Srbi, Česi i Rumuni stvorili Evropsku uniju 50 godina pre Evropske unije i umalo zaratili s Mađarskom! (FOTO)

Mala Antanta je formirana od strane Kraljevine Jugoslavije, Čehoslovačke i Rumunije 1920. godine, na insistiranje i uz vođstvo Edvarda Beneša, čehoslovačkog ministra spoljnih poslova u periodu 1918-1935. godine (posle toga predsednika). Beneš se smatra ocem ovog vojnog saveza, nastalog na zgarištu Austrougarske monarhije i formiranog od strane država koje su na njenom bivšem zemljištu nastale ili se na njega proširile.

Preporučujemo

Osnovni cilj Male Antante, organizacije koja se pominjala još tokom Pariske mirovne konferencije 1919. godine, bio je zajednička odbrana od restauracije Habzburga u Srednjoj Evropi i uspona mađarske sile.

Pored toga, Mala Antanta je trebalo da odbrani svaku pojedinačnu zemlju članicu od bilo čije agresije i da uveliča njihov uticaj u međunarodnim odnosima. Interesantno, Francuska se često posmatra kao pozadinska sila koja je stajala iza njenog formiranja zato što je Francuskoj zbog sigurnosti bila potrebna zamena za Rusku imperiju na istočnim i južnim granicama Nemačke, "sanitarni kordon" koji će da obuzdava najveću germansku državu; zvanični Pariz je sa Malom Antantom potpisao niz vojnih sporazuma.

Veći deo međudržavnih ugovora kojima je osnovana Mala Antanta potpisan je u Beogradu tokom 1921. i 1922. godine. Oni su podrazumevali zatezni odbrambeni mehanizam sličan onom koji danas ima NATO: u slučaju mađarskog napada na bilo koju potpisnicu, ostale bi pritekle u pomoć. Dodatno, potpisnice su se obavezale na usklađivanje svojih odnosa sa Mađarskom.

Edvard Beneš, dugogodišnji šef čehoslovačke diplomatije, potom i predsednik te države. Foto: Wikimedia Commons/Ladislav Janda

1930. godine svi ovi ugovori zamenjeni su jednim sveobuhvatnim sporazumom o alijansi potpisanim u slovačkoj banji Štrbske Pleso, kada je propisano da se ministri vanjskih dela zemalja članica moraju sastajati barem jednom godišnje. Dve godine kasnije u Beogradu je odlučeno da ubuduće Mala Antanta nastupa kao jedinstvena politička zajednica, što je obrazloženo time da su se "tri države umorile od toga da budu igračke u rukama velikih suseda".

U Ženevi je potom 1933. godine potpisan novi pakt kojim su Jugoslavija, Čehoslovačka i Rumunija obrazovale "višu međunarodnu zajednicu kojoj mogu pristupiti i druge države", čime je Mala Antanta uradila nešto što pre toga nijedan bilateralni ili regionalni savez nije.

Naime, osnovan je Stalni savet (sastavljen od ministara spoljnih poslova koji su se morali sastajati barem tri puta godišnje u svakoj od zemalja članica), Sekretarijat Stalnog saveta (telo koje je vodilo dnevne poslove i praktično usklađivalo spoljne politike tri zemlje) i Ekonomski savet (koji je vršio koordinaciju privrednih interesa i aktivnosti). Na neki način, Mala Antanta - i sa njom Jugoslavija - bila je prethodnica Evropske unije: posebno Stalni savet rezonuje u svojoj istovetnosti sa Savetom ministara kao telom koje danas postoji u EU.

Mala Antanta obojena zeleno na međuratnoj karti Evrope. Foto: Wikimedia Commons/Tschechoslowakei

Naravno, nije sve uvek išlo glatko, posebno što se tiče ekonomskih interesa. Čehoslovačka je bila visokoindustrijalizovana zemlja, Rumunija i Jugoslavija mahom poljoprivredne; Čehoslovaci su želeli normalizaciju odnosa sa Sovjetskom Rusijom i njeno međunarodno priznanje zbog velikog potencijala privredne saradnje, dok Srbima i Rumunima to nije padalo na pamet jer u tome nisu videli nikakav interes (mada su sve tri članice videle u SSSR-u pretnju).

Ipak, sve uzimajući u obzir, od broja stanovnika preko zemljišta na kome se prostirala do veličine vojnih snaga, Mala Antanta je smatrana "petom silom u Evropi", što možda dovoljno govori koliko su te tri države samostalno bile mizerne (što se kasnije, čak i pre Drugog svetskog rata, i pokazalo).

Međutim, dok je Mala Antanta još uvek bila u povoju bila je suočena sa prvom velikom opasnošću i vojnom intervencijom.

Ministri spoljnih poslova Male Antante, sleva nadesno: Edvard Beneš, Nikolae Titulesku i Boljub Jevtić. Foto: Wikimedia Commons/Deutsches Bundesarchiv

26. marta 1921. godine iz Švajcarske se u Mađarsku vratio Karl IV od Ugarske, starešina sveže rasprestoljene kuće Habzburg-Lorena, poglednji car i kralj Austrougarske monarhije. Karl, koji nikad nije abdicirao, u Budimpešti je položio pravo na ugarski tron koji je bio de fakto upražnjen ali de jure verovatno njegov (Mađarska je i dalje bila zvanično kraljevina).

Pošto nije dobio podršku ni regenta, admirala Mikloša Hortija, niti Male Antante, povukao se već 1. aprila. Međutim, 20. oktobra iste godine vraća se u Budimpeštu i obnavlja svoje pretenzije. Ovoga puta, ima podršku moćne struje u vojsci.

Mala Antanta pod palicom Edvarda Beneša reaguje hitro: Kraljevstvo Srba, Hrvata i Slovenaca (još uvek se tako zvalo), Čehoslovačka Republika i Kraljevina Rumunija počinju mobilizaciju svojih oružanih snaga i njihova invazija na Mađarsku postaje pitanje trenutka. Evropske sile takođe neodobravaju povratak Karla IV na presto Ugarskog Kraljevstva.

Bledska konferencija Male Antante 1938. godine, neposredno pre njenog raspada. U sredini je namesnik knez Pavle, desno je premijer Milan Stojadinović. Desno u pozadini je Ivo Andrić. Foto: Wikipedia/Ninam

Mađarska vlada zato nema izbora: njene snage guše otpor Karlovih pristalica i hapse ga 24. oktobra. 10. novembra mađarska vlada donosi odluku kojim poništava Karlova suverena prava na presto (Karl je preminuo 1. aprila naredne godine).

Bila je to velika pobeda Male Antante, možda i jedina. Stvari su počele da pucaju početkom 1936. godine kada Francuska prstom nije mrdnula u trenutku koji će se pokazati kao presudan za izbijanje Drugog svetskog rata, kada se Hitler kockao i remilitarizovao Rajnsku oblast kršeći Versajski sporazum i Sporazume iz Lokarna. Ovaj čin je potpuno poremetio odnos snaga u Srednjoj Evropi i sasekao francusku pretnju mogućom vojnom intervencijom u slučaju vođenja samostalne nemačke spoljne politike, čime je Hitler praktično dobio odrešene ruke.

22. avgusta Mala Antanta je Bledskim sporazumom dozvolila Mađarskoj da se ponovo naoruža, nakon čega se ova organizacija raspala, pre svega onda kada su velike sile Minhenskim sporazumom predale Hitleru češku oblast Sudeta (nekoliko meseci kasnije okupirao je i ostatak te države).

(O. Š.)