KATALONIJA JE VEĆ BILA REPUBLIKA: Četiri propala pokušaja u poslednjih 376 godina ne slute na dobro (FOTO)

Početkom XVI veka Kruna Kastilje i Kruna Aragona, dve odvojene konfederacije više pojedinačnih kraljevina, napokon su ušle u potpunu personalnu uniju pod Karlom Habzburškim i dobile jednog zajedničkog vladara.

Preporučujemo

U okviru Krune Aragona — pored Kraljevine Aragon, Kraljevine Majorke, Kraljevine Valensije i drugih — nalazila se i Kneževina Katalonija koja je pod Krunu Aragona takođe došla personalnom unijom četiri veka ranije. U okviru Kastilje u personalnoj uniji postojalo je petnaestak kraljevina i kneževina. Sve ovo se čak i danas očituje u punoj titulaciji kralja Španije. Tako je monarhija zapravo konsolidovala Iberijsko poluostrvo.

Naravno, Španija još uvek nije postojala na ovaj način na koji postoji danas, još uvek to nije bila jedinstvena država jer su sve pojedinačne kraljevine u njenom okviru imale posebne zakone, carine, uprave. Ta celina je pod Karlovim naslednikom Filipom II počela da se naziva Kraljevinom Španijom, ali je, kao što rekosmo, još uvek bila rascepkana. Primera radi, takozvani španski posedi u Americi bili su zapravo posedi Kastilje (sa centrom u Madridu) čiji su trgovci mogli nesmetano da posluju sa tim podnebljem, za razliku od recimo trgovaca iz Barselone koji su praktično imali ista prava kao bilo koji drugi strani državljani.

To će se promeniti tek pod prvim burbonskim kraljem Filipom V početkom XVIII veka, kada će doći do ukidanja većine regionalnih privilegija i zakona te centralizovanja zemlje i stvaranja istinski ujedinjene Španije.

Politička karta Španije 1590. godine. Kruna Kastilje, u boji, bila je kompozitna monarhija sastavljena od petnaestak različitih kraljevina i kneževina koje su imale istog vladara. Aragon je takođe delio vladara sa Kastiljom, a i sam je bio kompozitna monarhija u čijem je sastavu bila Kneževina Katalonija. Foto: Wikimedia Commons/Tyk

No, pre toga, imali smo Katalonski ustanak 1640. godine do koga je došlo zbog prisustva kastiljanskih trupa u Kataloniji tokom francusko-španskog konflikta koji se vodio u okviru šireg Tridesetogodišnjeg rata, kao i zbog činjenice da nisu dobijali svoj deo američkog kolača zbog čega je trpela tamošnja ekonomija.

Počelo je tako što je kralj Filip IV pokušao ravnomernije da rasporedi troškove rata među brojnim španskim državicama (do tog trenutka pohode je uglavnom plaćala Kastilja) što se naravno nije svidelo nikom drugom zbog pomenutog privilegovanog položaja Kastilje prema kolonijama u Novom svetu. A još su i katalonski seljaci morali da hrane kastiljanske vojnike koji su im živeli u kućama.

Na praznik Presvetog Tela i Krvi Hristove (špa. Corpus Christi) maja 1640. godine prvo je stradao jedan katalonski seljak, a zatim je došlo do misteriozne smrti vicekralja Katalonije (imenovanog od strane Filipa IV koji je zakonski bio knez Katalonije).

Katalonski ustanak protiv Kastilje 1640. godine. Foto: Wikimedia Commons/histo.cat

Pobunjenici su preuzeli kontrolu nad kneževinom i 17. januara naredne godine proglasili republiku. Učinio je to Pau Klaris, predsednik Generaliteta (institucionalnog sistema vlasti ove kneževine koji postoji i danas, a koji čine predsednik, parlament i izvršno veće, što bi se reklo, vlada).

Oni su odmah sebe stavili pod zaštitu Francuske. Nakon što je trupe Filipa IV ušetale u Kataloniju, Klaris je 23. januara proglasio Luja XIII za kneza Barselone. Katalonci su jednu bitku izgubili, drugu, Bitku na Monžuiku 26. januara, dobili, ali je Klaris umro i posle mnogo peripetija katalonski ustanak je propao 1652. godine, ali ne pre nego što se Filip IV obavezao da će poštovati katalonske zakone i institucije.

Sledeći put kada su Katalonci proglasili republiku bila je godina 1873. Bilo je to za vreme kratkotrajne Prve španske republike koja je postojala samo tokom te i naredne godine, nakon čega je obnovljena monarhija.

Uglavnom, 9. marta katalonski Generalitet je proklamovao Državu Kataloniju u okviru Španske republike (dakle, nije to bio otvoreni separatistički akt ali je polazio od federalističkih tendencija pa je shodno tome išao kao nezavisnosti). Usledila je obimna telegrafska komunikacija sa Madridom kojom su se predsednik i premijer Španije obavezali da će raspustiti vojsku u Kataloniji, pa je proklamacija povučena.

Pau Klaris, čovek koji je prvi u istoriji proglasio Katalonsku republiku i pokušao da je otcepi od Španije 1641. godine, ima svoj spomenik u Barseloni. Foto: Wikimedia Commons/Friviere

Treći put kada je Katalonija proglasila republiku bila je 1931. godina. Prethodnog avgusta republikanske partije u celoj Španiji su napravile pakt u slučaju pobede na predstojećim izborima, pakt koji je podrazumevao, između ostalog, i široku autonomiju Katalonije.

Nakon ubedljive republikanske pobede na pomenutim izborima na nivou čitave Španije, Fransesk Masija je sa balkona Palate Generaliteta u Barseloni sat vremena pre nego što će španski parlament proglasiti republiku, proglasio Katalonsku republiku i pozvao sve narode Španije da se konstituišu kao republike kako bi onda stvorili Iberijsku konfederaciju.

Nova republikanska vlada u Madridu ponovo je uspela da smiri strasti i očuva jedinstvo zemlje tako što je postigla sporazum sa katalonskim republikancima: Katalonska republika će se preimenovati u Generalitet Katalonije i postaće autonomna vlada unutar jedinstvene Španske republike.

Fransesk Mansija, levo, katalonski političar s početka XX veka koji je proglasio Katalonsku republiku 1931. godine. Foto: Wikimedia Commons/Ainaud

Četvrta proklamacija republike došla je tri godine kasnije, 6. oktobra, kada je predsednik Generaliteta Luis Kompanis proglasio Katalonsku republiku unutar Španske federalne republike. Bila je to donekle pobunjenička reakcija katalonske levice a protiv nove španske desničarske vlade u kojoj su sedele i profašističke partije.

Ovaj pokušaj je ugušen munjevitom vojnom intervencijom, Kompanis je uhapšen i utamničen, Generalitet je suspendovan i skoro svi njegovi članovi su završili u zatvoru. Pomilovani su nakon pobede Narodnog fronta na izborima 1936. godine. Nedugo potom izbio je Španski građanski rat u kome su pobedili desničari na čelu sa Fransiskom Frankom koji je obnovio monarhiju i centralizovao zemlju. Nakon Frankove smrti sve španske pokrajine, uključujući i Kataloniju, dobile su široku autonomiju.

Uglavnom, ne može se reći da je Kataloncima danas loše, najrazvijeniji su deo Španije i uživaju sve benefite bivanja u jednoj velikoj državi. A ipak nisu zadovoljni. Ponovo žele republiku. Po peti put.

(O. Š.)