PREVARANT BR. 1 U ISTORIJI: Misionar, paroh, političar, špijun, nacista, budistički monah, i ništa od navedenog (FOTO)

Ignac Trebič-Linkoln, jedan od najvećih prevaranata u istoriji, na fotografiji iz 1915. godine. Foto: Wiikimedia Commons/Library of Congress

Preporučujemo

Ignac Trebič se rodio 4. aprila 1879. godine u porodici ortodoksnih Jevreja, u mađarskom gradiću Pakšu koji je tada bio i jevrejski štetl (izraz na jidišu koji se koristio za gradiće u Srednjoj i Istočnoj Evropi u kojima je živeo veliki broj Jevreja). U nekom trenutku, porodica se preselila u Budimpeštu.

Nakon završene škole Ignac je upisao Kraljevsku ugarsku akademiju dramskih umetnosti, ali je mnogo voleo da krade i džepari pa je neprestano imao probleme sa policijom. Zato je 1897. godine pobegao "preko grane" i završio u Londonu.

Tamo je upoznao neke hrišćanske misionare i pokrstio se na Božić 1899. godine, nakon čega je otišao u Nemačku i upisao se na luteransku bogosloviju u Breklumu, u pruskoj provinciji Šlezvig-Holštajn. Teško da je to bilo iz ubeđenja: kao što ćete uskoro moći da vidite, Ignac je bio jedan notorni oportunista.

Uglavnom, nije ga držalo mesto i mogućnost da bude "stajaći" sveštenik pa je otišao u Kanadu da u Montrealu "širi" jevanđelje među tamošnjim Jevrejima, prvo za račun prezbiterijanaca a onda i anglikanaca. Već 1903. godine vratio se u Englesku; razlog je bio neslaganje oko visine honorara.

Dva ortodoksna jevrejska dečaka u zakarpatskom gradu Užgorodu koji se danas nalazi nedaleko od tromeđe Ukrajine, Slovačke i Mađarske. Fotografija iz 1936. godine. Foto: Wikimedia Commons/ferdinandbucina.cz

Oktobra naredne godine promenio je ime i postao Ignac Trebič-Linkoln. Nadaren da se pričom i komunikacijom sa ljudima snađe u svakoj mogućoj situaciji i umuva u svako društvo, prvo je poznanstvom sa kenterberijskim nadbiskupom obezbedio sebi nameštenje za pomoćnika paroha u Epldoru, selu u grofoviji Kent, da bi nakon što je upoznao Siboma Rauntrija, čokoladnog milionera i člana Liberalne partije, postao njegov privatni sekretar.

1909. godine, dok je još uvek bio ugarski državljanin, Liberalna partija ga je uz podsticaj Rauntrijev kandidovala za člana Parlamenta za izbornu jedinicu u Darlingtonu, u grofoviji Daram. Pošto je dobio državljanstvo, naredne godine je na izborima bio pobedio onda aktuelnog člana Parlamenta za tu jedinicu iz Unionističke partije, a koji je dolazio iz porodice koja je decenijama držala to nameštenje.

Međutim, u to vreme, poslanici nisu bili plaćeni, što je Ignacu pogoršalo finansijsku situaciju te se nije ni kandidovao kada su novembra iste godine raspisani novi izbori, nakon čega se Darlington vratio "staroj ljubavi" (onom čoveku kojeg je Ignac prethodno pobedio). Naravno, moguće je i da je Trebič-Linkoln shvatio da neće moći baš tako lako da unovči članstvo u najvišem zakonodavnom telu Britanske imperije, pa je digao ruke.

Trg u Hagu sa statuom Vilema I Oranskog zvanog Ćutalica. Ovaj trg se jednostavno zove Trg i najstariji je u Hagu. Foto: Wikimedia Commons/Rene Mensen

Narednih nekoliko godina Trebič je proveo pokušavajući bezuspešno da napravi bogatstvo, pa je jedno vreme živeo i u Bukureštu u nameri da se umuva u naftnu industriju i "omrsi"; na kraju se ponovo vratio u London bez prebijene pare i ponudio britanskoj vladi špijunske usluge. Dobio je nogom u zadnjicu.

Uglavnom, izbio je Prvi svetski rat pa se Trebič obreo u neutralnoj Holandiji i ostvario kontakt sa Nemcima. Čini se da su ga oni uposlili za špijunsku mrežu, mada to nije dokazano. Vratio se ponovo u Englesku i za dlaku izbegao hapšenje, ukrcavši se u poslednjem trenutku na brod koji je isplovio za Ameriku.

Tamo je pokušao da stupi u kontakt sa vojnim atašeom ambasade Nemačkog carstva, Francom fon Papenom (koji će manje od dvadeset godina kasnije odigrati ključnu ulogu u dovođenju Adolfa Hitlera na vlast, doduše naivno i skoro nenamerno), ali je fon Papen dobio depešu iz Berlina u kojoj su bile instrukcije da sa Trebič-Linkolnom ne treba da ima ništa.

Feldmaršal Paul fon Hindenburg, nemački car Vilhelm II i general Erih Ludendorf u Glavnom štabu 8. januara 1917. godine. Foto: Wikimedia Commons/Robert Sennecke

Izvisivši i kod Britanaca i kod Nemaca, Ignac je uradio jedinu logičnu stvar iz svoje perspektive: prodao je 1915. godine svoju uzbudljivu i potpuno izmišljenu špijunsku priču časopisu "Njujork Vrld" pod naslovom "Bivši član Parlamenta koji je postao špijun", da bi naredne godine izdao i knjigu "Ispovesti međunarodnog špijuna".

Razume se da su Britanci poludeli. Uposlili su glasovitu detektivsku agenciju "Pinkerton" da ga pronađe, a onda su tražili izručenje; nisu mogli to da urade pod optužbom za špijuniranje jer to nije pokrivao britansko-američki ugovor o ekstradiciji, već pod optužbom za prevaru, što je ionako imalo mnogo više smisla. Osuđen je na tri godine robije, što je odslužio u Parkherstu na ostrvu Vajt.

E, tada stvarno počinje ludilo. Opet bez dinara odlazi u Nemačku u kojoj je u međuvremenu promenjen režim, nakon što je car Vilhelm II zbačen a uspostavljena republika (takozvana Vajmarska). Trebič ulazi u političku maglu Vajmarske Nemačke u kojoj frajkori u krvi guše komunističke ustanke i pobune, u kojoj se levičari i desničari neprestano tuku i ubijaju po ulicama, u kojoj je atentat svakodnevna pojava, u kojoj vlada haos.

Kapov puč u Berlinu 1920. godine. Frajkori drže natpis na kome piše: "Stoj! Ko produži biće upucan". Foto: Wikimedia Commons/Bundesarchiv, Bild 183-J0305-0600-003 / CC-BY-SA 3.0

Šta više, on kao etnički Jevrejin stupa u krugove ekstremne desnice u kojoj već počinju da se šire priče o "ubadanju s leđa" zbog kojeg je Nemačka izgubila rat, za šta se mahom optužuju Jevreji; upoznaje ne samo Volfganga Kapa, koji u tom trenutku još uvek nije istaknuta ličnost, već i generala Eriha Ludendorfa (ratnog zamenika načelnika Generalštaba, Paula fon Hindenburga) od kojeg je i krenula fraza "zabadanja noža u leđa".

Kada je 1920. godine pokušan takozvani Kapov puč (pod nominalnim vođstvom ovog Kapa kojeg smo gore pomenuli), puča koji je nekoliko dana kasnije propao jer je nemački narod stupio u generalni štrajk, Trebič-Linkoln je imenovan za cenzora štampe u pučističkoj vladi. Zapravo, obavljajući tu dužnost u tom kratkom vremenskom periodu, upoznao je Adolfa Hitlera koji je doleteo iz Minhena dan pre sloma državnog udara.

(Zanimljivo, vojni pilot i heroj iz Prvog svetskog rata Robert fon Grajm koji je dovezao Hitlera u Berlin sleteo je na pogrešni aerodrom krcat pobunjenim komunističkim radnicima, pa je Hitler jedva izvukao živu glavu i morao je da se maskira da ga slučajno neko ne prepozna, mada tada i nije bio posebno čuven van Bavarske. Tog Grajma će nekoliko dana pre kraja Drugog svetskog rata Hitler imenovati za zapovednika Luftvafea nakon smene Hermana Geringa, i daće mu čin general-feldmaršala, pa će on tako postati poslednji nemački oficir u istoriji koji je poneo taj čin.)

Ignac Trebič-Linkoln kao starešina budustičkog manastira pod imenom Čao Kung. Foto: Wikimedia Commons/The Hungarians: A Thousand Years of Victory in Defeat

Nakon sloma puča Trebič beži u Budimpeštu iz Minhena preko Beča, usput povezujući razne monarhističke i desničarske organizacije u savez poznat kao "Bela Internacionala". Neko mu je poverio arhivu ove organizacije, a on je sve informacije rasprodao raznoraznim tajnim službama; Austrija ga je na kraju osudila zbog izdaje i proterala ga.

Pošto je postao previše poznat u Evropi, morao je da beži negde gde ga niko ne zna. Šta će, kud će, odlazi u Kinu. Stiže u pravom trenutku, barem što se njega tiče, pošto se najmnogoljudnija zemlja sveta nakon rušenja monarhije i uspostave republike nalazi usred polugrađanskog rata poznatog kao Era gospodara rata kada je zemlja bila podeljena na feude kojima su gospodarili krupni vojni zapovednici. Trojicu je gospodara promenio.

Krajem 1920-ih, nakon navodnog mističnog iskustva, prelazi u budizam. Već 1931. godine Ignac Trebič-Linkoln postaje starešina jednog manastira u Šangaju i menja ime u Čao Kung. Svi novi monasi moraju njemu lično da predaju svu imovinu koju donose sa sobom: to je glavno pravilo i verovatno jedino koje ga se tiče. Navodno, sve vreme zavodi Šangajke.

Bombardovanje Šangaja od strane Japanaca 1937. godine, na početku Drugog kinesko-japanskog rata. Foto: Wikimedia Commons/Institut d'Asie Orientale

Sa izbijanjem Drugog kinesko-japanskog rata 1937. godine, Japanci stižu u Šangaj a Čao Kung je njihov najbolji prijatelj. Doduše, Kinezi tvrde da je pisao u evropskoj štampi protiv Japana, verovatno da se obezbedi za svaki slučaj.

Kada je izbio Drugi svetski rat 1939. godine Trebič-Linkoln predlaže nacistima da u njihovo ime pozove sve budiste da se dignu i proteraju Britance iz azijskih kolonija; šef Gestapoa za Daleki istok, Jozef Majzinger, ozbiljno je bio zagrejan, Himler takođe, pa i Rudolf Hes, ali Hitler je prezirao te psedo-mistične spletke.

Elem, Ignac Trebič-Linkoln se čak usudio da sebe proglasi za XIV Dalaj Lamu, što su Japanci podržali ali Tibetanci naravno odbili (uostalom, već su bili pronašli istinsku - istinsku iz svog ugla - inkarnaciju preminulog vođe, dečaka koji će postati trenutni Dalaj Lama).

Tačne okolnosti pod kojima je Trebič preminuo 7. oktobra 1943. godine obavijene su velom misterije. Jedna nepotvrđena teorija zavere kaže da je poslao Hitleru pismo u kome protestuje zbog sudbine Jevreja u Evropi, te da su nacisti od Japanaca tražili da ga se otruje. Navodno je umro od stomačnih problema. Nama to nije preterano uverljiva priča.

(O. Š.)