Beograd je tada bio jak kao Amerika: Pre više od 100 godina čuo se zvuk Vibera u glavnom gradu (FOTO)
Preporučujemo
Beogradski "Bristol", hotel izgubljenih činova: "Odavde idemo ili u stan ili nam sledi ilovača!" (FOTO) (VIDEO)
Da, počelo je: Roboti su u ovom restoranu zamenili prave konobare, a jeftiniji su od njihovih plata (FOTO) (VIDEO)
Bio je lep prolećni dan i stariji bračni par u penziji je pio jutarnju kafu u bašti kafića u blizini njihovog doma. Takav je bio njihov dnevni ritual. Iznenada, ženi je zazvonio mobilni telefon. Nije to bio uobičajeni poziv, to je bilo jasno na osnovu zvona: u pitanju je bio specifični zvuk kakav se čuje kada stiže poziv preko "Vajbera". Oboje su odmah znali ko zove: njihov sin koji se pre desetak godina odselio u Australiju, a sada se vratio s posla i želeo da čuje svoje roditelje.
Ovakav prizor, premda smo ga upravo izmislili, ne samo što odgovara realnosti već je i sasvim uobičajen.
Internet je postao deo naših života, a telefone, koji su postali masovno mobilni (ko još koristi fiksni?), čak sve manje koristimo i za razgovore a sve više samo za bazanje po globalnoj mreži.
Čak i kada ih koristimo za razgovore, sve su češće to internetski pozivi, kao ovaj opisani preko "Vajbera" ili neki preko "Fejsbuk Mesendžera".
Zaboravljamo kolika je to novotarija i da smo do pre samo dve decenije bili osuđeni na nepokretnost zemaljskih linija.
A zaboravljamo i velikane naše prošlosti koji su bili pioniri na ovom polju, što je mnogo veća šteta i daleko veća sramota.
Jedan od tih velikana je bio Pantelejmon Panta Mihajlović, zaboravljeni srpski inženjer koji se 1854. godine rodio u Kneževini Srbiji, u selu Bogatiću pokraj Šapca u kojem je završio tri razreda gimnazije.
Nakon što je u Beču završio eletrotehničku školu odlazi put Švajcarske pa odatle u prestonicu Kraljevine Pruske — Berlin. Tamo uspeva da se zaposli u konstruktorskom birou firme "Simens-Halske" pa radi na razvoju idejnog projekta dinamo-mašine, nakon čega nastavlja usavršavanje u Hamburgu; međutim, firma ga već u njegovoj 20. godini postavlja za direktora ispostave u Njujorku.
Sudbina nije htela da se mladi Pantelejmon predugo zadrži na "pogrešnoj" strani Atlantika. Nakon što je izbio Nevesinjski ustanak Srba u Bosni-Hercegovini 1875. godine, i nakon što su se Srbija i Crna Gora naredne godine uključile u borbu protiv Osmanlija, odlučuje da se vrati u otadžbinu u kojoj novo zaposlenje nalazi u tehničkom odeljenju vojne fabrike u Kragujevcu kao i na održavanju telegrafa Glavnog štaba Srpske vojske.
— Bio sam neverovatan idealista. Dođem u Srbiju, iako sam mogao da pravim velike poslove u Nemačkoj, Americi ili ma gde drugde, s namerom da učestvujem u ratu 1876. Kad se rat završio, padne mi na pamet da instališem telefon u Beogradu. Niko tu nije imao pojma o telefonu — piše u zaostavštini Pante Mihajlovića.
Međutim, Panta je ovde pojednostavio svoju priču i preskočio nekoliko stvari. Za početak, preskočio je podatak da se nakon rata vratio u Njujork na još godinu dana i da je tada upoznao svog vršnjaka iz Idvora, izvesnog Mihajla Pupina, sa kojim postao bliski prijatelj.
Nostalgija ga je, međutim, ponovo vratio u našu zemlju; doduše, prvo u Novi Sad koji je tada bio deo Austrougarske monarhije. Izgleda da je tamo imao firmu, a znamo da se septembra 1880. godine oženio jednom Rumljankom, Milevom Teodorović.
Nakon toga dolazi u Beograd i podnosi molbu da mu se dodeli koncesija na 10 godina za uvođenje telefona u Srbiji; od miraza plaća kauciju od 2.500 ondašnjih dinara, i obavezuje se da će u roku od šest meseci od dobijanja koncesije podići prvu liniju.
Nije u Beogradu čekao rešenje već je otišao u Peštu da se upozna sa organizacionim i eksploatacionim problemima u primeni ove nove tehnologije; tada upoznaje i Nikolu Teslu, a čini se da su baš Pantine priče o Novom svetu koje je pripovedao mladiću iz Smiljana uticale ovoga da krene "preko Bare", čime je možda Panta promenio istoriju sveta.
Elem, 27. novembra 1882. godine dobija koncesiju od kralja Milana da u prestonici gradi telefonske linije, ali mu se na oglas za uvođenje telefona niko ne javlja četiri meseca zato što ovde niko ne shvata revolucionarnost i važnost onoga što se nama danas očituje kao divovski izum: Srbi su bili nepoverljivi prema novotarijama, još uvek je to bilo duboko tradicionalističko, i pride neobrazovano društvo (mada, ruku na srce, ako Srbiju shvatimo kao evropsku provinciju, slično je bilo i u ostalim evropskim i severnoameričkim provincijama). Jedan od skeptika bio je i ministar vojni Tihomilj Teša Nikolić, inače jedan od najcenjenijih i najomiljenijih Srba druge polovine XIX veka.
— Posetio sam ministra vojske Tešu Nikolića, u ulici Kneza Miloša. Predložim mu da instaliramo telefone za vojne potrebe, a ministar me sasluša, ode do prozora koji je gledao u dvorište, pokaza tri konjanika i reče: "Što će mi telefon kad ovi momci mogu za pet minuta da stignu do grada i jave što je potrebno!" — pisao je Panta Mihajlović.
Zato je odlučio da o sopstvenom trošku poveže kafanu "Tri lista duvana" u kojoj je na gornjem spratu bilo smešteno Geografsko odeljenje Ministarstva vojnog, sa žandarmerijskom kasarnom na Paliluli kod Botaničke bašte. Razdaljina je bila oko 300 metara.
Tako je postavljena pozornica za jedan istorijski telefonski razgovor, prvi u povesti Beograda i Srbije. Do njega je došlo 14. marta 1883. godine, pre tačno 134, a vodio se upravo između Teše Nikolića i žandarmerijskog kapetana u onoj palilulskoj kasarni, Koste Radosavljevića, na aparatu Pantine bivše firme "Simens-Halske" iz 1878.
Evo kako je to svojevremeno opisao Panta:
"I ja lepo spojim telefonom od 'Tri lista' do inžinjerijske kasarne u Paliluli. Sutradan, u tri časa po podne, eto Teše. Stao pa gleda.
— Je li to telefon?
— Jeste — rekoh.
— Pa kako mu to ide?
Rastumačih napreskok, ukratko. On ionako nije ništa razumeo.
— Pa dobro — reče meni ministar Teša — a ko to govori?
— Pa onaj na drugom kraju. U inženjerijskoj kasarni...
Teša se podiže, otvori vrata širom pa dozva sve ostale oficire koji su bili po kancelarijama.
— Gospodo! 'Ajde da vidite čudo neviđeno: telefon."
Kralj Milan je — uprkos tome što je narod bio loše nastrojen prema ovom satanističkom izumu — odmah naredio da se u državni budžet za narednu godinu unesu sredstva za instalaciju telefonskih stanica u Beogradu, a sve za potrebe Dvora i vojske.
Sledeće što je Panta na ovom polju uradio pokazuje naprednost njegovih stajališta i obim njegove dalekovidosti: na stranu što je povezao Narodnu skupštinu, Upravu grada (policiju), Ministarstvo unutrašnjih dela, Narodnu banku, Ministarstvo finansija, mada je i sve to bilo potrebno — čovek je odlučio da poveže Veliku školu smeštenu u Kapetan-Mišinom zdanju sa Požarnom komandom, kako su se onomad nazivali vatrogasci.
Genije! Šta je važnije u jednoj zemlji koja misli na svoju i budućnost svog naroda, od obrazovanja? Ništa! A ima li obrazovanja bez knjiga? Nema! Spasiti knjige od mogućeg požara u takvoj zdravorazumskoj jednačini postaje jedan od vrhovnih imperativa svakog društva u predigitalnoj eri.
(Digresija: Velika škola je bila naslednica Liceuma Knjaževstva serbskog iz kojeg je nastala 1863. godine, a preteča Univerziteta u Beogradu u koji je pretvorena 1905. Bila je od samog početka smeštena u Kapetan-Mišinom zdanju, koje je i dan-danas srce prestoničkog univerziteta: danas su tu Rektorat i pojedina odeljenja Filološkog te Filozofskog fakulteta.)
Prvi međumesni razgovor vodio se polovinom januara 1886. godine između kralja Milana u Beogradu, i predsednika vlade Milutina Garašanina u Nišu, tokom mirovnih pregovora u Srpsko-bugarskom ratu; tek šest godina kasnije vodiće se prvi telefonski razgovor između Njujorka i Čikaga, mada poređenje i nije umesno jer je razdaljina između ova dva američka grada u odnosu na Beograd-Niš neuporedivo veća.
Četiri godine kasnije skupština donosi Pravilo o telefonu kojim je omogućeno podizanje privatnih telefonskih linija sa štacijama, mada je vlasnik prvog privatnog telefona (zapravo, čak pet posebnih linija) bio industrijalac Đorđe Vajfert odmah nakon onog prvog telefonskog razgovora iz 1883.
1898. godine uspostavlja se prva telefonska centrala u našem glavnom gradu, sa 50 brojeva, koja se nalazila na prvom spratu Kolarčeve zadužbine. Javni telefonski saobraćaj kreće naredne godine, sa samo 28 pretplatnika. Prvi međunarodni telefonski razgovor u istoriji Srbije vodio se 1905. godine između Beograda i Budimpešte. 1908. godine, pak, gradi se modernija centrala u blizini nekadašnje Batal-džamije.
A šta se za sve to vreme dešavalo sa junakom naše današnje priče, gospodinom Pantelejmonom Mihajlovićem?
On je vrlo brzo shvatio da od telefonije u Srbiji, onakvoj kakva je Srbija tada bila, nema 'leba jer od nekoliko državnih poslova koje je izradio nije moglo da se živi bez uključivanja građanstva koje opet nije bilo preterano zainteresovano. Zato 1885. godine postaje šef Telegrafsko-telefonskog odseka Direkcije državnih železnica, a 1905. veštak za ispitivanje lošeg stanja električne mreže u Beogradu.
Tri godine kasnije postaje nadzorni inženjer električne centrale na Dvoru i u toku svih tih decenija neumorno radi na uvođenju električne energije u Srbiji i propagiranju njene upotrebe, zajedno sa Đorđem Stanojevićem; njegove veze sa "Simensom" bile su važne jer se upravo njihov generator ugradio na našu prvu hidrocentralu, onu u Užicu na Đetinji, a kasnije i kod Zaječara i Niša.
Jedna od najneverovatnijih epizoda njegovog života odigrala se 1915. godine, za vreme Prvog svetskog rata. Naime, nakon naše kontraofanzive Austrijanci su se dali u bežaniju preko Save i Drine glavom bez obzira, ali su tokom te završne faze prve okupacije Beograda planirali da sruše prestoničku električnu centralu.
Šta je uradio veliki gospodin Panta? Stupio je u kontakt sa austrijskim oficirima i rekao im otprilike sledeće: ljudi, ovako stoje stvari, ja sam svojim radom u "Simensu", čak i u bečkoj filijali njihovoj, zadužio i vašu zemlju razvojem elektrike pa nije u redu to što nameravate, posebno što je potpuno iracionalno srušiti jedan tako koristan objekat. Zvuči suludo, ali ovaj apel je urodio plodom i centrala je spasena.
Elem, već iste godine sa porodicom se preselio u Solun u kojem će mu se srpski dvor, vlada i vojska pridružiti naredne. Posle rata se penzionisao, i umro u 78. godini života, 7. februara 1932. od zapaljenja pluća i paralize srca. Sahranjen je na Novom groblju. Navodno, nikada se nijedan telefonski priključak nije vodio na njegovo ime.
(O. Š.)
Povezane vesti
Najvažnija bitka u istoriji Evrope za koju nikad niste čuli: Ovako je izgledao osvit španske slobode
Nikola Jokić piše istoriju NBA lige: Srbin stao uz legendarnog košarkaša na večnoj listi!
Zapanjujuće! Naučnici su upravo stvorili prvu sliku FOTONA, morate videti kako to izgleda
<% post.title %>
Brzina budućnosti: Nova era mobilnih mreža stiže u Srbiju
Video: Ova maca pliva kao Nađa Higl: A mislili ste da mačke ne vole vodu
Telegraf.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.
Komentari
Više sa weba
Priče sa Weba
"Postala sam samohrana majka u 41. godini. Ne znam ni ko je otac mog sina, ali ne žalim": Ispričala kako sama odgaja dete i ovo je njen savet drugim ženama
Da li znate čemu služi rupica na grickalici za nokte? Iznenadićete se kad čujete da zapravo nema samo jednu namenu
BUREK VIŠE NIJE UMETNOST Blizanci iz Srbije stvorili prvu mašinu za pravljenje čuvene pite: Sastojke dozira u gram i radi sve na dugme (FOTO)
Goxy
Treba više ovakvih tekstova a ne da zaglupljujete narod sa: Stanija je sinoć oprala zube a šta je našla ispod lavaboa će vas OSTAVITI BEZ TEKSTA ! (foto + video)
Podelite komentar
Jedan bezobrazan
Svaka cast za ovaj tekst!
Podelite komentar
Irena
Dali bi se neko iz PTTa mozda setio, da ovom gospodinu podigne spomenik, mozda kod glavne poste?
Podelite komentar