Zajedničko slovensko poreklo: Ovo Srbi ne znaju, 2/3 Ukrajinaca su pravoslavci

Foto: WIkimedia / Elya

Preporučujemo

Kad pitate Srbe na ulici šta misle o oblasti istočno od Karpata, čućete obično: to je sve Rusija. Posebno kada pričaju sa jednim Ukrajincem ili Belorusom reći će: „Pa, vi ste ipak tri slovenska brata, oduvek ste živeli zajedno. Ustvari, to je jedan narod i jezik, i naravno ruski, zar ne?..“

UJEDINIO JE SLOVENSKA PLEMENA I DONEO IM HRIŠĆANSTVO: 1001 godina od smrti kneza Vladimira (FOTO)

I to nije predrasuda, nego iskrena ubeđenost, formirana tokom mnogih godinaskoro svakodnevnog informisanja na televiziji i čak naučena iz naših školskih udžbenika.

Sa druge strane, stotine godina pod vladom Osmanskog carstva ili Austrougarske monarhije, kao i dugotrajan zajednički život u spoljnoj Kraljevini ili socijalističkoj Jugoslaviji, za nas nikako ne znači da su svi Srbi naglo postali Turci, Mađari ili Hrvati. Dakle, ako želimo da nas drugi narodi poštuju i razumeju ko je ko na Balkanu, trebalo bi da i mi naučimo razliku među stranim narodima, naročito bliskim nam Slovenima.

Prvo, moramo da razlikujemo termine „Rus“ i „Rusija“. Nažalost, u srpskom jeziku ova bitna razlika ne postoji („sve je Rusija“). Međutim, „Rus“ je ime drevne feudalne države sa centrom u Kijevu, koja postojaše od 10. do 13. veka i u dobu svog najvećeg razvoja nalazaše se na terenu današnje Ukrajine, Belorusije i nekoliko oblasti zapadne i jugozapadne Rusije (naime Novgorod, Pskov, Smolensk, Brjansk, Kursk, Voronjež, Belgorod, Rostov-na-Donu).

Foto: fakeoff.org

Rus nikad nije uključivala takozvanu Rostovo-Suzdaljsku zemlju u srcu današnje Rusije (Rostov-na-jezeru-Nero, Suzdalj, Tver, Vladimir, Kolomna, Kostroma, Moskva itd.), koja je bila naseljena ugro-finskim plemenima, a od sredine 13. veka pa do početka 18. veka postojala kao „ulus“ (deo) Zlatne Horde i Krimskog Kanata. Moskva je prvi put pomenuta 1272. godine u vreme popisa lokalnog ugro-finskog stanovništva od strane mongolske vlade.

Oko 1125. godine, šesti sin Volodimira Monomaha, Jurij Dolgoruki, ostao je bez kneževine u Rusi i zato je pošao hiljadu kilometara na sever na čelu sa malom vojskom i sveštenicima. Osim ovog predstavnika iz porodice Rjurikoviča, možda je to učinilo svi zajedno oko stotinu ljudi, ali nema nikakvog dokaza, a ni smisla, da je bilo masovnog prelaza čitavog slovenskog naroda iz plodne crnozemne Rusi u blatno šumsko Zalesje. Čak i u vreme mongolskog napada 1240. godine, kijevski kneževi i većina stanovništva su pobegli na zapad Rusi (šta je logično sa tačke gledišta geografije), gde su kasnije osnovali Galičko-Volinjsku kneževinu kao nasledicu Rusi, a ne na sever u Rostovo-Suzdaljsku zemlju, kuda su već takođe bili došli unuci Džingis-kana.

Ime „Rusija“ ili „Rossijskaja imperija“ prvi put se pojavilo i zabeleženo je 1721. godine odlukom Petra I. Do tada, na mapama vodećih evropskih kartografa, prostrana imperija takozvanih Velikorosa se zvala „Moskovija“ ili „Moskovija-Tatarija“. Kako saznajemo od rossijskih istoričara, Petar Veliki je bio prusko-finskog porekla (porodica Kobilinih-Romanovih), dobio je svoje obrazovanje u Holandiji i želeo je da Moskovija postane integrisani deo evropske civilizacije. Nažalost, do tadašnjeg vremena Moskovija je bila postojala već oko 450 godina kao deo različitih mongolo-tatarskih kanata, plaćala je danak Krimskom Kanu i nije imala nikakve stalne veze sa zapadom.

Ipak, na sreću „Velikorosa“, sredinom 17. veka, posle mnogih ratova protiv Turske, Poljske i Moskovije, vođe Ukrajinske kozačke republike su odlučili da – neka ovaj put – ratujemo zajedno sa Moskvom protiv Varšave i Carigrada, a kasnije ćemo da vidimo (u ovom istočnoevropskom kvadratu saveznici su se menjali svaki dan kao rukavice). Međutim, ovaj trenutni vojni savez Kijeva sa Moskvom je bio pametno iskorišćen od strane Kremlja da tokom sledećih decenija konsoliduje vlast nad Rusom-Ukrajinom u svim oblastima, naročito šta se tiče crkve.

Prizor iz Kijevske Rusije. Foto: Wikimedia Commons/Семён Семёныч

Tako, 1686. godine, pod pritiskom Moskve i Osmana, Kijevska pravoslavna mitropolija, koja je bila postojala od Svetog Volodimira 988. godine, prenesena je iz Konstantinopolja u Moskvu, iako je većina potpisa na zvaničnom patrijaršijskom tomasu bila navodno falsifikovana (moskovska crkva je samoproglasila svoju autokefalnost uprkos Vizantijskom patrijarhu 1448. godine, a priznata je kao nezavisna patrijaršija 1589). Takođe, sve kozačke slobode i prava Rusa-Ukrajinaca su bile polako smanjivane dok nisu potpuno ukinute od strane Katarine Druge.

Dakle, najbolji način koji su Prus Petar Prvi i Nemica Katarina Druga mogli da izmisle za integraciju Moskovije-Tatarije u Evropu, bio je da predstave istoriju svoje severoistočne Mokšanske zemlje kao neodvojivi deo evropske civilizacije od drevnih vremena. U tadašnjim istorijskim uslovima to je bio moguće samo ako pokažu dugotrajnu vezu sa Kijevom, tj. tranzitnom tačkom na putu od Rima kroz Konstantinopolj i do Moskve kao „Trećeg Rima“. O ovakvoj plemenitosti sanjali su u Kremlju još od cara Ivana Trećeg, čija je supruga i vizantijska princeza Sofija Paleolog širila evropsku kulturu i umetnostu finsko-tatarskoj zemlji.

UKRAJINCI NISU RUSI: Koje razlike postoje između ova dva naroda (FOTO)

Tako, prvi hrabar korak u evropskom pravcu je napravio Petar Veliki svojom odlukom da od godine 1721. Moskovija-Tatarija se zove Rusij, bez obzira šta o tome misle sami Rusi-Ukrajinci. Oni su već bili okupirani od strane Moskve i zato nisu imali mnogo snage da se bore protiv toga. Istovremeno, car Petar je poslao takozvane naučno-stručne ekspedicije u svaki kutak imperije da sakupljaju arhivske dokumente, crkvene manuskripte, letopise, kulturne predmete i arheološke artefakte osvojenih naroda. Kao rezultat, Kijev i mnogi drugi gradovi i njihovi hramovi su bili potpuno opljačkani.

Kijevsko-pečerska lavra je manastir koji je u pećinama na toj lokaciji u današnjoj prestonici Ukrajine nastao još 1051. godine i od tada je jedan od najbitnijih centara pravoslavne duhovnosti u Istočnoj Evropi. Foto: Wikimedia Commons/Falin

Drugi, i najvažniji, korak je završila Katarina Velika i grupa rossijskih istoričara pod rukovodstvom grofa Šuvalova na kraju 18. veka. Originali pomenutih arhivskih dokumenata su bili uništeni ili sakriveni, a stotine novih dokumenata su se naglo pojavili, navodno kao originali koji „dokazuju“ da su „Velikorosi“ slovenskog porekla i direktni naslednici drevne Rusi-Ukrajine. Pritom, neki od ovih „originala“, navodno iz 10-13.veka, imaju vodene žigove Katarine II na papiru ili slike „drevno ruskih ljudi“ u nemačkom odelu 16. veka. Danas, ruska vlada zabranjuje nezavisnu ekspertizu ovih letopisa što se tiče teksta, papira i mastila.

Tako je bila urađena verovatno najveća krađa nacionalnog identiteta u čitavoj svetskoj istoriji. Za razliku od mnogih drugih okupatora, Moskoviti nisu pokušavali da unište jezik, veru, kulturu pravih ruskih ljudi, nego su ih prisvojili sebi. Od tog vremena, Moskva uporno pokušava da predstavi ukrajinski narod kao svog „seljačkog mlađeg brata“ i ukrajinski jezik kao neki dijalekat između poljskog i ruskog. I, naravno, zato danas u Kremlju kažu da uvek imaju pravo na teritoriju i kulturno nasleđe Ukrajinaca.

Do kraja 18. veka stručnjaci-lingvisti su konačno formirali „velikoruski“, tj. danas ruski literarni jezik na osnovu narodnog ukrajinskog, bugarskog i crkovno-slovenskog. Ipak, još do kraja 19. veka većina stanovništva Rossijske imperije je govorilana ugro-finskim dijalektima. Većina toponima i hidronima su finski (kao, naprimer, reč „Moskva“, što znači „trula voda“). Savremeni ruski jezik ima i mnogo reči turskog porekla, uključujući i samo ime Velikorosa:„kacap“, tj. „kasap“, „mesar“, koji su njima dali tatari Kazanji, kada je vojska Ivana Groznog 1552. godine ubila sve muškarce ovog grada.

Većina podataka o neslovenskom poreklu Moskovita-Velikorosa se nalaze u knjigama rossijskih istoričara i drugih stručnjaka 19. i 20.veka. Naime, Nikolaja Karamzina, Alekseja Šahmatova, Vasilija Kljućevskog, Mihaila Lomonosova, Andreja Lizlova, Leva Gumiljova i dr. Najubedljive podatake o tome su predstavili u sredini 19. veka rukovodilac Rossijske Akademije Nauka grof Sergej Uvarov i profesor arheologije Aleksandr Bogdanov. Oni su pregledali i ispitali oko 8 hiljada groblja imeđu 8. i 16. veka na terenu današnje centralne Rusije i nisu našli ni jedno grobno mesto sa ostacima Slovena - svi su bili finski.

Bronzani konjanik, čuvena i golema statua imperatora Petra Velikog. U pozadini, iznad krošnji, vidi se kupola Isakijevskog sabora. Sankt Peterburg, Rusija. Foto: Wikimedia Commons/Godot13

A sad vratimo se u Srbiju da proverimo šta navodno znamo o Rusima i Ukrajincima.

Znamo već, odkad smo bili deca, da je Rastko Nemanjić bio zamonašen kao Sveti Sava u ruskom manastiru Svetog Pantelejmona oko 1192-93. godine. Reč „ruskom“ ovde znači „staroukrajinskom“. Ovi monasi dođoše u Grčku sa teritorije Rusi-Ukrajine, verovatno iz Kijevsko-Pečerske Lavre. Kasnije u manastiru živeše srpski monasi, a posle toga on je postao deo ruske (tj. moskovske) pravoslavne crkve. Zato danas Srbi misle da je ovde ponovo reč o današnjoj Rusiji, što nije istina.

Znamo dobro i o velikom ruskom književniku i osnivaču srpske drame u Sremskim Karlovcima Emanuilu Kozačinskom. Opet, ovaj poznati čovek, koji je živeo na početku 18. veka, rođen u jugozapadnoj Ukrajini, završio Kijevsko-Mogiljansku akademiju, došao je u Srbiju po uputstvu Kijevskog metropolita i nije imao nikakve veze sa Rusijom.

U Srbiji ima ubeđenja da su Ruski i Ukrajinski jezici ili isti ili veoma bliski. Sa tačke gledišta lingvistike to sasvim nije tačno, i to nije iznenađujuće kad se setimo da je ruski jezik nasilno bio nametnut finskim i turskim etnosima. Ukrajinski je mnogo bliži beloruskom, poljskom i srpskom, a ruski – bugarskom i makedonskom. Naravno da svi Ukrajinci razumeju ruski zbog dugogodišnje nasilne rusifikacije, ali Rusi ne razumeju ukrajinski i ne žele da ga uče.

Foto: Milovan Milojević, Crossed-flag-pins

Ruski zvaničnici, crkva i mediji su ostvarali sliku u glavama Srba da Rusija je najveća pravoslavna zemlja, a Ukrajinci su svi (grko)katolici kao Hrvati. Prema zvaničnim podacima, stvarno je da oko 80 miliona građana RF identifikuju sebe kao pravoslavni, pritome nezavisno od etničkog porekla. To nije iznenađujuće, pošto još tokom 560 godina vladarstva kana nad Moskvom mnogi Mongoli i Tatari su prešli u pravoslavlje; i obrnuto – ime velikog kana je bilo pomenuto na službama moskovske pravoslavne crkve na prvom mestu pre moskovskog kneza ili cara.

Sa druge strane, za količinom prihoda tri Ukrajinske pravoslavne crkve su „veće“ od današnje Ruske pravoslavne crkve na teritoriji RF (oko 17.000 protiv 12.000). Najvažnije šta može da iznenadi Srba je činjenica da su oko 67% Ukrajinaca pravoslavci, samo 11-12% grko-katolici, 3% rimo-katolici, 10% protestanti, po oko 1% jevreja i muslimana.

Još više iznenađujuće može da bude činjenica da grko-katolici imaju potpuno iste crkovne kanone i molitve kao i pravoslavni, samo administrativno odgovaraju Papi i to iz tri glavnih razloga: unijatstvo je bio pokušaj zbliženja dve grane hrišćanstva (ekumenizam); korupcija i grehovnost u redovima pravoslavnih rusko-ukrajinskih sveštenika u tom istorijskom trenutku; i pritisak Poljske da Zapadna Ukrajina primi 100% rimo-katolicizam. Dakle, grko-katolicizam nije bila izdaja pravoslavlja, nego jedinstven način da pravoslavni tradiciji budu sačuvani na tom području.

Foto: AP/Tanjug

Postoje stotine pisaca, pesnika, umetnika, slikara, kompozitora, stručnjaka, koji su bili svesni i ponosni na svoje ukrajinsko, belorusko, litvansko, gruzijsko, moldavsko, kazahsko itd. poreklo, a svi su prozvani Rusima samo zato što su živeli i stvarali u Rossijskoj imperiji ili Sovjetskom savezu. Istina je bila često da su on iživeli i stvarali u zatvoru, ne zahvaljujući nego uprkos politici Moskve. Stvarali su i na ruskom jeziku, jer je od sredine 19. veka, saglasno Jemskom i Valujevskom odlukama, ukrajinski jezik je bio potpuno zabranjen u svim oblastima javnog života u Rossijskoj imperiji.

Svaka imperija piše svoju istoriju kao pobednik, bez obzira na želju osvojenih naroda. Ali znamo takođe iz istorije da svaka imperija ranije ili kasnije pada, pošto pokušava da piše istoriju zasnovanu na laži i nasilju.

"U Srbiji se nismo osećali dobro pod okupacijom drugih imperija, nismo bili vrlo srećni i kad smo bili na čelu neke vrste imperije, pošto svakakva imperija izaziva mržnju - prema njima ili prema nama. Najbolji način je kada volimo i čuvamo svoju zemlju, ali i ne želimo tuđu. I pamtimo svoje istinito zajedničko slovensko poreklo."

(Oleksandr Aleksandović- ambasador Ukrajine u Republici Srbiji)