NAJVEĆA RUSKA KATASTROFA O KOJOJ NIŠTA NE ZNATE: Udarili beli na crvene, poginulo 12 miliona ljudi (FOTO)
Ruski građanski rat razbuktao se u poslednjim mesecima Prvog svetskog rata, faktički se završio novembra 1920, ali su se manje borbe vodile još par godina. Razrušio je zemlju i doveo do toga da je 1922. na ulicama ruskih gradova živelo oko sedam miliona siročića-beskućnika
Preporučujemo
PODIVLJAO RUSKI VULKAN: Izbacuje pepeo od 11 kilometara, crni oblak prekrio Kamčatku
UNUK RIHARDA LANGA: Ovo je vaš omiljeni srpski glumac, a zapravo je Nemac! (VIDEO)
Ruski građanski rat je bio oružani sukob između Crvene armije koja se borila za boljševičku formu socijalizma, i Bele garde koja je predstavljala labavi savez vojnih i paravojnih formacija čiji je jedini zajednički imenitelj bila netrpeljivost prema boljševicima. Ovi potonji su u svojim redovima imali i monarhiste i nacionaliste i pobornike liberalnog kapitalizma, pa čak i pristalice alternativnih vidova socijalizma.
Može se reći da je sve počelo Februarskom revolucijom kojom je zbačen sa trona car Nikolaj II i uspostavljena republika, može se reći i da je sve počelo Oktobarskom revolucijom (koja je više bila prevrat nego revolucija) kojom je Boljševička partija preuzela u toku jedne noći sve poluge vlasti u Petrogradu, ali je zapravo sve počelo jednom kapi koja je prelila čašu.
Ta kap se zove Brest-Litovski mir, kojim su komunisti ispunili obećanje dato narodu da će se rat sa Centralnim silama prekinuti, ali kojim su takođe tim istim Centralnim silama marta 1918. godine prepustili ogromne delove Ruske imperije, od Estonije na severu do Azovskog mora na jugu (praktično celu Belorusiju i Ukrajinu skupa s Krimom), usput priznajući i nezavisnost Finske. Pričamo, po nekim procenama, o trećini stanovništva, polovini industrije i o devet desetina rudnika uglja.
Ovaj sporazum je prvo doveo do raskida boljševičke koalicije sa levim socrevolucionarima (ukratko, Partija socijalnih revolucionara bila je najjača stranka u Rusiji posle izbora za ustavotvornu skupštinu nakon Oktobarske revolucije, ali bez ikakve vlasti u svojim rukama usled komunističke uzurpacije; delili su se na leve i desne socrevolucionare).
U narednim mesecima došlo je do stvaranja dva odvojena antiboljševička tabora; u prvom su bili levi socrevolucionari i druge ne-boljševičke levičarske grupe, a u drugom taboru bili su desničari. Ovo potonji su imali Dobrovoljačku armiju u Kubanskoj stepi, između Rostova na Donu i Kavkaza, koja je pod komandom generala Antona Denjikina preživela tešku zimu ali bila respektabilna sila uprkos malobrojnosti.
ČEHOSLOVACI SU VELIKI JUNACI
Zapadni saveznici, pritisnuti nemačkom silesijom iznenada oslobođenom stega Istočnog fronta koji se ugasio, po svaku cenu su hteli da barem donekle reaktiviraju borbe u Rusiji. S tim na umu, manja britanska formacija se iskrcala u Murmansku uz dozvolu lokalnog sovjeta, Japanci i Amerikanci su se iskrcali u Vladivostoku bez ičije dozvole (i svakako bez ikakvog smisla u kontekstu borbe protiv Centralnih sila, ali smisleno ako je cilj bila borba protiv komunista), no, grupa koja će odigrati najvažniju ulogu biće Čehoslovačka legija.
Čehoslovačka legija je formirana od strane Carske Rusije i bila je sastavljena od austrougarskih dezertera češkog i slovačkog porekla. Boljševici su se složili da im dopuste da napuste Rusiju preko Dalekog istoka, ali je u maju bio izbio jedan incident zbog čega je Lav Trocki, boljševički komesar za rat, 29. tog meseca naredio da se razoružaju.
Oni su to odbili, porazili snage lokalnih sovjeta i preuzeli kontrolu nad Transsibirskom železnicom. Ovim njihovim potezom je nastao vakuum koji su popunile dve odvojene anti-boljševičke uprave: Sverusku privremenu vladu sa sedištem u Omsku, i Komitet članova Ustavotvorne skupštine sa sedištem u Samari; ovi potonji su se raspali do kraja godine (možda i zato što su odmah počeli da uzimaju imanja od seljaka i da ih vraćaju zemljoposednicima), iako je njihova Narodna armija uz pomoć Čehoslovačke legije 5. avgusta 1918. u Kazanju zaplenila imperijalne zlatne rezerve.
Ovo je sa sobom povuklo snažnu reakciju boljševičkih vlasti u Moskvi i počeo je progon svih neistomišljenika. Menjševici i svi socrevolucionarni deputati su proterani iz centralnih i lokalnih sovjeta i sprečeni da se dalje organizuju.
Može se reći da je u junu mesecu počeo Ruski građanski rat. Među prvim žrtvama, sredinom jula, našla se imperijalna porodica: car Nikolaj II, njegova supruga, carević i velike kneginje, carske kćeri.
Oni su streljani u podrumu kuće Ipatijevih u Jekaterinburgu. Naređenje je svakako stiglo iz Moskve, sa vrha, a opravdanje ili opravdana bojazan zbog koje je pogubljenje izvršeno, bila je da monarhisti brzo napreduju ka tom gradu i da se ne sme dozvoliti da Romanovi padnu u njihove ruke, odnosno, da se ne sme dozvoliti da Beli osvoje najmoćniji od svih barjaka oko kojeg bi se okupili (barjak je u ovom slučaju metafora sa cara).
Krajem leta Trocki je izvršio brzu reorganizaciju Crvene armije i povratio veći deo evropske Rusije. Omsk je postao centar anti-boljševičkog otpora pod upravom admirala Kolčaka i uz pomoć britanskih i američkih vojnih misija. Britanci su se takođe u Murmansku tukli sa boljševicima, a iskrcali su se i u Arhangelsku. Japanci su počeli da povećavaju broj vojnika u Vladivostoku.
Septembra meseca, na teritorijama po kontrolom boljševika, "crveni teror" je počeo da poprima stravične razmere: Čeka, tajna policija, počela je da vrši proizvoljna hapšenja, "suđenja" i masovna streljanja svakoga za koga bi se posumnjalo da deluje protiv "naroda", odnosno njih samih.
UKRAJINSKI VAKUUM
Ali, boljševici su bili jedinstveni i znali su tačno šta hoće. Belogardejci nisu imali predstavu šta tačno hoće, pošto su jedni hteli jedno a drugi drugo.
Dešavanja u Omsku su bila simptomatična s tim u vezi. Naime, odnosi između admirala Kolčaka i socijalnih revolucionara su se jako zaoštrili jer ni Kolčak ni njegovi oficiri i pristalice nisu mogli da naprave razliku između boljševika i socrevolucionara (ovi potonji su, recimo, hteli svu zemlju da podele seljacima) zbog čega su ih sve smatrali za crvene i samim tim za neprijatelje.
18. novembra 1918. godine Kolčak zato vrši državni udar koji se poklapio sa slomom Centralnih sila u Evropi, i nominalno preuzima svu vlast na teritorijama pod kontrolom Sveruske privremene vlade. Prvi svetski rat je završen, ali ovaj ruski "rep" je tek bio počeo.
Međutim, jedna od posledica nemačkog sloma je vakuum u Ukrajini, zbog čega Crvena armija početkom 1919. godine otpočinje invaziju na tu teritoriju. Socijalni revolucionari se povlače ka zapadu i spajaju se sa armijom ukrajinskih nacionalista iz bivše austrijske Galicije; druge delove Ukrajine drži anarhistička Crna armija na čelu sa Nestorom Mahnom; velike gradove, ipak, drže komunisti koji ne vladaju direktno iz Moskve već putem marionetske vlade iz Harkova (Ukrajinska SSR će biti de jure nezavisna dok nekoliko godina kasnije ne bude formiran Sovjetski Savez).
Stvari se dodatno komplikuju činjenicom da je nemačka propast otvorila Crno more saveznicima koji su već sredinom decembra 1918. počeli da iskrcavaju svoje snage pod francuskom komandom u Odesi i Sevastopolju, potom i u Hersonu i Nikolajevu.
Ali istovremeno sa tim, sile Antante su počele sebi da postavljaju pitanje: šta mi to uopšte radimo u Rusiji? Prvobitni cilj ponovnog aktiviranja Istočnog fronta je bio obesmišljen nemačkom predajom. Ruski emigranti su međutim imali moralni argument: mi smo vama bili verni tokom rata, i vaša je dužnost da nam pomognete. Uostalom, govorili su, crvena Rusija je opasnost po celu Evropu, pa tako i po vas same.
Sa jedne strane, Francuzi i Italijani su snažno zagovarali podršku belogardejcima, dok su Britanci i Amerikanci bili oprezniji i čak se nadali da bi mogli da pomire sukobljene strane.
Američka inicijativa da se proglasi primirje i održe pregovori na jednom ostrvu u Mramornom moru je prihvaćena od strane komunista, ali su je odbili Beli. U martu je jedan američki diplomata otišao u Moskvu i vratio se sa komunističkim mirovnim planom, ali su sve zapadne vlade odbile da ga podrže. Nakon toga, odustali su od dijaloga sa boljševicima i povećali obim pomoći Kolčaku i Denjikinu.
Broj savezničkih vojnika na ruskom tlu tokom rata nije bio mali, išao je čak i do 200.000 ljudi, ali to nije bilo dovoljno i nije bilo strateškog planiranja u njihovoj raspodeli. Nije postojala ni neka opšta jedinstvena komanda. Generalno, vladao je haos kao i u redovima Belih.
SLUĐENI FRANCUZI
Dovoljno je reći da su već tokom marta i aprila 1919. godine Francuzi počeli da se povlače iz Ukrajine, a da njihove trupe nisu ni jedan metak ispalile na boljševike.
Zašto? Vrlo jednostavno: Francuzi su bili sluđeni situacijom koju su zatekli. Bili su tu ruski komunisti, ukrajinski komunisti, anarhisti, ukrajinski nacionalisti, levi socijalni revolucionari, desni socijalni revolucionari, monarhisti, liberali, sve žive frakcije belogardejaca. Da, u redu, neprijatelj su komunisti, ali ko je prijatelj? Za koga se i za šta tačno borimo? Čiju pobedu želimo?
Britanci su se povukli, jednako tome, iz Arhangelska i Murmanska početkom jeseni jer su njihove borbe na severu jednostavno bile bez efekta; prvo, nije ih bilo mnogo, a drugo, to je bilo jedno totalno sporedno i nebitno ratište. Jedino su Japanci na Dalekom istoku "bacili sidro".
Tokom prve polovine 1919. godine, najvažnije bitke odigravale su se na prostoru zapadnog Sibira. Kolčak je napredovao na Uralu i u aprilu je postigao najveće uspehe, ali je krajem istog meseca krenula boljševička kontraofanziva koja ga je smlatila. Ufa je pala u junu, a Kolčakova armija se povlačila ka Sibiru, neprestano napadana od strane partizana.
Do kraja leta, povlačanje se pretvorilo u poraz. Kolčak je uspostavio novu administraciju u Irkutsku, ali je predao komandu generalu Semjonovu. Čehoslovaci - besni zbog poraza i gubitka Ufe, frustrirani jer još uvek nisu u svojoj sada slobodnoj domovini već se tuku po sibirskoj bestragiji - su ga zatim uhapsili i predali ga socijalnim revolucionarima koji su državnim udarom preuzeli vlast u Irkutsku. Ali, i oni su sami nekoliko dana kasnije svrgnuti od strane boljševičkog petokolonaškog sovjeta koji je izvršio svoj državni udar i koji je potom streljao Kolčaka i njegovog premijera Pepelajeva 7. februara. Shvatate sada obim haosa koji je vladao?
Međutim, leta 1919. godine, Denjikin je uložio poslednji veliki napor da preokrene tok rata, operacijama u evropskom delu Rusije. I zaista, krajem avgusta je većina Ukrajine bila u rukama Belih; komunisti su bili proterani, a ukrajinski nacionalisti podeljeni, pa su tako jedni bili neprijateljski nastrojeni a drugi su ga preferirali u odnosu na Poljake koje su videli kao glavne neprijatelje.
U septembru belogardejci su krenuli ka severu, ka donjem toku Volge, ka Moskvi. 13. oktobra oslobodili su (ili okupirali, zavisi kako gledate) Orel, dok je general Nikolaj Judenič nastupio iz pravca Estonije i došao do predgrađa Petrograda.
VRANGEL & SRBIJA
Ali i Moskva i Petrograd spaseni su od strane Crvene armije uspešnim kontraofanzivama koje su lančanom reakcijom dovele do katastrofe za Bele. Judenič se povukao nazad u Estoniju. Denjikin, sa prerastegnutim linijama komunikacije koje njegova armija logistički nije mogla da izdrži, morao da se povuče iz Orela i da u potpuno neuređenom i raspadutom maršu sa svojim snagama dođe do Novorosijska na Crnom moru, odakle se evakuisao marta 1920. godine.
Tokom te 1920. još uvek je postojao organizovani antiboljševički otpor na Krimu pod generalom baronom Petrom Nikolajevičem Vrangelom (poznatim i pod nadimkom Crni baron; pripadao je baltičkom nemačkom plemstvu) koji je samoubilački nastavio borbu, pa čak privremeno kontrolisao delove Ukrajine i Kubanske stepe, ali je naposletku ipak izgubio.
Njegova zaštitnica je herojski odolevala naletima Crvene armije i tako omogućila evakuaciju oko 150.000 vojnika i civila preko mora u Evropu (Vrangel je umro u Briselu 1928. godine, ali je po sopstvenoj želji sahranjen u Srbiji, u ruskom hramu Svete Trojice na Tašmajdanu, iza crkve Svetog Marka; u Sremskim Karlovcima, u kojima je živeo nekoliko godina, 2007. mu je otkriven spomenik).
Tako je novembra 1920. u suštini završen Ruski građanski rat, mada se "trebljenje" odmetnutih belogardejaca nastavilo i narednih godina; tačan datum kraja rata teško je utvrditi pošto neki pominju oktobar 1922, dok drugi kažu da je baš 16. jun 1923. godine, Otpor islamističkih gerilaca u Centralnoj Aziji je recimo potrajao sve do 1934.
Istina je, međutim, da je povlačenjem Vrangelovih trupa rat bio odlučen u korist boljševika. Počela je sedamdeset godina duga komunistička vladavina.
Broj žrtava je bio stravičan. Najmanje ih je u suštini stradalo u akciji, u ratu, tek oko 300.000, od čega na crvenoarmejce otpada oko 125.000. Ukupan broj vojnog osoblja koje je stradalo ide na pola miliona.
Čeka je pobila oko 250.000 "narodnih neprijatelja", i pobila ili deportovala oko pola miliona kozaka kojih je pre rata bilo oko tri miliona. Beli su, sa druge strane, ubili oko 100.000 Jevreja u Ukrajini; veruje se da je tokom "Belog terora" stradalo oko 300.000 ljudi, posebno iza Urala.
Zemlja i ekonomija u ruševinama, mrtvi i pobijeni seljaci, spaljena sela, stoka pobijena, spaljeni gradovi, uništeni mostovi i fabrike, rudnici potopljeni, epidemija tifusa kao direktna posledica rata koja je odnela tri miliona duša, i konačno suša 1920-1921. godine koja je dovela do stravične gladi.
Procena je da se ukupan broj žrtava Ruskog građanskog rata, direktnih i indirektnih, kreće između 7-12 miliona ljudi, a ljudski gubici Rusije su svakako i milioni belih emigranata koji su otišli da se više nikada ne vrate. 1922. godine na ulicama Rusije bilo je sedam miliona siročadi bez krova nad glavom, broj akumuliran neprestanim ratovanjem od 1914. godine.
Bila je to, sve kad se sabere i oduzme, verovatno najveća katastrofa u ruskoj istoriji i možda najveća katastrofa u istoriji Evrope.
(O. Š.)
Povezane vesti
Stanovnici EU treba da naprave zalihe hrane za slučaj rata sa Rusijom: Alarmantan izveštaj Evropske komisije
EL AL iznenada obustavio letove za Rusiju zbog operativnih ograničenja
Ukrajinu muči ogroman problem, gubitak teritorija nije jedino: I Pentagon je ovoga postao svestan, šta dalje?
<% post.title %>
Enormna novčana kazna za Gugl, Broj koji Peskov ne zna ni da izgovori: Kremlj postavio uslov tehnološkom magu
Video: Vidi se da je tek postao deda: Hteo da ušuška unuče pa upao u krevetac
Telegraf.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.
Komentari
Više sa weba
Priče sa Weba
Devojka pokazala šta svaka porodica iz Srbije radi za slavu i ljudi plaču od smeha: "Tanjiri što se koriste jednom godišnje ispolirani i postavljeni - svi smo se međusobno posvađali po kući"
Ivan koji je pao sa garaže na glavu i prošao pravu golgotu u borbi za život, ponovo počeo da govori: "Bravo majstore, ide ti odlično"
Mnogi ljudi još uvek ne znaju šta znači skraćenica WC: Da li ste i vi među njima?
Ignacije
Sloveni, tj.mi i rusi smo platili veliku cenu i od komunista, i od fašista, ne ponovio se dvadeseti vek više nikad!
Podelite komentar
Djile
Zato su nam podmetnuli taj komunizam,koji je unistio slovenske narode i njihov duh...al nije trajao vecno,unistiti nas nece
Podelite komentar
Milance
Komunizam najvece zlo
Podelite komentar