ČIJI JE HILANDAR BIO DVA VEKA: Skrajnuta, tajna prošlost najvećeg srpskog manastira (FOTO)

Stefan Nemanja i njegov sin Rastko, budući Sveti Sava, sagradili su manastir Hilandar na ruševinama ranijeg grčkog manastira istog naziva koji je međutim opusteo zbog gusarskih napada.

Preporučujemo

Budući da je Sava prvobitno bio iskušenik u manastiru Vatoped, Hilandar je bio u njegovom sklopu (romejski vasilevs je upravo na Savinu molbu prebacio ruševine Hilandara u okvire Vatopeda), sve dok bivši veliki župan i njegov najmlađi sin nisu skupili podršku ostalih svetogorskih institucija i od romejskog cara zatražili promenu vlastelinstva i ustupanje Hilandara Srbima.

>>> Jeza hvata zbog reči vizantijskog cara kada je darovao Hilandar Srbima (FOTO)

Zapravo, inicijativa je formalno došla od svetogorskog prota (starešine celog Atosa) i manastirske zajednice, koji su u Carigrad zbog toga poslali monaha Nikona. Veruje se da je prava inicijativa došla od Save koji je uostalom i krenuo sa Nikonom u Konstantinopolj.

U pismu koje su Nikon i Sava nosili sa sobom vizantijskom vladaru navodila se bojazan da Vatopeđani neće brinuti za Hilandar i da će dopustiti da i on i manastiri "oko njega" propadnu i iščeznu, da će se "izgubiti uspomene slavnih careva i staraca koji su u njima spasli dušu svoju".

Sveti Simeon Mirotočivi, odnosno Stefan Nemanja. Foto: Wikipedia

U pismu su dodali i to da su se zbog toga obratili Nemanji i njegovom sinu Savi "da prime ove manastire kao svoju imovinu i da osnuju u njima manastir po svojoj volji, kao što ima i drugih manastira carstva ti po svojoj Gori, raznih narodnosti na primer ivirski i amalfićanski". Ivirski je zapravo gruzijski, a amalfićanski se odnosi na italijanski Amalfi.

Tada je car Aleksije III Anđeo izdao novu hrisovulju, "zlatnu povelju", kojom je darovao drevni manastir Hilandar "Srbima za večni poklon" i odredio da on ima "služiti za primanje ljudi od srpskog naroda, što se odaju monaškom životu, baš kao god što i manastiri ivirski i amalfićanski postoje na toj Gori, oslobođeni od svake vlasti pa i od same vlasti prota te Gore".

Car je odredio da će manastir biti samostalan, svojevlastan i samoupravan, i da će sva imanja, koja su ranije pripadala Hilandaru i drugim manastirima na mestu Milejama, sa kelijama, pa došla pod vlast prota, biti vraćena ponovo Hilandaru "kao da ne behu nikad pod vlašću prota te Gore već da postaju sad prvi put i da su od samog prvog postanka dobila slobodu."

Nakon ovoga je uprava Vatopeda - koja nije želela da se odrekne, ne Hilandara, već tako moćnih zaštitnika i uticajne sabraće kao što su bili Sava i Nemanja - ponudila da se dva manastira ujedine i da Sava bude iguman. Sava i Nemanja su odbili jer su znali da će to tako biti samo dok su oni živi, a oni su imali nameru da Hilandar zaista ostane Srbima zauvek. Tako je i bilo.

Foto: Vladimir Veselinović

Međutim, malo je kod nas poznato da su nekoliko vekova nakon sloma Pećke patrijaršije većinu monaha činili Bugari i da je manastir lako mogao trajno da ode u njihove ruke.

XV i XVI vek su bili mirni za atosku zajednicu i ona je cvetala, a među darodavcima su se posebno isticali moskovski veliki kneževi i potom ruski carevi; Ivan IV Grozni, čija je baka bila iz srpskog plemićkog roda Jakšića, darivao je čak Hilandaru i komad zemlje nedaleko od moskovskog Kremlja.

Nakon pada Srpske despotovine veliki broj srpskih kaluđera slio se na Atos i Srbi su postali posle Grka najbrojnija etnička grupa na monaškom poluostrvu a Hilandar najbitniji manastir, što se očituje i u tome da su Srbi redovno birani za funkciju prota Svete gore.

Međutim, u XVII veku broj Srba počinje da opada, što se dodatno ubrzava nakon velikog požara u Hilandaru 1722. godine i potom pada Pećke patrijaršije. Međutim, čak i pre pomenutog pada, već 1745. jedan ruski hodočasnik beleži da Hilandarom rukovode Bugari i da oni čine većinu kaluđera.

Spavaonica manastira Hilandar. Foto: Vladimir Veselinović

Upravo se u "našem" manastiru kojim upravljaju Bugari i koji u njemu čine najbrojniju zajednicu nalaze važni bugarski duhovnici i nacionalni radnici kao što su Sofronije Vračanski (1739–1813), Ilarion Makaripolski (1812–1875) i otac Matej Preobraženski (1828–1875).

Sveti Pajsije Hilandarac, kao što mu i epitet kaže, upravo u Hilandaru piše svoju "Istoriju slavenobugarsku" 1762. godine (u pitanju je istorija bugarskog naroda i Slovena, od potopa pa do danas) čija će uloga u buđenju bugarske nacionalne svesti biti bez premca, pa neki tako smatraju da ono i počinje baš ovim delom.

Bugari su dominirali Hilandarom skoro dve stotine godina, što je neverovatno dug period, ali su Srbi do godine 1902. (dakle relativno nedavno) povratili većinu i preuzeli ponovo kontrolu nad darom romejskog vasilevsa Aleksija III Anđela. Stiče se utisak da se danas period bugarske dominacije, nažalost, nipodaštava i potcenjuje s naše strane kao da nismo svi jedno i kao da nismo svi pravoslavci.

(O. Š.)