Rat koji je počeo izbacivanjem dva čoveka kroz prozor, a potrajao 29 godina, 11 meseci, 3 sedmice i 1 dan (FOTO)
Preporučujemo
Hrvatski jezik je izmišljen da bi Hrvate držao u strahu: Ante Tomić objasnio zašto je potpisao Deklaraciju o zajedničkom jeziku
Misteriozni Šveđanin pisao je Putinu, ali je njegovo pismo nikada nije stiglo da željenu adresu iz JEDNOG RAZLOGA
Tridesetogodišnji rat vodio se između 1618-1648. godine, mahom na teritoriji Svetog rimskog carstva koja se u dobrom meri poklapa sa granicama današnje Nemačke, Austrije i Češke. Bio je to jedan od najdužih, najkrvavijih i najdestruktivnijih konflikata u poslednjih pet vekova.
Generalno gledano, postoje dva korenita uzroka izbijanja ovog sukoba. Prvo, protestantska reformacija početkom XVI veka je dovela do prvih žestokih oružanih sukoba između katolika i luteranaca koji su se okončali Augzburškim mirom 1555. godine kada je određeno da vladar izvesne teritorije Svetog rimskog carstva ima ekskluzivno pravo da izabere religiju koja će biti zvanična na njegovom tlu.
Ovim dogovorom iz jednačine su izbačeni kalvinisti, važna protestantska struja, a i mnogi drugi problemi nisu rešeni. Pritom, društvene i kulturne te političke razlike između katolika i protestanata su se produbljivale tokom druge polovine XVI stoleća i dve strane su bile zadojene mržnjom jedna prema drugoj.
Drugo, položaj svetog rimskog cara unutar imperije nikada nije bio jasno definisan i mnogo je zavisio od ličnosti koja se na tom položaju nalazi. Ako je car bio snažna ličnost, mogao je da koristi svoju poziciju i da nameće volju svojim nominalnim potčinjenim prinčevima, nadvojvodama, vojvodama i tako dalje. Ako je car bio slab, nije mogao ništa.
Upravo se to desilo tokom poslednje decenije vladavine cara Rudolfa II kojeg nisu voleli ni katolici ni protestanti, a koji je preminuo 1612. godine. Premda je za cara izabran Matija Habzburški, nastao je vakuum koji su želela da popune dva čoveka: Maksimilijan I, vojvoda Bavarije, koji je bio na čelu Katoličke lige, te Fridrih I, elektor Palatina, koji je bio na čelu Protestantske unije.
DEFENESTRACIJA
Postojao je i neposredniji uzrok konflikta. Car Matija je hteo da povrati pozicije dinastije i Katoličke crkve koje su poslednjih godina vlasti Rudolfa II izgubljene u Češkoj, Moraviji i Gornjoj Austriji, zbog čega je neminovno došao u sukob sa češkom skupštinom staleža.
Češka je bila podeljena po verskoj osnovi, a protestanti su sa svoje strane hteli da zaustave kontrareformaciju koja je već uzimala mahom zbog finansijske pomoći povratnicima katoličanstvu i nasilja koje je korišćeno u Štajerskoj, Koruškoj i drugde.
Ističući činjenicu da je češka monarhija bila izborna (prema tome, nenasledna), oni su na proleće 1618. godine uradili nešto nezamislivo: izbacili su kroz prozor Praškog zamka carske izaslanike sa visine od oko 20 metara. Ovi su čudesno preživeli defenestraciju, ali je konflikt tako postao neizbežan.
Istovremeno, na španskom je dvoru prevagnula ratna struja koja je tražila vođenje aktivnije politike u Srednjoj Evropi (Španijom je u tom trenutku vladala bočna grana Habzburga), dok je u Nizozemskoj tokom Sinoda u Dordrehtu prevagnula tvrda kalvinistička antišpanska struja (današnja Belgija je tada bila Španska Nizozemska, dok je današnja Holandija 1581. godine uspela ratom da se otcepi i postane Nizozemska republika).
Sve se, nažalost, savršeno poklopilo. Bio je to uvod u pakao.
Matija je preminuo marta 1619. godine i za njegovog naslednika je izabran Ferdinand II, koji je takođe izabran i za kralja Češke. Međutim, avgusta meseca češka skupština staleža svrgnula ga je sa vlasti i izabrala Fridriha V, elektrona Palatina, vođu nemačkih kalvinista.
Fridrihova je vladavina bila kratkotrajna, pošto je novembra 1620. u Bici na Beloj gori pretrpeo strašan poraz od austrijskih, bavarskih i španskih armija, jer nije bio u stanju da oko sebe okupi protestantske vladare koji su, u nekim slučajevima, čak i podržali katoličkog Ferdinanda. Ovo će dovesti do raspada Protestantske unije.
Narednih godina katolici će ostvariti niz velikih pobeda, Palatinat će biti okupiran od strane bavarskih i španskih trupa, a Nizozemska republika neće biti u stanju da interveniše, zaokupljena sopstvenom odbranom od španskih napada (1625. pašće Breda što će Velaskez obesmrtiti svojom čuvenom slikom "Predaja Brede" desetak godina docnije).
Protestantsku stvar nije uspeo da spasi ni danski kralj Kristijan IV koji je u svojstvu bivanja vojvodom Holštajna takođe bio i princ Svetog rimskog carstva; ušao je u rat ali je na njegovo zaprepašćenje Ferdinand II uspeo da okupi ogromnu vojsku, da ga potuče na bojnom polju i natera na Mir u Libeku. Englezi pod kraljem Čarlsom I takođe nisu imali uspeha na moru.
Međutim, uprkos činjenici da su katolici u toj prvoj deceniji rata blistali na bojištima, Ferdinand II nije to uspeo adekvatno da iskoristi. Prvo, Maksimilijan Bavarski i njegovi saveznici su bivali sve nezadovoljniji habzburškom dominacijom i bliskom saradnjom cara sa svojim rođacima na španskom tronu.
ČAČKANJE ŠVEDSKE MEČKE
A tu je bio i Ferdinandov glavnokomandujući general Albreht fon Valenštajn, arogantni i bezobzirni čovek koji je i prijateljima i neprijateljima udarao neizdržive namete kako bi finansirao svoju vojsku od 100.000 ljudi. Pod pritiskom Maksimilijana Bavarskog i drugih prinčeva, podneo je ostavku 1630.
Ferdinand je takođe pokušao da obnovi katoličko jedinstvo obznanom Restitucijskog edikta kojim je sva imovina oduzeta od Katoličke crkve početkom 1550-ih godina trebalo da bude vraćena, što bi protestantstvo marginalizovalo, ali je ovo izazvalo reakciju sile na koju niko nije računao. Sile koja čak nije ni bila sila u tom trenutku.
Tu ne mislimo na Francusku koja se nakon uspešne opsade La Rošela, poslednjeg protestantskog uporišta u toj zemlji, 1628. godine napokon mogla da okrene Srednjoj Evropi i severnoj Italiji u kojoj su Španski Habzurzi imali dosta poseda (pre svega Milansko vojvodstvo), već na Švedsku na čijem je tronu bio kralj Gustav II Adolf.
Švedska je imala svoju računicu. Prvo, najava da će se graditi imperijalna flota u Baltiku nije im se dopala, kao ni habzburška podrška Poljskoj, njihovom starom neprijatelju. Konačno, tu je bilo i pitanje religije. Švedska protestantska dinastija Vaza osvojila je krunu krajem XVI veka izbacivši iz zemlje upravo katoličku granu svoje porodice koja je nastavila da vlada u Poljskoj-Litvaniji.
Restitucijski edikt je naljutio čak i neutralne protestante, kao i one koji su do tog trenutka podržavali Ferdinanda, a kap koja je stvarno prelila čašu bilo je spaljivanje Magdeburga, grada od posebnog moralnog značaja za njih. Zato su se priključili Šveđanima čim su se ovi iskrcali u Pomeraniji jula 1630. godine (inače, svi akteri su toliko puta menjali strane da je ovaj rat, koji je počeo kao verski, postao uglavnom politički i dinastički).
Usledila je serija velikih švedskih pobeda (pomenimo onu u Bici kod Brajtenfelda), a čak je i Minhen jedno vreme bio pod njihovom okupacijom. Njihova vojska je narasla na 150.000 ljudi i bila mahom finansirana od strane Francuske (na zaprepašćenje katoličkog sveta), i cela carska vlast se rušila kao kula od karata. Gustav II Adolf je svoju poslednju bitku dobio kod Licena krajem 1632. godine, ali je u njoj izgubio život.
Valenštajn, koji je u međuvremenu vraćen na položaj, nije hteo saradnju sa Španijom pa je ubijen po nalogu cara jer su ga sumnjičili za šurovanje s neprijateljem. Šveđani su konačno 1634. godine izgubili premoć i bili strašno poraženi u Bici kod Nordlingena.
Ferdinand II je, shvativši da ultrakatoličkom politikom neće daleko stići, nakon toga ponudio ruku pomirenja umerenim luterancima predvođenim Saksonijom i 1635. godine potpisan je Praški mir. Onaj sporni edikt nije poništen, ali je njegova primena odložena na 40 godina, a protestanti su ponovo prodisali. Carska vlast je bila osnažena time što je car postao zvanični glavnokomandujući svih vojski na tlu imperije.
Ipak, ovaj sporazum nije rešio pitanje položaja Palatinata, Hesea i Virtemberga koji su tokom prve decenije rata pali u šake katoličkih vladara, a i Francuska i Švedska su ga kategorički odbacile. Pritom je Švedska ostala vojno prisutna u mnogim delovima Nemačke, posebno na severu.
SLOM ŠPANIJE
Francuska, koja je u prethodnim fazama rata uspela da zauzme delove Lorene, Alzasa i gornjeg toka Rajne i Mozela, našla se sada u opasnosti da bude napadnuta združenim španskim i imperijalnim snagama. Kada je princ-biskup Trira, francuski saveznik od 1632. godine, napadnut maja 1635, Luj XIII je objavio rat Španiji. Narednog marta Ferdinand II je objavio rat Francuskoj. Tako je došlo do totalne fuzije nekoliko naizgled odvojenih sukoba.
Ali stvari za Francuze nisu bile toliko crne. Njihovi saveznici Šveđani su se oporavili, a Španci su počeli da tonu zbog ogromnih troškova koji su se gomilali. Pokušaj da ih ravnomernije rasporede među brojnim kraljevstvima u okviru Španije (ona tada još uvek nije bila jedinstvena država već kompozitna monarhija sastavljena od mnoštva poludržavica koje su imale zajedničkog vladara) doveo je do pobune u Kataloniji i Portugaliji (koja je u tih nekoliko decenija takođe bila u personalnoj uniji sa Španijom), a Holanđani su ih tukli u pomorskim bitkama u Lamanšu 1639. i kod brazilske obale 1640. godine.
Zbog svega toga Španci više nisu bili sposobni za intervenciju u Srednjoj Evropi, pa se novi sveti rimski car Ferdinand III našao sam protiv Francuske i Švedske, uz tek bledu podršku nemačkih prinčeva.
Nemačka, razorena ratom i bez osnovnih potrepština, nije omogućavala da se vojni uspesi tokom poslednje faze sukoba najbolje iskoriste pa su pobede i porazi za obe strane bile kao na klackalici. Recimo, Francuzi su u Bici kod Rokroe tukli herojski španski tercio koji nije hteo da se preda i koji je odbijao juriš za jurišem čak i nakon što su se njihovi nemački, italijanski i valonski saveznici predali, ali su onda izgubili iste godine u Bici kod Tutlingena. Delovalo je to kao pat-pozicija.
MIR MIR MIR — NIKO NIJE KRIV
Ipak, Šveđani su marta 1645. godine u Bici kod Jankova u Češkoj naneli odlučujući poraz imperijalnoj stranci koja se našla napuštena jer su svi nemački prinčevi sada želeli mir. Tako su počeli pregovori u Vestfaliji.
Bile su potrebne tri godine da se dođe do sporazuma — Vestfalskog mira. On nije uključio i mir između Francuske i Španije, ali su se njegove složene pravne odredbe koje su se bavile ustavnim i verskim problemima unutar samog Svetog rimskog carstva pokazale kao iznenađujuće dugovečne i stabilne.
Ljudske žrtve su bile stravične. Sveto rimsko carstvo je izgubilo barem 25 odsto stanovništva (što direktno u boju ili haranju prijateljstkih i neprijateljskih vojnika, što od zaraznih bolesti, što od gladi), a neke procene idu i do 40 odsto. Dakle, negde oko 6 miliona žrtava. Regije poput Pomeranije, Brandenburga i Virtemberga sada su imale tek trećinu predratne populacije. Nemačkoj je trebalo sto godina da se demografski od ovog sukoba oporavi.
Istovremeno, kao i svaki drugi rat, i ovaj je doveo do progresa. Kulturnog, tehnološkog, privrednog. Nažalost, rat jeste, hteli to da priznamo ili ne, bitni pokretač razvoja civilizacije.
(O. Š.)
Povezane vesti
Oteta beba iz bolnice u Beču
Pljačkaši grobova oteli blago etrurskih princeza: Uhvaćeni pomoću dronova i prisluškivanih telefona
U mestu gde živi oko 400.000 Srba stiže velika promena u vezi električne energije: Ovo je važno da znate
<% post.title %>
Htela da snimi oluju, a onda je naišao veliki talas: Nije slušala upozorenja, evo kako je završila
Video: Prolaznici je jedva izvukli: Šetala je ulicom, a onda je drvo palo na nju
Telegraf.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.
Komentari
Više sa weba
Priče sa Weba
Čim su zaboli ašove u zemlju, pobeleli su od straha: Radnici groblja samo što nisu pali u nesvest zbog prizora u porodičnoj grobnici
POP DOŠAO DA SVETI VODICU, DOMAĆIN GA IZBACIO IZ KUĆE Milan dao 500, sveštenik tražio 1.500 dinara, a onda mu uputio jezive reči
Otac na samrti priznao ćerki i ženi svoje pravo ime, uskoro im je na vrata pokucala i policija: "Dobar dan, mislim da znate zašto smo ovde"
