KINESKI JEZIK NE POSTOJI: Ako želite da ga naučite, prvo to morate da shvatite (FOTO)

Svi znamo da je kineski jezik užasno teško naučiti, posebno ako si odrastao u indoevropskom govornom okruženju koje ima potpuno drugačije principe od uralskih, altajskih i sino-tibetanskih jezičkih porodica.

Preporučujemo

ENGLEZI NISU IZMISLILI FUDBAL: Pre 2.000 godina igrao se u zemlji koja danas veze s vezom nema (FOTO)

Ali problem, uslovno rečeno, sa kineskim jezikom nije samo u tome što ga je teško savladati već i u tome što on možda i ne postoji kao takav, na način na koji recimo postoji srpski jezik.

Naime, kineski jezik je pre porodica jezika u kojoj se nalazi više različitih grupa jezika i u njima više posebnih jezika, a opet u njima više različitih njihovih dijalekata. Čak i ljudi koji govore različite dijalekte unutar istog (uslovno rečeno) jezika mogu da se ne razumeju međusobno, a kamoli oni koji su u različitim grupama.

Uprkos tome što Han Kinezi (najbrojnija etnička grupa na svetu, onaj narod na koga mislimo kada kažemo Kinezi) ne priznaju ovo i tvrde da je to sve jedan jezik koji ima različite dijalekte (tvrdnja koja ima političku svrhu pre nego naučno utemeljenje), stručnjaci se uglavnom slažu oko toga da je kineski "jezik" razgranat kao i bilo koja druga porodica jezika (recimo slovenska) i da posebno liči na romansku porodicu jezika samo što je još raznolikiji.

Foto: Tanjug/AP

Postoji između sedam i trinaest glavnih regionalnih grupa kineskog, a najrasprostranjenija je mandarinska grupa koju koristi oko 960 miliona ljudi. Sledi vu (80 miliona), jue (60 miliona) i min (70 miliona). Ove grupe se međusobno ne razumeju.

Standardni kineski jezik, ono što mi percipiramo kao kineski, standardizovana je forma govornog kineskog bazirana na pekinškom dijalektu mandarinskog jezika (ili pekinškom jeziku mandarinske grupe, što je verovatno bolja karakterizacija pošto se mnogi dijalekti i samog mandarinskog međusobno uopšte ne razumeju).

To je zvanični jezik u Kini i na Tajvanu, koji je u suštini lingva franka intelektualne i vladajuće elite već stotinama i stotinama godina.

Jedini izuzetak u Kini, gde ovaj pekinški dijalekt mandarinskog nije zvanični i opšti, jesu samoupravni gradovi Hongkong i Makao gde je govorni i zvanični jezik kantonski, koji je prestižni jezik unutar grupe jue.

Foto: Tanjug/AP

Tako da, kada neko uzme da uči kineski jezik, ono što on zapravo čini jeste učenje samo jednog delića kineskog "jezika". Pekinški dijalekt se koristi samo u glavnom gradu i okolnoj oblasti i ne treba stavljati znak jednakosti između pekinškog i mandarinskog; premda mandarinski zbilja govori skoro milijardu ljudi, samo jedan deo toga otpada na pekinški.

Istina, svi govore pekinški zato što je zvanični, ali ne kao svoj maternji, i svako u Kini može tačno da kaže da li je osoba rodom iz Pekinga ili ne. To je kao kada su u bivšoj Jugoslaviji Makedonci i Slovenci govorili srpskohrvatski iako im on nije bio maternji, ili kao što je elita u Zapadnoj Evropi tokom srednjeg veka sva govorila latinski.

Možda vam je sada jasnije zašto je kineski jezik teško savladati.

Prvo treba savladati šta je uopšte kineski jezik.

(O. Š.)