izbori. Ko želi na drugo mesto potreban mu je dozvola, a ko je malo kritički nastrojen prema sistemu i vladi, mora da prođe sa lošim posledicama, čak i sa smrtnom kaznom. Međutim, ja znam, čak iz mog iskustva da u diktaturi, jedan priča i deluje na drugačiji način spolja, nego što misli u sebi. Hvaliti velikog vođu služi preživljanju. Za razliku od Istočne Nemačke, većina ljudi u Severnoj Koreji nema pristup stranim medijima ili internetu i ne mogu da uporede svoje živote ili da provere verodostojnost zvaničnih saopštenja. U nekim krugovima, posebno u Pjongjangu i na kineskoj granici, ljudi su veoma svesni da su njihovi životi veoma drugačiji od života i slobode preko. Režim je pokušao da nezadovoljstvo suzbije silom, s druge strane, Kim Džong Un je pravio male ustupke i dozvolio samostalnu ekonomsku aktivnost, tako da je situacija snabdevanja, posebno u Pjongjangu, poboljšana.

Koliko ste dana proveli u Severnoj Koreji?

Sa dolaskom i odlaskom bilo smo dvanaest dana na putu.

Foto: Christian Eisert

Koja ste mesta tamo posetili?

Ukupno, vozio sam oko 1.500 kilometara kroz zemlju. Uvek pod prismotrom trojice čuvara iz Severne Koreje. Iz Pjongjanga smo putovali na Mihongijan planine, severno od glavnog grada, zatim na zapadnu obalu i na kraju do Kaesonga na jugu, direktno na granici sa Južnom Korejom, koju smo takođe posetili.

Koje je Vaše nezaboravno iskustvo u iz Severne Koreje?

Na pograničnom prostoru Severne Koreje, u vidokrugu Južne Koreje, moja prijateljica Tan i ja smo jeli u praznom restoranu. Posvađali smo se i Tan je ljutito napustila restoran. Trčao sam za njom. U foajeu restorana čula se muzika, koja mi je bila poznata. Bio je to neki nemački šlager. Napravio sam nekoliko plesnih koraka i jedan od naših vodiča me je pitao, da li bih hteo da igram. Ja sam rekao: "Za to mi je potrebna žena" i nekoliko sekundi kasnije ispred mene se stvorila mala Severnokorejka u tradicionalnoj odeći i igrao sam sa njom uz nemačku šlager muziku na najopasnijoj granici na svetu.

Foto: Christian Eisert

Opišite nam neku zanimljivu osobu koju ste imali priliku da upoznate tamo?

Vodilo se račina o tome da mi imamo kontrolisani kontakt sa Severnokorejcima. Slobodni govori nisu bili mogući. Samo sa našim vodičima, koji su radili za tajnu službu, mogli smo slobodnije da razgovaramo. Sa njima je moglo da se smeje i šali. Međutim, uvek smo bili svesni da kada bi dobili komandu da nas ubiju, da bi to i uradili. Pre nekoliko meseci sreo sam u Nemačkoj jednu ženu, koja je pobegla iz Severne Koreje. Rođena je u jednom logoru, jer su njeni roditelji tamo bili zatočeni. Živela je 21 godinu u logoru i proživela najgora mučenja i zverstva. Bez obzira, ili prvenstveno iz tog razloga, zračila je neverovatnom životnom radošću. Impresivna žena.

Da li se Vaša knjiga bazira na isključivo na istinitim događajima ili su neki delovi fikcija?

Sve je zasnovano na stvarnim iskustvima. Samo sam neka imena promenio iz bezbedonosnih razloga.

Foto: Christian Eisert

Šta mislite kakve bi reakcije Vaša knjiga izazvala da može da bude objavljena u Severnoj Koreji?

To je knjiga koja se kritički bavi političkim sistemom, ali uprkos tome je zabavna priča. U Severnoj Koreji se neće zvanično pojaviti. Međutim, kopije nemačkog izdanja su u nemačkoj ambasadi u Pjongjangu i u stanovima nemačkih diplomata. Pošto se apartmani redovno pretresaju od strane severnokorejske tajne službe, u Severnoj Koreji se zna za postojanje knjige. Osim toga, knjiga "Kim i Tintin" se pojavila i na kineskom, a nemački turisti uvek pitaju za vodeni tobogan, tvrdeći da je u Nemačkoj veoma poznat. Na početku Severnokorejci nisu znali o čemu to Nemci pričaju, a u međuvremenu su počeli da vode turiste na to mesto. Moja knjiga je pokrenula neke stvari u Severnoj Koreji.

Foto: Christian Eisert

Šta mislite o vladi Kim Džong Una i kakvo je Vaše mišljenje o njemu kao o „velikom vođi“?

Za razliku od drugih, ja mislim da Kim Džong Un, kao i muškarci i žene koji stoje iza njega nisu ludi idioti. Režim se ponaša vrlo pametno u svom duhu. Spolja gledano, oni provociraju sa raketnim probama Zapad, a od nedavno i Kinu, a iznutra tvrdi da je zemlja ugrožena i da se moraju držati zajedno, da bi se izdržale teške situacije, jer je neprijatelj pred vratima. Na kraju, Kimova porodica i generali su jedino zabrinuti da očuvaju moć. Dok god se severnokorejska elita ne pobuni, sistem će ostati. Bez obzira da li Kim Džong Un ima toliku moć, on igra sporednu ulogu. On mora na prvoj liniji da odigra ulogu lidera.

Foto: Tanjug/AP/Korean Central News Agency/Korea News Service

Da li je ovo bilo iskustvo i prilika koja se pruža samo jednom u životu ili biste ponovo otišli u Severnu Koreju za nekoliko godina?

To je bilo nezaboravno iskustvo, a za mene kao autora je značilo, osim toga i jedan veliki uspeh. Sa 26 izdanja, to je najprodavanija knjiga o Severnoj Koreji na nemačkom govornom području. Voleo bih da ponovo da odem tamo. Samo se bojim, da me neće pustiti da uđem u zemlju. To znači, čisto možda...

Da li uskoro planirate da dođete i u Srbiju i da se družite sa svojim čitaocima?

Nažalost, nikada nisam bio u Srbiji, ali sam čuo impresivne stvari o pejzažu i o gostoljubivosti Srba. Pored toga, postoje političke paralele između zemlje mog detinjstva, Istočne Nemačke, i istorije Srbije. Tako da bih voleo jednom da dođem u Srbiju i da ispričam priču o svom putovanju kroz Severnu Koreju. Morao bi neko da organizuje jedno predavanje.

(A.Tašković - a.taskovic@telegraf.rs)