Najbrutalnija akcija nacista, T4: Na ovom mestu su smišljali paklene torture za bolesne ljude, sve dok nisu došli do najjezivijeg scenarija (FOTO) (VIDEO)

Kodni naziv T4 je predstavljao skraćenicu za Tirgartenštrase 4, adresu vile u Berlinu, u čijoj je istoimenoj akciji i programu eutanazije ubijeno 275.000 ljudi, koji su po tajnom memorandumu Adolfa Hitlera od 1. septembra 1939, opisani kao neizlečivo bolesni i nedostojni života.

Preporučujemo

DER HUNGERPLAN: Jeziva namera nemačkih nacista da izgladnjivanjem likvidiraju desetine miliona Slovena (FOTO)

Adresa Tirgartenštrase 4 je bilo sedište Opšte zadužbine za socijalnu i institucionalnu negu. Ovo telo je delovalo pod rukovodstvom Filipa Boulera, šefa Hitlerove kancelarije, i doktora Karla Branta, Hitlerovog ličnog lekara. Vila više ne postoji, ali ploča na ispred njenog nekadašnjeg mesta označava lokaciju gde su se dešavali najeziviji nacistički zločini, koji su predstavljali neku vrstu vežbe i ispitivanja metoda za ubijanje ljudi "nedostojnih života". Iz ovog sedišta došlo se od toga da su gasne komore u kojima su ubijani Jevreji tokom Holokausta, idelane metode likvidacije.

- Rajh vođa Bouler i doktor Brant su zaduženi odgovornošću da prošire nadležnost lekara, navedenih imenom, dotle da pacijentima koji se smatraju neizlečivim prema najboljoj dostupnoj ljudskoj proceni stanja njihovog zdravlja, mogu da omoguće milosrdnu smrt - stajalo je u dekretu o eutanaziji, napisan na Hitlerovom ličnom memorandumu.

Foto: Telegraf

Neki autori tvrde da je program T4 razvijen iz politike rasne higijene Nacističke partije, iz verovanja da nemački narod treba da bude očišćen od rasno nebezbednih elemenata, koji su uključivali ljude sa posebnim potrebama. Prema ovom gledištu, program eutanazije predstavlja evoluciju u toj politici prema kasnijem Holokaustu. Istoričar Ijan Keršou je ovaj program nazvao vitalnim korakom u spuštanju u moderno varvarstvo.

Ideja sprovođenja rasne higijene je bila u osnovama Hitlerove ideologije od njenih najranijih dana.

- Onaj ko telesno i mentalno nije bezbedan i zaslužujuć, ne sme da prenosi ovu nesreću na tela svoje dece. Narodna država mora da sprovede najgigantskiji odgajivački zadatak ovde. Jednoga dana, međutim, ispostaviće se da je ovo delo veće od najpobedonosnijih ratova naše savremene buržoaske ere - napisao je Hitler u svojoj knjizi "Majn kampf" (1924).

Foto: Tanjug/AP

POČETAK SPROVOĐENJA PROGRAMA T4

Nacistički režim je počeo da impelentira politike rasne higijene čim je došao na vlast. Jula 1933. Zakon za sprečavanje nasledno obolelog potomstva je propisao obaveznu sterilizaciju za ljude koji su imali neko iz spektra stanja koja su smatrana naslednim, kao što su šizofrenija, epilepsija, Hantingtonova bolest i imbecilnost. Sterilizacija je takođe propisana u slučajevima hroničnog alkoholizma i drugih oblika društvene devijantnosti. Ovaj zakon je sprovodilo Ministarstvo unutrašnjih dela, čiji su zaposleni pregledali osobe u azilima, zatvorima, staračkim domovima i specijalnim školama i određivali ko će biti sterilisan.

Procenjuje se da je 360.000 ljudi sterilisano po ovom zakonu između 1933 i 1939. Postojale su naznake da je ovaj program trebalo da bude proširen na osobe sa fizičkim nedostacima, ali ove ideje su morale da budu izricane pažljivo jer Jozef Gebels, jedan od najmoćnijih ljudi Hitlerovog režima, patio od urođenog deformiteta stopala. Sam Filip Bouler je bio slabije pokretan usled povreda nogu zadobijenih u ratu.

Nakon 1937, usled akutnog nedostatka radne snage u Nemačkoj je svako ko je bio sposoban za rad smatran korisnim i stoga bio izuzet iz ovog zakona, tako da je stopa sterilizacije opala.

Foto: Telegraf

Hitler je bio pobornik ubijanja onih za koje je smatrao da su nedostojni života. 1939. na konferenciji sa ministrom zdravlja Leonardom Kontijem i šefom rajhskancelarije Hansom Lamersom, par meseci pre dekreta o eutanaziji, Hitler je kao primere života nedostojnog života naveo teško mentalno obolele ljude koji mogu da spavaju samo na piljevini ili pesku jer stalno prljaju sebe, ili koji stavljaju sopstveni izmet u usta, jedu ga i tako dalje.

I njegov lekar, doktor Karl Brant i šef rajhskancelarije, Hans Lemers su posle rata svedočili da im je Hitler već 1933, u vreme kada je donet zakon o sterilizaciji, govorio kako je on pre za ubijanje neizlečivo bolesnih, ali da uočava da javno mnjenje ovo ne bi prihvatilo. 1935, Hitler je rekao doktoru šefu državnih lekara, Gerhardu Vagneru, da to pitanje ne može da se reši za vreme mira: "Takav problem bi jednostavnije i lakše bilo sprovesti tokom rata".

Nameravao je, kako je pisao, u slučaju rata da radikalno reši problem mentalnih azila. Izbijanje rata je stoga Hitleru otvorilo mogućnost da sprovede politiku za koju se dugo zalagao.

Rat je ovom pitanju takođe dao i novu hitnost u očima nacističkog režima. Ljudi sa teškim nedostacima, čak i sterilisani, su ipak iziskivali institucionalnu negu. Zauzimali su mesta u ustanovama koje će uskoro biti neophodne za ranjene vojnike i ljude evakuisane iz bombardovanih gradova. Njihov smeštaj i hranu je plaćala država, a oduzimali su vreme lekarima i medicinskim sestrama.

Foto: Wikimedia / German Federal Archive

Sve ovo su nacisti smatrali jedva podnošljivim za vreme mira, a potpuno neprihvatljivim u doba rata.

- Nepodnošljiva mi je idaja da najbolji, cvet naše omladine mora da daje svoj život na frontu kako bi slaboumni i neodgovorni asocijalni elementi imali sigurnu egzistenciju u azilu - vodeći nacistički doktor, Herman Pfanmilere.

Tokom 1930-ih, Nacistička partija je sprovela propagandnu kampanju u prilog eutanaziji. Nacionala socijalistička kancelarija za rasu i politiku je štampala letke, postere i snimala kratke filmove za prikazivanje u bioskopima. U ovom propagandnom materijalu su Nemcima isticani troškovi održavanja azila za neizlečivo bolesne mentalne bolesnike.

Na leto 1939, roditelji teško deformisanog deteta, identifikovanog kao Gerhard Krečmar, rođenog u blizini Lajpciga, pisali su Hitleru, tražeći od njega dozvolu da njihovo dete bude ubijeno. Hitler je ovo odobrio, i ovlastio je formiranje Državnog komiteta za naučno registrovanje naslednih i urođenih bolesti, na čelu sa Karlom Brantom, njegovim ličnim lekarom.

Adolf Hitler i Benito Musolini. Foto: Wikimedia

UBIJANJE DECE

Ovaj slučaj je predstavljao presedan koji je korišćen da se uspostavi program ubijanja dece sa teškim oštećenjima. Princip "starateljske" saglasnosti je ubrzo nestao. Od avgusta, ministarstvo unutrašnjih poslova je zahtevalo od lekara i babica da prijave sve slučajeve novorođenčadi sa teškim oštećenjima. Određena za ubijanje su bila sva deca ispod tri godine starosti kod kojih se "sumnja" na bilo koje od sledećih "ozbiljnih naslednih oboljenja": idiotizam i Daunov sindrom (posebno kad je povezan sa slepilom i gluvoćom); mikrocefalija; hidrocefalija; malformacije svih vrsta, posebno udova, glave i kičme; i paraliza, uključujući spazmična stanja.

Kad je rat izbio u septembru, 1939, program je postao manje rigorozan u smislu posmatranja i odobravanja. Proširen je da uključuje i stariju decu i adolescente. Skup stanja koja su bila povod za ubijanje je proširen tako da je uključivao različita granična ili ograničena oštećenja kod dece različite dobi, a kulminirao je ubijanjem onih koji su označeni kao maloletni delinkventi.

Jevrejska deca su mogla da završe u ovom programu prvenstveno zato što su bila jevrejska. U isto vreme, roditelji su stavljani pod pojačan pritisak da se saglase sa tim da njihova deca budu odvedena. Mnogi roditelji su sumnjali šta se zaista dešava i nisu davali saglasnost. Njima je prećeno da će izgubiti starateljstvo nad decom i, ako to ne bi bilo dovoljno, da će biti pozvani na prinudni rad. Do 1941, preko 5.000 dece je ubijeno.

Foto: Wikipedia/Sammlung Berlin Document Center (Bild 152)

Brant i Bouler su uskoro razvili planove da prošire program na odrasle. Jula 1939. je održan sastanak na kome su načinjene preliminarne pripreme za nacionalni registar svih institucionalizovanih lica sa mentalnim oboljenjima ili fizičkim invaliditetom.

UBIJANJE ODRASLIH

Međutim, prve odrasle osobe sa invaliditetom koje je nacistički režim ubio nisu bili Nemci već Poljaci, kad je Ajnzackomando 16 ispraznio bolnice i institucije za zbrinjavanje mentalnih bolesnika u Vartelandu, oblasti u zapadnoj Poljskoj koja je bila određena za prisajedinjenje Nemačkoj i naseljavanje Nemcima nakon osvajanja Poljske.

Ubijanje beskorisnih mentalnih pacijenata se ubrzo proširilo iz okupirane Poljske u oblasti same Nemačke koje su bile blizu granice sa Poljskom, verovatno jer su nacističke vođe i SS oficiri iz tih oblasti bili najupoznatiji sa time šta se dešava u Poljskoj.

Početkom oktobra 1939., sve bolnice, starački domovi i sanatorijumi su morali da prijave sve pacijente koji su bili institucionalizovani pet ili više godine, koji su primljeni kao kriminalno ludi, koji su bili nearijevske rase, ili kojima je dijagnostifikovano neko od stanja sa određene liste.

Foto: Profimedia/Heinrich Hoffmann

Kao i kad su u pitanju bila deca, slučajeve odraslih je procenjivao konzilijum stručnjaka iz Tirgartenštrasea. Stručnjaci su morali da donose osude isključivo na osnovu izveštaja a ne na osnovu detaljnih medicinskih istorija, a kamoli pregleda. Nekad su istovremeno razmatrali stotine izveštaja. Svaki izveštaj su označavali znakom + (smrt), znakom - (život), ili ponekad znakom ? što je značilo da ne mogu da se odluče.

Tri osude na smrt su bile dovoljne da se osoba ubije. Kao i u slučaju dece, vremenom je ovaj proces postajao sve manje rigorozan, skup stanja koja su bila osnov za ubijanja se širio a ostrašćeni nacisti pri dnu lanca komande su sve više donosili odluke na sopstvenu inicijativu.

Isprva su pacijenti ubijani smrtonosnom injekcijom što je bio metod koji je uspostavljen sa decom, ali je ubrzo zaključeno da je ovaj metod spor i neefikasan za ubijanje odraslih, kojima su bile potrebne veće doze sve ređih i skupih lekova i za koje je postojala veća verovatnoća da će se opirati. Sam Hitler je preporučio Brantu da koristi ugljen-monoksid.

Prva ubijanja gasom su sprovedena u Brandenburgu na Havelu u januaru 1940, pod nadzorom Vidmana, Bekera i Kristijana Virta, Kripo (kriminalistička policija) oficira koji je kasnije igrao važnu ulogu u Konačnom rešenju, programu istrebljivanja Jevreja. Kad je uspostavljena efikasnost ovog metoda, to je postao standard koji je korišćen u brojnim centrima širom Nemačke.

Foto: Tanjug/AP/Jewish Historical Museum, Belgrade via the United States Holocaust Memorial Museum

Pacijenti su prevoženi iz institucija u kojima su bili smešteni u centre za ubijanje u posebnim bolničkim autobusima specijalno za tu namenu, u kojima su se nalazi pripadnici SS koji su nosili bele mantile kako bi celoj operaciji dali privid medicinske autentičnosti.

Za svaku ubijenu osobu je pripreman izveštaj o smrti, koji je davao lažan ali naizgled uverljiv uzrok smrti. Ovi izveštaji su slati porodicama uz urnu sa pepelom, koji jeslučajno prikupljen pepeo jer su žrtve kremirane u grupama.

PRESUDA NACISTIČKIM LAKARIMA

Decembra 1946, Američki vojni tribunal je sudio 23 lekara i upravnika zbog njihovih uloga u ratnim zločinima i zločinima protiv čovečnosti. Ovi zločini su uključivali sistematsko ubijanje onih koji su ocenjeni nedostojnima života, uključujući mentalno zaostale, institucionalizovane mentalne bolesnike i fizičke invalide. Proces je trajao 140 dana tokom kojih je svoje iskaze dalo 85 svedoka, i predato je 1.500 dokumenata.

U avgustu 1947. 16 optuženika je proglašeno krivim. Sedam je osuđeno na smrt i kazne nad njima su sprovedene 2. juna 1948. Među njima su bili Karl Brant i Viktor Brak.

Foto: Wikimedia / German Federal Archive

Istočnonemački Štazi je u svojim arhivama čuvao oko 30.000 dokumenata o projektu T4. Nakon pada Berlinskog zida, ovi dokumenti su postali dostupni javnosti 1990, i ovo je dovelo do novog talasa istraživanja o programu T4.

Neki autori tvrde da akcija T4 ima malo toga zajedničkog sa eutanazijom porede ovaj program sa idealnom definicijom eutanazije, koja kaže da je eutanazija motivisana brigom za dobrobit ljudi ili željom da se oni oslobode patnje - a Akcija T4 ne može biti oisana na taj način.

Akcija T4 je sprovođena prvenstveno po diktatu ideologije rasne higijene, a osim toga kako bi se smanjili državni troškovi brige o ljudima sa invaliditetom u doba kada je ekonomski prioritet bilo naoružavanje. Gotovo uvek je sprovođena bez saglasnosti žrtava ili njihovih porodica, a većina ubijenih nisu proživljavali patnju.

Pogledajte video:

(L.C.)