PROJEKAT ATLANTROPA: Kako bi hidrocentrala na Gibraltaru promenila izgled Mediterana i ujedinila Evropu (FOTO)

Detaljnija i preciznija karta Atlantrope sa razradom glavnih ideja. Foto: Wikimedia Commons/Devilm25/VulcanTrekkie45

Preporučujemo

Projekat Atlantropa, ili Panropa kako su ga neki nazivali, bila je grandiozna inženjerska ideja osmišljena od strane nemačkog arhitekte Hermana Sergela dvadesetih godina prošlog veka, koju su potom počeli da razvijaju, dopunjuju i aktivno promovišu brojni stručnjaci iz njegove domovine i drugih severnoevropskih zemalja.

Koncept je bio jako popularan onda kada se prvi put pojavio, kao i početkom tridesetih godina, a onda ponovo krajem četrdesetih i početkom pedesetih, ali je nestao sa scene nakon Sergelove smrti 1952. godine (dok je biciklom išao da održi predavanje na Univerzitetu u Minhenu, na pravom putu ga je udario auto a vozač nikada nije pronađen).

Herman Sergel, nemački arhitekta i tvorac Projekta Atlantrope koji je predviđao izgradnju nekoliko džinovskih brana, prve na Gibraltaru, koje bi promenile izgled Evrope, Mediterana i Afrike. Foto: Wikimedia Commons/Wochenzeitung Süddeutsche Sonntagspost, Ausgabe vom 28. Oktober 1928

Glavna tačka projekta bila je izgradnja divovske hidrocentrale na Gibraltarskom moreuzu koja bi omogućila proizvodnju ogromne količine električne energije i dovela do sniženja nivoa Sredozemnog mora za 100 do 200 metara, što bi stvorilo velike površine novog obradivog i naseljivog zemljišta. Kritičari su se posebno uhvatili bili ovog aspekta Atlantrope (između ostalih mana o kojima su pričali) i ukazali na činjenicu da bi ogromni pojasevi istorijskih obalskih zajednica na prostoru Mediterana bili uništeni i ostavljeni duboko u unutrašnjosti nakon povlačenja vode.

Pored tzv. Gibraltarske hidrocentrale, projekat je pretpostavljao podizanje još četiri velike brane. Jedna bi se nalazila na Dardanelima i obuzdavala Crno more, dok bi druga bila smeštena između Sicilije i Tunisa te bi služila ne samo da dodatno spusti nivo mora u istočnom Sredozemlju (Jadranu i Egeju, pre svega) već i kao autoput između Afrike i Evrope.

Treća bi bila na reci Kongo ispod ušća reke Kva i služila bi za punjenje vodom basena Mega-Čad oko Čadskog jezera čime bi se obezbedila sveža pijaća voda za tri ogromna dodatna veštačka jezera koja bi potom služila za navodnjavanje Sahare i stvaranje plovnih puteva kroz unutrašnjost Afrike. Konačno, četvrta bi bila produžetak Sueckog kanala koja bi omogućila opstanak veze između Sredozemlja i Crvenog mora.

Ovako je Mediteran izgledao tokom poslednjeg Ledenog doba. Približno bi isto izgledala i Atlantropa. Foto: Wikimedia Commons/Ittiz

Sergelova zamisao nije bila nikakav osvajački plan zlih nacista kako to zluradi danas vole da predstave (iako je Sergel 1938. godine, pre Drugog svetskog rata, na flajer za svoju novu knjigu o ovom temi stavio jedan citat Hitlera, očito ne birajući sredstva da podstakne ljude i države da obrate pažnju na njegovu zamisao). Ako su neki nacisti i preoteli ideju, to je bilo iz pobuda obrnutih od onih Sergelovih.

Naime, gospodin Herman je svoj projekat video kao mirotvoračku pan-evropsku alternativu nacističkom Lebensraumu koji je trebalo da reši sve probleme naše civilizacije. Za početak, obezbedio bi obradive površine tamo gde su nekad bili more i pustinja te time hranu u izobilju, otvorio veliki broj novih radnih mesta, dao celom našem kontinentu golemu i neiscrpnu količinu električne energije te podario Evropi i Africi drugačiju viziju budućnosti koja je mogla da dođe samo kroz saradnju.

Ali iznad svega, Sergel je smatrao bi ovaj projekat stvorio novi kontinent, "Atlantropu" ili "Eurafriku", kojim bi dominirali i koji bi naselili Evropljani; to mu je bilo važno jer je verovao da će Evropa moći da se takmiči sa Amerikom i Azijom samo ako bude bratski ujedinjena i samodovoljna, što je on percipirao kao posedovanje teritorija u svim klimatskim zonama. Pošto je Azija suštinski neosvojiva i već prenaseljena, a Britanija nesposobna da na duži rok održi svoju imperiju, zajednički evropski poduhvat naseljavanja Afrike je po njemu bio neophodan.

Gibraltarska stena. Foto: Tanjug / AP

Herman Sergel je predvideo da će radovi na ovom zajedničkom projektu trajati više od jednog stoleća, a da će javni radovi i osvajanje novog zemljišta rešiti dva problema koja su po njegovom mišljenju bila koren svih nemira na Starom kontinentu: nezaposlenosti i prenaseljenosti. Takođe je verovao da će klimatske posledice ovoga biti od velike koristi jer će efikasniji tok Golfske struje na Britanska ostrva i Sever Evrope doneti toplije zime.

Kao što smo gore pomenuli, Sergel nije bio jedini koji je davao svoj doprinos ovoj zamisli. Materijal koji je o tome publikovan sadržao je planove, mape, makete brana i novih luka na Mediteranu, te predloge zaštite i očuvanja Venecije kao dragulja u kruni evropskog i italijanskog kulturnog nasleđa.

Tu je bio i nacrt 400 metara visokog nebodera i tornja koji je trebalo da stoji iznad Gibraltarske brane, dizajniran od strane čuvenog industrijskog dizajnera i arhitekte Petera Berensa (važne figure modernističkog pokreta; učitelja takvih divova arhitekture kao što su bili Le Korbizje, Ludvig Mis van der Roe i Valter Gropijus; autora revolucionarnog zdanja Fabrike turbina AEG iz 1909. godine).

Neboder i toranj na Gibraltarskoj brani koja bi se gradila u sklopu Projekta Atlantropa, dizajniran od strane čuvenog arhitekte Petera Berensa. Foto: Wikimedia Commons/Atlantropa - Weltenbauen am Mittelmeer by Wolfgang Voigt

Nakon pedesetih Projekat Atlantropa je nestao iz javnog diskursa iz nekoliko razloga. Prvo, mnogo novca je potrošena na ponovnu izgradnju ratom razrušene Evrope. Drugo, razvitak nuklearne energije pružio je mogućnost bezbedne proizvodnje velikih količina jeftine energije. Treće, dekolonizacija Afrike i konačna pobeda liberalne egalitarističke ideologije učinila je Atlantropu i politički i društveno neizvodljivom.

Međutim, najznačajniji problem koji bi nastao onaj je o kome Sergel izgleda uopšte nije razmišljao: čak i ako bismo udružili sve evropske zemlje u ovaj projekat (osim ako ne bismo zaista stvorili jednu jedinstvenu evropsku superdržavu), imali bismo situaciju da kajmak pokupe samo primorske države.

A čak bi i to mogao za te države da bude mač sa dve oštrice jer bi one onda verovatno ratovale jedna protiv druge oko toga koji je deo novog zemljišta čiji. Napokon, ipak smo mi Evropljani još uvek duboko učaureni u svom primitivnom tribalizmu. On će nam na kraju i doći glave.

(O. Š.)