RUSKI TENKISTA SE SMEJE, DRUGI MIRIŠE CVEĆE: Čik pogodite zbog čega su tako srećni (FOTO)

Sovjetski tenkista 1. februara 1989. godine, nasmejan jer se povlači iz Avganistana živ i u jednom komadu. Foto: Wikimedia Commons/RIA Novosti archive, image #58897 / Alexander Liskin / CC-BY-SA 3.0

Preporučujemo

Sovjetski rat u Avganistanu počeo je decembra 1979. godine rušenjem sa vlasti i pogubljenjem predsednika Amina kojeg je Moskva krivila za destabilizaciju te zemlje, postavljanjem novog marionetskog režima te razmeštanjem trupa SSSR-a. Sporazum između dve zemlje predviđao je sovjetsku intervenciju u slučaju zvaničnog poziva, a do nje je došlo nakon 18 odbijenih zahteva upućenih od strane samog Amina.

Rat protiv mudžahedina je trajao do 1989. godine i tokom čitavog tog perioda Rusi su kontrolisali samo dvadesetak odsto teritorije, duž glavnih puteva i komunikacionih linija od Kunduza preko Kabula, Kandahara i Faraha do Herata. Spoljašnji obod Avganistana i čitava unutrašnjost bili su van njihove kontrole.

Bila je to klanica, a Sovjetska armija se pokazala nedorasla zadatku. Nisu bili obučeni za ratovanje po gudurama i planinama, a njihovi tenkovi i artiljerija, ma koliko vrhunski, nisu bili skoro ni od kakve koristi u ratu sa gerilcima za koji su Sovjeti bili potpuno nespremni.

Sveukupno, poginulo je između petsto hiljada i dva miliona civila, pet miliona Avganistanaca se rasulo po svetu, bilo je dva miliona unutrašnje raseljenih lica te oko tri miliona teže ili lakše ranjenih.

Sovjetski vojnik u Avganistanu miriše cveće na slici iz 1986. godine. Njegov kontigent se vraća kući. Preživeo je klanicu. Foto: Wikimedia Commons/RIA Novosti archive, image #644440 / Alexandr Graschenkov / CC-BY-SA 3.0

Što se vojnih žrtava tiče, mudžahedini su imali nešto manje od 100.000 mrtvih i sličan broj ranjenih, dok je sa sovjetske strane u borbi poginulo oko 10.000 vojnika, još oko 5.000 od posledica ranjavanja, oko 1.000 od zaraznih bolesti i nesrećnih slučajeva, a imali su i preko 50.000 teže ili lakše ranjenih. Snage zvanične vlade u Kabulu imale su 18.000 mrtvih.

Sovjeti su takođe izgubili i 451 letelicu od čega 333 helikoptera, kao i 147 tenkova i 433 komada artiljerijskog naoružanja te 11.369 kamiona.

Bilo je tu mnogo optužbi za ratne zločine koje su zapadne vlade iznosile protiv Sovjetskog Saveza, a šta je tu istina teško je reći. Govori se da su Sovjeti helikopterima otimali avganistanske žene i devojke dok su tražili mudžahedine, čak se navode i konkretne okolnosti, recimo novembra 1980. godine u provincijama Langman i Kama. U istom kontekstu se pominju i žiteljke Kabula u blizinama sovjetskim baza.

Sovjetski vojnici nakon povratka kući iz rata u Avganistanu 1988. godine plešu u svom rodnom gradu u Uzbekistanu tokom organizovanog dočeka. Foto: Wikimedia Commons/RIA Novosti archive, image #21541 / V. Kiselev / CC-BY-SA 3.0

Sovjeti su se na kraju povukli i ostavili Avganistan u gorem stanju od onog u kojem su ga zatekli. Najgore je to što većina vojnika Sovjetske armije nije tačno znala ni za šta ratuje. U teoriji, bio je to poslednji istinski pokušaj da se ta divlja srednjevekovna zemlja uvede u XX vek, civilizuje i modernizuje, pa je stoga u pitanju bila plemenita misija. U praksi, međutim, ne možeš pomoći onome ko ne želi da mu se pomogne.

Konačno povlačenje Sovjetske armije iz Avganistana — gde ih je bilo stacionirano preko 100.000 — počelo je sredinom maja 1988. godine a okončalo se sredinom februara naredne.

A sovjetski vojnici na slikama pred vama srećni su i raduju se jer idu kući živi i u jednom komadu. Učestvovali su u ratu u kome ne znaju zašto su učestvovali, protiv neprijatelja koji je još uvek u VII veku, i uspeli su da prežive. Naravno da će da se smeju, plešu i mirišu cveće. Niko normalan ne želi da ratuje, čak i oni koji misle da žele da ratuju.

(O. Š.)