Jedan uvredljivi telegram koji promenio tok celokupne ljudske istorije (FOTO)

Austrijsko-pruski rat, koji se često naziva i Sedmonedeljnim ratom ili Ratom braće, vođen je između šesnaestog dana juna i dvadeset i trećeg dana avgusta godine 1866.

Preporučujemo

Na jednoj strani bile su severnonemačke državice okupljene oko Kraljevine Pruske, kao i novoformirana i ujedinjena Kraljevina Italija (čija istoriografija ovaj rat naziva Trećim italijanskim ratom za nezavisnost); na drugoj strani nalazilo se Austrijsko carstvo i neke južnonemačke državice.

Pruska pobeda u Bici kod Kenigreca 3. jula zapečatila je austrijsku sudbinu, ali i prusku: Austrija je izbačena iz Nemačke konfederacije, stvorena je Severnonemačka konfederacija severno od reke Majne, a Pruska - vođena čvrstom rukom gvozdenog kancelara Ota fon Bizmarka - dramatično se proširila za skoro četvrtinu dotadašnjeg zemljišnog obima, uvećala broj stanovnika za četiri miliona na 24, i time praktično odlučila ko će biti država koja će ujediniti Nemačku.

Pitanje je do tog trenutka bilo da li će to biti Pruska ili Austrija, ali je nakon tog trenutka odgovor na to pitanje postao jasan. Ipak, ovim su se sukobom samo stvorili uslovi da se Nemačka ujedini, do toga još uvek nije bilo došlo. Francuska nije učestvovala u ovom sukobu koji je, iako kratak, poremetio odnos snaga u Evropi, i tamo su nedugo nakon toga počeli da se javljaju glasovi koji su tražili "revanš za Sadovu"; Sadova je češki naziv za Kenigrec.

Kajzer Vilhelm I. Nemački car, pruski kralj, izdanak moćne dinastije Hoencolern. Foto: Wikimedia Commons/Hermann Historica

Četiri godine kasnije stvari su počele da se ozbiljno kuvaju. Nemački princ Leopold iz kuće Hoencolern-Zigmaringen - koja je bila bočna katolička grana vladajućih pruskih protestantskih Hoencolerna - dobio je ponudu da sedne na upražnjeni tron Kraljevine Španije. Francuska se digla na noge, protestovala, zapretila čak i ratom, uplašena da će se tako naći opkoljena Hoencolernima i sa istoka i za zapada.

Zbog toga je princ Leopold u julu 1870. godine povukao svoje prihvatanje španskog prestola. Ovo se smatralo za pruski poraz, ali Francuzi nisu bili zadovoljni i zahtevali su da se kralj Pruske obaveže da nijedan pripadnik ni jedne jedine grane Hoencolerna nikada više neće biti kandidat za španski tron.

A onda se dogodio incident, 13. jula te godine. Pruski kralj Vilhelm I izašao je u jutarnju šetnju po parku u banji Ems (Bad Ems) u kojoj se odmarao i bio zaustavljen od strane grofa Vinsenta Benedetija, francuskog ambasadora u Pruskoj šest godina unazad.

Pogled na Bad Ems, odnosno banju Ems. Fotohromski print nastao između 1890-1905. godine. Foto: Wikimedia Commons/United States Library of Congress

Benedetiju je njegov nadređeni, francuski ministar vanjskih dela Aženor, vojvoda od Gramona, izdao nalog da kralju lično uruči zahtev francuske vlade koji se ticao pomenutih garancija. Bio je to neformalan susret na šetalištu. Kralj je učtivo odbio da se obaveže na nešto što ima tako definitivan karakter koji stremi da bude večan, i dva čoveka su se razišla.

Kraljev sekretar Hajnrih Abeken je po povratku napisao izveštaj o ovom događaju i poslao ga Bizmarku u Berlin; Benedetija je opisao kao nametljivog, a kralj je svom kancelaru predložio da javno objavi šta se desilo.

Abekenova depeša je glasila ovako: "Njegovo Veličanstvo Kralj mi je reklo: grof Benedeti me je presreo na promenadi i zatražio, na vrlo nesrećan način, da ga ovlastim da odmah telegrafiše da sam se obavezao za večnost da nikada neću dati svoj blagoslov ako Hoencolerni obnove svoju kandidaturu. Oštro sam odbio ovaj zahtev jer nije ni pravično a ni moguće obavezati se na taj način. Prirodno, rekao sam mu da nisam primio nikakve vesti i da je, pošto je on bolje obavešten od mene putem Pariza i Madrida, očigledno da moja vlada nije previše zainteresovana za tu stvar".

Oto fon Bizmark, gvozdeni kancelar Pruskog kraljevstva i potom Nemačkog carstva, čovek koji je ujedinio Nemačku. Foto: Wikimedia Commons/Walters Art Museum

Bizmark je onda uzeo i sredio depešu koju je primio i značajno pooštrio ton u kojem je razgovor vođen. Izbacio je kraljeve pomiriteljske fraze i sve sveo na suštinu: Francuzi su izneli zahteve pod pretnjom rata, Vilhelm ih je odbio. To, u suštini, nije bila laž, ali nije bilo ni sve što se desilo.

Uglavnom, Bizmark je iste večeri 13. jula poslao dopis svim stranim ambasadama u pruskoj prestonici i svim dnevnim listovima: dopis je stvorio utisak da je Benedeti bio previše zahtevan a kralj preterano odsečan. Kancelar je sve to tako sročio da u očima Francuza ispadne da je Vilhelm uvredio Benedetija, a u očima Nemaca da je Benedeti uvredio Vilhelma.

Bizmarkova verzija je glasila: "Nakon što su vesti o odricanju princa od Hoencolerna poslate imperijalnoj francuskoj vladi od strane španske kraljevske vlade, francuski ambasador je u Emsu izneo novi zahtev Njegovom Veličanstvu Kralju da on treba da ga ovlasti da telegrafiše u Pariz da je Njegovo Veličanstvo Kralj prihvatilo za večnost da nikada više neće dati svoj blagoslov ako bi Hoencolerni obnovili kandidaturu. Njegovo Veličanstvo Kralj je odmah potom odbilo da ponovo primi ambasadora i obavestilo ga preko ađutanta da Njegovo Veličanstvo nema nikakvih drugih poruka za ambasadora".

Spomen-obeležje u banji Ems posvećeno Emskoj depeši i postavljeno na mestu na kome su razgovarali pruski kralj Vilhelm i francuski ambasador Benedeti. Na njemu je naznačeno vreme: 13. jul 1870. godine, 9 časova i 10 minuta ujutru. Foto: Wikimedia Commons/Holger Weinandt

Čini se da je Bizmark namerno upotrebio reč "ađutant" jer ona u francuskom jeziku opisuje podoficira a ne visoko rangiranog oficira pri vladaru ili vojnom zapovedniku. Time se stekao utisak u očima francuske javnosti da je Vilhelm uvredio francuskog ambasadora tako što mu poruku nije poslao preko oficira. Sutradan se ova verzija našla u svim dnevnim novinama; desilo se da je to bio 14. jul, Dan Bastilje, francuski nacionalni praznik.

Francuzi su odlepili, napravili od mrava slona, precenili svoje kapacitete i sposobnosti, potcenili Pruse, objavili rat pod pritiskom besne javnosti (pariska rulja je na ulicama tražila sukob sa Pruskom, baš ono čemu se Bizmark nadao) i počeli mobilizaciju. Benedeti nije imao šansu da kaže šta se desilo i da smiri strasti.

Zbog ovakvog razvoja situacije na prusku stranu stale su četiri nemačke državice južno od Majne (Baden, Virtemberg, Bavarska i Hese-Darmštat), baš ono što je gvozdeni kancelar i hteo da postigne: nemački narod se ujedinio protiv "nepravde".

Proklamacija Nemačkog carstva i pruskog kralja Vilhelma za nemačkog cara. Ovaj događaj se odigrao u Galeriji ogledala u Versaju tokom Francusko-pruskog rata 1870-1871. Foto: Wikimedia Commons/Museen Nord / Bismarck Museum

Ovo je bio ključni korak ka ujedinjenju i stvaranju Nemačkog carstva, do čega je došlo zahvaljujući hitrim pruskim pobedama koje su kulminirale već početkom septembra u Bici kod Sedana kada je ne samo uništena francuska vojska (koja se smatrala nepobedivom) već i zarobljen imperator Napoleon III.

Da poniženje bude veće, proglašenje Nemačkog carstva a pruskog kralja Vilhelma I za nemačkog cara, odigralo se u Galeriji ogledala u Versaju, koji su Prusi držali pod okupacijom dok su Pariz držali pod opsadom.

Kako je Emska depeša promenila istoriju? Pa, Nemačka se ujedinila zahvaljujući njoj! Da li moramo da obrazlažemo kakav je to efekat imalo na potonja zbivanja u Evropi i svetu? Moramo li ukazivati na mogućnost da ni Prvog a ni Drugog svetskog rata ne bi bilo da nije bilo ujedinjene Nemačke, ne samo zato što nemački narod ne bi imao instrument za ostvarenje svojih težnji (koje ima svaki narod) već i zato što je samo ujedinjenje Nemačke razbilou paramparčad balans moći na Starom kontinentu i stvorilo uslove da do svetskog rata uopšte i dođe?

(O. Š.)