NAJVEĆA MISTERIJA MODERNOG DOBA: Da li su RUSI sami uništili svoje najveće blago?! (FOTO)

Ručno bojena fotografija originalne Ćilibarske sobe u Katarininom dvorcu u Carkom Selu, nedaleko od Sankt Peterburga. Foto: Wikimedia Commons/ Courtesy Special Collections, UC Santa Cruz

Preporučujemo

Ćilibarska soba je bila prostorija koja se nalazila u Katarininom dvorcu u Carkom Selu nedaleko od Sankt Peterburga, posebna po tome što su joj zidovi bili u celini dekorisani rezbarenim ćilibarskim panelima sa pozlatom, draguljima i ogledalima.

Dizajnirana je oko 1701. godine u ondašnjoj Kraljevini Pruskoj od strane nemačkog baroknog skulptora Andreasa Šlitera, a izrađena od strane glasovitog danskog majstora Gotfrida Volframa. Negde oko 1707. godine radove preuzimaju i dovršavaju drugi majstori, Gotfrid Turau i Ernst Šaht.

1716. godine, da bi zacementirao savez sa Ruskom imperijom a protiv Švedskog kraljevstva, pruski kralj Fridrih Vilhelm I iz kuće Hoencolern poklanja ćilibarsku sobu imperatoru Petru Velikom; prenos iz Berlinske gradske palate je izvršen tako što je soba pažljivo spakovana i numerisana u osamnaest velikih kutija.

Prvobitno se nalazila u Zimskom dvorcu u samom Sankt Peterburgu, ali je 1755. godine po naređenju imperatorke Katarine Velike prebačena u njenu palatu u pomenutom Carskom Selu. Tom prilikom je italijanski umetnik Bartolomeo Rastreli izvršio redizajn da bi mogla da stane u novi prostor. Tako je postala veća nego što je bila, da bi nakon narednog redizajna postala još veća. U svom konačnom obliku sadržala je šest tona ćilibara i ostalog dragog kamenja, po sadašnjem kursu vredela je između 142 i 500 miliona dolara, i smatrana je za osmo svetsko čudo.

Detalj iz rekonstruisane Ćilibarske sobe u Katarininom dvorcu u Carkom Selu. Foto: Wikimedia Commons/jeanyfan

Katarina I ju je koristila za meditaciju, Katarina II Velika za privatna okupljanja, a mi bi je danas koristili za glorifikaciju svega ruskog, kada bi i dalje znali gde se nalazi.

Ruski kustosi su leta 1941. godine, tokom prve faze Operacije Barbarosa, odlučili da je preveliki rizik da evakuišu Ćilibarsku sobu, pa su je ostavili tu gde je. Nemci su ušli u Carsko Selo i rastavili je bez većih problema u roku od 36 sati. Transportovana je nazad u Prusku, ovog puta u Kenigzberg, tačnije u Kenigzberški zamak.

1945. godine, Ćilibarskoj se sobi gubi svaki trag. Šta se desilo? Niko ne zna. Svedočenja su konfuzna, protivrečna i svaki trag se do sada pokazao kao ćorak.

Zna se da je Kenigzberški zamak stradao delimično u bombardovanju od strane Kraljevskog ratnog vazduhoplovstva 1944. godine, i da je dodatnu štetu pretrpeo tokom borbi Vermahta sa Crvenom armijom aprila naredne godine. Mada, i oko toga postoji spor.

Detalji rezbarija u rekonstruisanoj Ćilibarskoj sobi u Katarininom dvorcu nedaleko od Sankt Peterburga. Foto: Wikimedia Commons/Shakko

Da li su Nemci naredili evakuaciju ove sobe, ili nisu? Da li je ona negde prebačena? Možda u neki rudnik, kao što se desilo sa mnogim drugim neprocenjivim umetničkim delima koja su nacisti opljačkali u pokorenoj Evropi?

Mnogi svedoci događaja tvrde da se upravo to desilo, ali njihovi navodi jednostavno nemaju nikakvo potkrepljenje. Sve što su ikada raznorazni bivši nacisti pričali o sudbini Ćilibarske sobe nije dovelo do njenog pronalaženja: te je transportovana vozilima hitne pomoći, te ovim, te onim, te je u ovom rudniku soli, te je u onom rudniku srebra, te je zakopana u samom Kenigzbergu, današnjem Kalinjingradu, te je utovarena na brod koji su Sovjeti potopili nedugo nakon porinuća.

Na kraju, britanski istraživački novinari Ketrin Skot-Klark i Adrijan Levi došli su do zaključka da je Ćilibarska soba stradala aprila 1945. godine, i da je zauvek izgubljena.

Čak i rekonstruisana Ćilibarska soba u Katarininom dvorcu u Carkom Selu ostavlja bez daha. Foto: Wikimedia Commons/jeanyfan

Kao osnovu za ovu tvrdnju oni uzimaju izveštaj Aleksandra Brusova, šefa sovjetskog tima koji je odmah po okončanju neprijateljstava bio zadužen za pronalaženje Ćilibarske sobe. On je u njemu zapisao: "Sumirajući sve činjenice, možemo da kažemo da je Ćilibarska soba uništena između 9. i 11. aprila 1945. godine".

Ovo je neobični iskaz o čijoj se implikaciji očito nije vodilo računa u tom trenutku, barem ta implikacija nije pala na pamet samom Brusovu. Naime, borbe u Kenigzbergu su prestale 9. aprila. Ako je Ćilibarska soba uništena nakon toga onda su mogle da je unište samo trupe Crvene armije. Pošto svesno to ne bi mogle da urade, mogle su samo nesvesno.

Drugim rečima, verovanje da su Sovjeti bez valjanog razloga dokrajčili Kenigzberški zamak artiljerijskom vatrom zato što je to po njima bio simbol nacističkog zla (iako sam zamak nije imao veze sa nacistima, i predstavljao je ogromno kulturno dobro neprocenjive istorijske vrednosti), možda ima nekog smisla.

Zidovi i tavanica rekonstruisane Ćilibarske sobe u Katarininom dvorcu kod Sankt Peterburga. Foto: Wikimedia Commons/jeanyfan

- Ja sam verovatno jedan od poslednjih ljudi koji su videli Ćilibarsku sobu - rekao je decenijama kasnije Leonid Arinštajn, poručnik u Crvenoj armiji koji je tokom Kenigzberške bitke komandovao jednim vodom. Istovremeno, on je kontrapitanjem negirao optužbe da su crvenoarmejci planski zapalili grad: koji bi to vojnici zapalili grad u kome će morati da žive?

Sam Brusov je nekoliko godina nakon svog izveštaja promenio priču, možda zbog pritiska sovjetskih vlasti kojima je Ćilibarska soba bila zgodno propagandno oružje tokom Hladnog rata.

Istovremeno, Sovjeti su tražili Ćilibarsku sobu i druga umetnička dela na prostorima koja su kontrolisali nakon rata, a to je činio i Štazi, istočnonemačka tajna služba. Zbog čega bi Rusi tražili nešto što su znali da su sami greškom uništili? Kažu stručnjaci, da bi sakrili činjenicu da je uništena. Opet, to ne zvuči preterano uverljivo, ali ko zna.

Slika u rekonstruisanoj Ćilibarskoj sobi u Katarininom dvorcu kod Sankt Peterburga. Foto: Wikimedia Commons/jeanyfan

Kenigzberški zamak je više od dve decenije stajao u ruševinama u centru grada da bi napokon 1968. godine Leonid Brežnjev naredio njegovo potpuno rušenje, uz protivljenje svih razumnih akademika iz svih krajeva sveta.

1979. godine počela je izrada verodostojne replike Ćilibarske sobe, ali su radovi sporo napredovali sve dok nemačka kompanija "E.ON" nije uletela sa ozbiljnim parama. Završena je 2003. godine, za 300. godišnjicu osnivanja Sankt Peterburga, a javnosti su je predstavili ruski predsednik Vladimir Putin i ondašnji nemački kancelar Gerhard Šreder (njih dvojica su, inače, i danas veliki prijatelji i Šreder se smatra ruskim čovekom u Evropskoj uniji).

Premda je izrađena na osnovu starih (crno-belih) fotografija prvobitne sobe, ako se nikada ne pronađe ta originalna Ćilibarska soba, nikada nećemo znati u kojoj meri je verna originalu. Iako, bez obzira na to, ostavlja bez daha.

(O. Š.)