TAJNA PILOTSKE SVILENE MARAME: Ovaj poznati pisac je bio špijun i Tita nazivao "ženom debelih nogu"

Retka svilena pilotska marama iz Drugoga svetskog rata na kojoj se nalazi karta NDH poslužila je kao materijal za neobičnu izložbu fotografija “Vi ste sada ovde”, koja je izložena u Plavom salonu na prvom spratu zgrade Grada Rijeke. Priča o njoj je malo poznata, ali ona je svedok jedne epohe i drugačijih pogleda na svet ljudi koji su se u to vreme našli na tek oslobođenoj teritoriji Hrvatske posle Drugog svetskog rata.

Preporučujemo

USTAŠE BI DOBILE BEOGRAD I ŠUMADIJU: Da je Hitler pobedio ovako JEZIVO bi izgledala karta Evrope 1973. (FOTO)

Vojko Obersnel, riječki gradonačelnik, tako pri dolasku na posao svako jutro prolazi pored enormno uvećanog detalja geografske karte sa svilene marame na kojem je posebno istaknuta upravo Rijeka, prenosi Jutarnji list.

- Ta mi je karta bila najseksi - objašnjava Vuk Ćosić, autor izložbe i jedan od rukovodilaca projekta Rijeka - Evropska prestolnica kulture 2020.

Ćosić je privlačnost te retko viđene karte objasnio njenim poreklom, jer je reč o mapi na svili koju voda nije mogla da uništi. Takve su marame nosili engleski i američki avijatičari u Drugom svetskom ratu da se lakše snađu na terenu u slučaju pada aviona.

Marama čiji je uvećani detalj izložen u Rijeci pripadala je engleskom pilotu i piscu Evelinu Vaughu koji je 1944. negde na području Petrove gore preživEo pad aviona. Tom je prilikom originalnu kartu za avijatičare poklonio doktoru Zdravku Kučiću koji ga je spasio, a naslednici dr. Kučića posredstvom Mladena Urema darovali su maramu dimenzija 86 x 77 cm Državnom arhivu u Rijeci.

- Reč je o originalnoj mapi za bekstvo (escape map) kakvu su nosili engleski piloti - potvrđuje nam u razgovoru Mladen Urem, čija je supruga unuka dr. Zdravka Kučića.

Urbana legenda

Na pitanje odakle marama Evelina Vaugha u Rijeci, Urem objašnjava da je reč o “urbanoj legendi” koja ipak ima realne temelje. Sam Vaugh zaista je preživeo avionsku nesreću 1944. na području Petrove gore, a na tom području je dr. Zdravko Kučić bio načelnik saniteta IV. armije. Doktor Kučić nakon 1945. postao je upravnik riječke bolnice, koja je nakon njegove smrti neko vreme nosila i njegovo ime.

- Uostalom, sam Vaugh je događaje u Hrvatskoj 1944. opisao u romanu - podseća Urem na najzanimljiviju činjenicu vezanu uz priču o jednoj svilenoj marami.

Foto: Profimedia

Evelin Vaugh (1903. - 1966.), nesporno jedan od najzanimljivijih i najboljih engleskih pisaca 20. veka, 1939. javio se kao dobrovoljac u vojnu službu. Prvih godina rata borio se kao komandos u zapadnoj Africi, na Bliskom istoku, na Kritu, a 1943. povredio se pri padobranskom skoku, nakon čega počinje da radi kao obaveštajac. U tom svojstvu 1944. na poziv Randolfa Čerčila, sina britanskog premijera, pridružio se britanskoj vojnoj misiji pri Glavnom štabu NOV-a i PO Hrvatske.

Njegovi izveštaji nisu bili po volji ni Titu sa kojim se posvađao još na Visu, ni vrhu partizanskih vlasti pa je dva puta proteran kao nepoželjan, i to najpre pri kraju 1944. iz Topuskog, a potom u februaru 1945. i iz Dubrovnika, nakon čega se nije više vraćao u Hrvatsku.

Njegova veza s Hrvatskom ipak ne prestaje 1945. jer se 1953., kada je Tito posetio Vinstona Čerčila u Londonu, potrudio se da javno napadne predsednika SFRJ.

Tito mu nije ostao dužan pa njegova dela nisu do 1980. bila prevođena na hrvatski, a kapitalna trilogija “Počasni mač” (Sword of Honour) morala je da sačeka dolazak devedesetih kada je Zlatko Crnković preveo i objavio u biblioteci Hit najbolji engleski roman o Drugom svetskom ratu po ocenama britanskih književnih kritičara.

Foto: Miloslav Samardžić/Album Đenerala Draže/National Archives

Premda je u plodnom književnom radu najpoznatije Vaughovo delo “Ponovno u Bridešadeu” (Brideshead Revisited) po kojem je 1981. snimljena i dobro prihvaćena TV serija s Džeremijem Ironsom u glavnoj ulozi, nama je “Počasni mač” posebno zanimljiv jer su neki akteri Hrvati, a važan deo radnje odvija se u Hrvatskoj.

Čime se zapravo ovaj moderni engleski klasik zamerio Titu i jugoslavenskim vlastima?

Nema sumnje da su nam njegova dela godinama bila uskraćena najviše zbog toga jer je negativno, kritički pisao o partizanima i partizanskom ratovanju, a kao antikomunista i praktični katolik nije krio antipatiju prema Titu.

Ratna trilogija “Počasni mač” sastoji se od tri romana: “Ljudi pod oružjem”, “Vojnici i gospoda” i “Bezuslovna predaja”, u kojima pisac opisuje svoj ratni put. Upravo u poslednjem delu trilogije, “Bezuslovnoj predaji”, Vaugh opisuje boravak među partizanima u drugoj polovini 1944. i početkom 1945. najpre u Topuskom, a onda u Dubrovniku.

Grupa neradnika

Glavni junak romana Gaj Kroučbek, evidentno sam autor, iz italijanskog Barija 1944. dolazi “na oslobođenu teritoriju” u izmišljeno mesto Begoj, no iz opisa lečilišta i bazena lako je shvatiti da je reč o Topuskom. Kroučbek daje i nimalo romantične opise života u gradu koji su meštani uglavnom napustili, a partizansku vlast opisao je kao grupu neradnika koja se bavi špijuniranjem.

Na primer, u poglavlju “Želja za smrću” (str. 196) ovako opisuje Glavni štab:

“Glavni štab je radio obično noću. Celo su prepodne drugovi spavali. Popodne su jeli, pušili i besposličarili, u sumrak bi tek živnuli.”

Foto: YouTube / klasiktv1

U odličnoj epizodi opisan je i pokazni napad partizanske brigade na tvrđavu nedaleko od Topuskog koji je Glavni štab osmislio da uveri savezničke promatrače u svoje mogućnosti. Najpre se partizanska jedinica izgubila pa je greškom zapucala na svoje suborce, nakon čega su se svi razbežali, a u propalom napadu poginuo je samo jedan britanski vojnik nesvestan da ga više niko ne prati.

Nimalo smešne su zato epizode sa skupinom od stotinjak Jevreja koji su u Topuskom (pre)dugo čekali spas i tragičan kraj bračnog para Kanji koji je stradao ni kriv ni dužan od komunističke ruke.

Avionska nesreća opisana u romanu slična je stvarnoj nesreći koju je Vaugh doživeo kod Topuskog sa svojim prijateljem Randolfom Čerčilom, a može se pretpostaviti da lekar koji se u romanu pojavljuje sa inekcijom morfijuma može biti već spomenuti dr. Zdravko Kučić.

Premda je sam Vaughov roman mestimično vrlo neprijatan za Tita i partizanski pokret, treba reći da “Bezuslovna predaja” nije bila glavni uzrok netrpeljivosti jugoslavenskih vlasti prema piscu, već i stoga što je delo napisano tek 1961. godine.

Pravi razlozi leže u službenim izveštajima koje je Vaugh slao britanskom ministarstvu spoljnih poslova 1944. i 1945. Tako se u izveštaju (o kojem je prvi opširno pisao književni istoričar iz SAD-a Ante Kadić) “Crkva i država u oslobođenoj Hrvatskoj” otvoreno okomio na novi režim za koji je tvrdio da pokazuje znakove nacizma, a o svemu je na privatnoj audijenciji Vaugh izvestio i papu Pija XII 1945. godine.

Printskrin: YouTube / Pokret Narodni Front

Sklon porocima

Šta se zaista događalo 1944. i 1945., Vaugh je otvoreno opisao u svojim “Dnevnicima” iz kojih doznajemo mnoge zanimljive detalje.

Vaugh nije pisao dnevnik s namerom da ga objavi, već kao podsetnik na datume i utiske koje bi mogao zaboraviti pre pisanja romana. Materijal je ipak objavljen, i to najpre 1973. u nastavcima na stranicama Observera, a 1976. kao posebna knjiga.

Dnevnički zapisi Vaugha predstavljaju kao teškog čoveka sklonog porocima, a puni su neformalnih opisa mesta i ljudi.

Susret s Titom na Visu spada u prilično neobična upoznavanja jer je pisac domaćina koji je sijao u novoj uniformi, sav nakićen, opisao kao “lezbijca”. Tačnije, tvrdio je da je Tito žena sasvim zgodna u licu, ali da ima debele noge. U susretu kojem je svedočio šef britanske misije Fitzroj Maklejn, Tito je glasno pitao kapetana Vaugha “zašto mislite da sam žena”, ali je pisac izbegao da odgovori i nastavio da ga oslovljava u ženskom rodu.

Ovo bizarno iskustvo sigurno nije doprinelo dobrom odnosu Vaugha sa partizanima, ali je on ipak još neko vreme bio u sastavu britanske misije na oslobođenoj teritoriji.

Sam boravak u Topuskom za Čerčila i Vaugha bio je ugodan. Boravili su u seoskoj kući izvan centra, kupali su se, šetali i opijali. Vaugh je kao katolik svako jutro odlazio na misu. Od partizana najviše se družio s Leom Matesom, službenim prevodiocem.

Foto: Arhivska fotografija, Profimedia

Partizanske vlasti

Početkom decembra 1944. Vaugh je pod pritiskom partizanskih vlasti prvi put morao da napusti misiju u Topuskom. Put do Barija vodio ga je preko Slunja i Plitvica u Liku za koju kaže da je opustošena, bez civilnog stanovništva, osim par jedva ljudskih bića koja istrče iz kuće te bulje u prolaznike. Preko Obrovca, Biograda na Moru i Šibenika napokon je stigao u Split, gde je čuo za grube postupke partizana čija tajna policija sumnjiči i hapsi građane.

Zabrinut za sudbinu katolika i Hrvata, Vaugh je uspeo isposlovati da ga Britanci pošalju u još jednu vojnu misiju pa je krajem 1944. i početkom 1945. proveo dva i pol meseca u Dubrovniku.

O onome šta je doživeo svedoči njegov dnevnik od 22. decembra.

“Grad Dubrovnik ostao je u ratu potpuno neoštećen, ali deluje depresivno; dućani su prazni, pijaca je puna manjih grupa ljudi koji trampe ručne radove za krompire i domaći sapun, svi su bledi i zaplašeni, gladni i mrzovoljni. Partizani izgledaju odvratno - spodobe koje su izgledale verodostojno u Lici deluju apsurdno ovde na ulici, a fina arhitektura teško podnosi teret crvenih zvezda i partizanskih natpisa: Živeo Tito! Živeo Staljin!”

Vaugh je i u Dubrovniku redovno odlazio u crkve gde je upoznao brojne sveštenike pa je dve nedelje nakon dolaska u Dubrovnik zapisao da su mu dominikanci saopštili da su partizani strijeljali četrnaest sveštenika.

Nekoliko dana nakon feste Sv. Vlaha, Vaugh je drugi i poslednji put proteran iz Hrvatske. Lokalne vlasti (“cretin” Antorević) izdale su naredbu da se preseli u Trebinje, što je on odbio i vratio se u Bari, odakle je preko Vatikana došao do Londona.

Poneo je sa sobom poprilično ružna sećanja, a ostavio nam lepu svilenu maramu.

(Telegraf.rs)