UTERIVALE STRAH U KOSTI: Čime su nemačke "štuke" pravile jezivu buku dok su nam se obrušavale na glave (FOTO)

Drugi svetski rat na prostoru okupirane Kraljevine Jugoslavije vrlo brzo se odmetnuo u krvavi i bratoubilački građanski rat koji se, na nemačko zaprepašćenje, vodio mahom mimo njih, kao da nisu nominalni gospodari našeg tla. Klali smo se međusobno kao da Švaba i ne postoji.

Preporučujemo

Međutim, pre nego što je sukob između Srba, Hrvata i Jugoslovena otišao tim tokom, Nemci su vodili glavnu reč. (Da se razumemo, mi sad malo preterujemo, vodili su Nemci glavnu reč neprestano, i muku su mučili da unište pokret otpora, a uostalom imali su i ustaše kao svoje ljubimce koje su podržavali u borbi sa srpskim i jugoslovenskim "otporašima".) Tada, a i kasnije, imali smo prilike da se dobro upoznamo sa nemačkim vojnim potencijalima i da nam se neka od njihovih oružja usade u kolektivnu svest.

Jedno od tih oružja je "štuka", odnosno obrušavajući bombarder i lovačko-bombarderski avion Junkers Ju 87; "štuka" je zapravo nemačka slogovna skraćenica koja dolazi od njihovog termina za obrušavajućeg bombardera, "Sturzkampfflugzeug", skraćenica u kojoj su izdvojena prva tri slova prve reči u toj složenici, i dva iz druge reči.

Bombardovanje Beograda na Vaskrs 6. aprila 1941. godine bio je prvi naš dodir sa ovim avionom koji je postao praktično simbol nemačkog blickriga, munjevitog rata. Projektovao ga je Herman Polman za kompaniju "Junkers" još 1935. godine, tako da je mogao da se dokaže već u Španskom građanskom ratu.

"Štuke" iznad Rusije 22. decembra 1943. godine. Foto: Wikimedia Commons/Bundesarchiv, Bild 101I-646-5188-17 / Opitz / CC-BY-SA 3.0

Bio je izvanredno inženjersko dostignuće: u toku obrušavanja otvarale su mu se aerodinamičke kočnice koje su povećavale otpor kako bi ograničile brzinu i time omogućile pilotu da se kasnije lakše izvuče iz tog režima leta; pritom, pri vađenju iz obrušavanja su se izvlačila zakrilca koja su generisala momenat propinjanja bez komande pilota; nakon što bi se nos aviona vratio na liniju sa horizontom, pilot je davao gas i peo se na bezbednu visinu.

Mana mu je bila slabo naoružanje za borbe u vazduhu zbog čega je mogao da operiše samo u slučaju apsolutne vazdušne prevlasti ili pod pratnjom lovca koji će da ga štititi. U suprotnom, bio je lak plen neprijatelja.

"Štuka" je bila vrlo lako prepoznatljiva zbog specifičnog izgleda pulavski-krila koje je bilo pod "slomljenim" uglom diedra, kao i zbog fiksiranog stajnog trapa.

Tri "štuke" na nebu iznad Jugoslavije oktobra 1943. godine. Foto: Wikimedia Commons/Bundesarchiv, Bild 183-J16050 / CC-BY-SA

Još jedna stvar zbog koje je "štuka" bila prepoznatljiva je bio zvuk koji je pravila. Kada gledate stare partizanske filmove i vidite Ju 87 kako se obrušava na glave naših dedova i pradedova uz jezivo zavijanje sigurno mislite kako su to kinematografski zvučni efekti; pa, možda i jesu, ali su dodati samo zato što je "štuka" tako stvarno i zvučala.

Naime, prve varijante ovog aviona su dobile sirene za vazdušnu opasnost ugrađene na levu glavnu nogu stajnog trapa sa pogonskom elisom prečnika 0,7 metara. Pilot ju je uključivao nekoliko sekundi nakon kretanja u obrušavanje što je imalo psihološki efekat na neprijatelja, demoralisalo ga je, strašilo i paralisalo.

Ove sirene su nazvane "Trube Jerihona", po onoj čuvenoj biblijskoj epizodi kada su Jevreji srušili svojim trubama zidine istoimenog grada, što je prilično ciničan izbor za naziv imajući u vidu šta su nacisti radili Jevrejima.

"Štuke" u formaciji na nebu iznad Poljske tokom najezde na ovu slovensku zemlju septembra 1939. godine. Foto: Wikimedia Commons/Bundesarchiv, Bild 183-1987-1210-502 / Hoffmann, Heinrich / CC-BY-SA 3.0

Nakon početka Operacije Barbarosa i invazije na Sovjetski Savez sirena je izbačena zato što su Nemci shvatili da Rusi nisu ni Poljaci ni Danci ni Norvežani ni Holanđani ni Belgijanci ni Francuzi ni Srbi ni Grci, i da su sirenu počeli da okreću u svoju korist, pre svega zato što su zbog nje lakše detektovali "štuku" i tačnije dejstvovali po njoj.

Pored toga, nemački neprijatelji su se već bili navikli na taj zvuk, a i sirena je ionako smanjivala brzinu leta za oko 20 km/h, što je verovatno bio najvažniji razlog za njeno uklanjanje.

Umesto nje, Nemci su modifikovali bombe na koje su počeli da stavljaju pištaljke za generisanje zvuka tokom kretanja bombe ka cilju, sa istim efektom a bez usporavanja i otkrivanja položaja.

(O. Š.)