POLJSKI ČIČA DRAŽA: Svi beže pred Nemcima, a maršal se kao običan vojnik vraća u Varšavu da se bori protiv onakve sile (FOTO)

Maršal Poljske Ridz-Šmigli na propagandnom plakatu iz 1937. godine čiji je cilj bio da se Poljacima ulije samopouzdanje zbog nemoguće situacije u kojoj su bili. Foto: Wikimedia Commons/Pankracy

Preporučujemo

Edvard Ridz (poljski glas "dz" je nemoguće prebaciti u srpski s obzirom da smo ga mi izgubili) rođen je 11. marta 1886. godine u poljskoj porodici u selu Lapšinu u blizini Bžežanija, u današnjoj Ukrajini a tada u Kraljevstvu Galicije i Lodomerije, krunovine Habzburške monarhije.

Otac Tomaš, podoficir austrougarske vojske, i majka Marija rano su preminuli i ostavili Edvarda kao siroče već u 13. godini; odgajili su ga baba i deda po majci, a kad su i oni umrli, mesni lekar.

Istakavši se u gimnaziji, u Krakovu je na Jagelonskom univerzitetu diplomirao filozofiju i istoriju umetnosti. 1910-1911. godine pohađao je školu za rezerne oficire u Beču i prošao obuku u elitnom 4. austrijskom pešadijskom puku poznatom kao "Veliki majstori Tevtonskog reda". Ponuđen mu je oficirski čin, ali je odbio.

1912. je osnovao poljsku paravojsku Streljačko udruženje i nastavio da slika, a po izbijanju Prvog svetskog rata priključen je čuvenoj 1. brigadi budućeg maršala Jozefa Pilsudskog, koja je delovala u okviru Poljskih legija, prve poljske vojne formacije za dugi niz generacija, gde je briljirao na bojnom polju u borbama sa ruskom imperijalnom vojskom. Već 1916. bio je pukovnik.

Maršal Jozef Pilsudski i Edvard Ridz-Šmigli na bojištu tokom Poljsko-sovjetskog rata 1920. godine. Foto: Wikimedia Commons/Andros64

Poljske legije su, međutim, raspuštene 1917. kada su odbile da polože zakletvu austrijskim i nemačkim vlastima, a njihovi pripadnici su zatvoreni, među njima i Pilsudski. Ridz je pušten zbog bolesti, a Pilsudski ga je imenovao za komandanta tajne Poljske vojne organizacije; tada je izabrao ratno ime Šmigli: "Brzi".

Oktobra 1918. godine ušao je u socijalističku vladu obnovljene Poljske i imenovan je za ministra rata te dobio čin brigadnog generala, ali sve pod uslovom da se tretira samo kao zamenik Pilsudskog; tada je počeo da se potpisuje kao Ridz-Šmigli. Mesec dana kasnije vlada je sva ovlašćenja predala Pilsudskom koji je postao privremeni načelnik države. Ovaj se malo premišljao zbog Ridzovog petljanja sa socijalistima (on sam je rekao da je "kola Socijalizam napustio na stanici po imenu Nezavisnost"), ali je potvrdio njegov novi čin.

Tokom Poljsko-sovjetskog rata 1919-1921. godine, Ridz-Šmigli je vojevao s velikim uspehom i oteo brojne gradove iz ruku Sovjeta, poput Vilnjusa i Dvinska, a verovatno mu je najveći podvig uništenje 12. divizije Crvene armije i osvajanje Kijeva. Kada su Sovjeti pokrenuli kontraofanzivu i došli do kapija poljske prestonice, držao je centralni front u Bici za Varšavu koja je postala poznata kao "Čudo na Visli".

Maršal Poljske Edvard Ridz-Šmigli na fotografiji iz 1939. godine. Salutiranje sa dva prsta je poljski pozdrav koji znači "čast i otadžbina" ili "Bog i otadžbina". Datira iz vremena Napoleonskih ratova, a čak su ga i komunisti koristili. Foto: Wikimedia Commons/Bogomolov.PL

Nakon rata vršio je ulogu inspektora poljske vojske za Viljnus i kasnije za Varšavu. Tokom Majskog prevrata, vojnog puča kojim je 1926. maršal Pilsudski srušio predsednika Vojćehovskog, Ridz-Šmigli je stao na stranu maršala šaljući pojačanja antivladinim trupama u Varšavi. Maršal nije zaboravio njegovu vernost i 1929. ga je postavio za zamenika u svim pitanjima koja se tiču istoka pri ministarstva vojnih poslova.

Kada je Pilsudski preminuo 1935. godine, u skladu sa željama pokojnika predsednik Ignaci Mošćicki je imenovao Ridz-Šmiglija za generalnog inspektora oružanih snaga, funkcije stvorene nakon Majskog prevrata čiji je vršitelj odgovarao direktno predsedniku i koji je u slučaju rata postajao vrhovni komandant.

Pripadnici Sanacije (političkog pokreta koji je osnovao Pilsudski, a koji je dobio ime po maršalovoj želji da se ostvari moralna sanacija, izlečenje nacije) su se podelili na pristalice Mošćickog, Ridz-Šmiglija i premijera Slaveka; nakon što su prva dvojica postigla sporazum, Slavek je marginalizovan a Ridz-Šmigli de fakto postao glavni čovek u državi: već naredne godine dobio je formalno zvanje "Drugog čoveka u državi posle predsednika" a potom i čin maršala Poljske.

Govor maršala Poljske Edvarda Ridz-Šmiglija održan 6. avgusta 1939. u Krakovu tokom kojeg je imenovao Adolfa Hitlera kao državnog neprijatelja. Foto: Wikimedia Commons/Hanna i Tadeusz Jędruszczak, Ostatnie lata II Rzeczypospolitej (1935-1939), Warszawa 1970

Poslednje četiri godine Druge poljske republike su bile jako čudne. Režim, koji je postajao sve autoritarniji, bio je podeljen u dva tabora, "predsednikove ljude" zvane i "zamkovna grupa" sa jedne strane i "maršalove ljude" sa druge. Kako je pretnja Trećeg rajha rasla od 1937. pa nadalje, "prvi vojnik republike" je sve bio istaknutiji. Posteri sa njegovim likom su bili svuda, a njegov stav i nežni osmeh ljudima su ulivali samopouzdanje; snimale su se pesme o njemu, pisala poezija, a dnevni listovi su pratili svaki njegov korak.

Bio je prirodni patriotski magnet koji je Poljacima ulivao nadu da će pod njegovim vođstvom nemoguća geopolitička situacija u kojoj se nalaze biti prevladana, posebno nakon što su okupirali okrug oko koga su se 20 godina sporili sa Čehoslovačkom a sve da bi preduhitrili naciste, budući da je u tom okrugu postojala poljska većina.

Zato je munjeviti poraz od strane Trećeg rajha septembra 1939. sve udario u glavu kao malj: Poljaci jednostavno nisu tako nešto očekivali. I ono malo nade da će održati mostobran prema Rumuniji, čekajući obećanu pomoć Francuza i Britanaca (u realnosti, Poljaci nisu znali da Zapad nije imao nikakve planove da im stvarno pomogne), palo je u vodu kada je 17. septembra Sovjetski Savez udario na njih s leđa.

Marš poljske pešadije 1939. godine. Foto: Wikimedia Commons/Apoloniusz Zawilski (1972) "Bitwy Polskiego Września"

Zajedno sa ostatkom vlade pobegao je u Rumuniju gde je interniran, tako da ni Nemci ni Sovjeti nisu zaboravili nikoga važnog i Poljska zvanično nije kapitulirala pa su poljski vojnici legalno mogli da nastave borbu. Preuzevši na sebe punu odgovornost za poraz i kritiku da je pobegao sa bojišta dao je ostavku na mesto vrhovnog komandanta i generalnog inspektora oružanih snaga i počeo da radi na izgradnji Armije krajove (Domovinske armije), poljskog pokreta otpora.

Jednom poljskom novinaru je ovako objasnio stanje koje je zatekao 1935. godine, nakon što je preuzeo ulogu Pilsudskog:

"Troškovi izgradnje skromnih utvrđenja na zapadnoj granici bili su jednaki 18-mesečnom poljskom budžetu, a istovremeno smo gradili utvrđenja na istoku. Skromni plan naoružavanja je koštao pet milijardi zlota. Šta sam mogao da radim? Nisam ekonomista, ministar Kvijatkovski mi je rekao da imamo samo 180 miliona [...]

Učesnici Varšavskog ustanka 1944. godine. Foto: Wikimedia Commons/Stefan Bałuk

Počeli smo delimičnu mobilizaciju u proleće 1939. Narod je to mrzeo, više od hiljadu Šlezana je prebeglo u Nemačku. Nismo mogli da držimo Poljsku mobilisanu toliko dugo, nismo to mogli da priuštimo [...] Kažu da sam kukavica. Imao sam tri opcije: da se predam, da se ubijem ili da budem uhvaćen. Nije bilo moguće boriti se jer sam uz sebe imao pola čete vojnika. Ubiti se znači propasti. Leteti u Varšavu?"

10. decembra 1940. godine pobegao je iz logora i ilegalno ušao u Mađarsku. Sikorski, novi premijer poljske vlade u egzilu i žestoki protivnik Pilsudskog i svih koji su sa njim bili u vezi, poslao je depešu generalu Stefanu Grot-Roveckom, zapovedniku Armije krajove, da će se maršalov povratak u Poljsku tretirati kao sabotaža.

Međutim, Ridz-Šmigli uspeva 25. oktobra 1941. godine da napusti Mađarsku i da preko Slovačke pet dana kasnije stigne u okupiranu Varšavu, u strogoj tajnosti, kako bi se pokretu otpora priključio kao najobičniji vojnik, inkognito, suspendujući time čin maršala Poljske.

Grob maršala Poljske Edvarda Ridz-Šmiglija u Varšavi. U periodu 1941-1991. godine bio je sahranjen kao Adam Zaviša. Foto: Wikimedia Commons/Cezary p

Iznenada, 2. decembra 1941. godine, samo pet nedelja nakon povratka, u svojoj 55. godini života, umire od srčanog udara. Sahranjen je pod ratnim imenom Adam Zaviša na groblju Povonzki, i tako je ležao do 1991: niko nije komunistima želeo da oda tajnu ko zapravo počiva na tom mestu. Narod Varšave mu je tek 1994. godine podigao novi spomenik.

Nakon rata su ga svi prozivali: i komunisti koji su bili na vlasti i krugovi oko Sikorskog. Nije se uzimala u obzir nemoguća situaciju u kojem se Poljska našla septembra 1939. godine, situacija u kojoj je bila generalno, niti činjenica da se maršal vratio na bojište čim se ukazala prilika.

Inače, među brojnim odlikovanjima koja je dobio za života i posthumno, nalaze se i dva naša: Veliki krst Ordena Belog orla, i Orden Svetog Save.

(O. Š.)