Zašto su Kinezima do pre 105 godina iz potiljaka rasli okovi i lanci (FOTO)

Mandžurski perčin koji su nekada nosili muškarci u Kini je vrlo specifični krik "mode": kosa na temenu i potiljku je bila duga i upletena, dok je prednji deo glave glatko brijan svakih deset dana.

Preporučujemo

Džurdži, narod koji je sredinom drugog milenijuma reformisan i ujedinjen sa svojim susedima u novi narod koji danas znamo kao Mandžure, uveo je ovaj "kosmati" običaj još u 12. veku, i već su tada pokušali da ga nametnu Han Kinezima (Kinezi u užem etničkom smislu, najbronija etnička grupa na svetu) na krajnjem severu, ali su odustali.

Njihovi su potomci Mandžuri, međutim, bili uporni što se toga tiče. Kada je sredinom 17. veka mandžurski vladarski klan Aisin Đoro srušio hanovsku dinastiju Ming i zaseo na tron Carske Kine kao nova dinastija Ćing, naređeno je da svi muškarci moraju da usvoje mandžursku frizuru.

Budući da je mandžurski vođa Nurhači i pobedio tako što je mnoštvo hanovskih generala izdalo Velikog Minga i prešlo na njegovu stranu, nakon što im je obećao nagrade, titule i mandžurske visokorođene žene, ovo je za njih bio mali i simbolični korak.

Ulični cirkus u Kini nedugo nakon ustoličenja mandžurske dinastije Ćing. Obratite pažnju da svi već imaju perčine. Foto: Wikimedia Commons/Johan Nieuhof

Ali ne za sve ostale Han Kineze, koji su vrlo dobro razumeli o čemu se tu radi: mandžurski perčin je bio simbol pokornosti i ropstva, a Ćingovi su tako tačno mogli da znaju ko među Hanovima odbija da prihvati njihovu dominaciju. Kazna ako niste hteli da nosite ovu pletenicu? Smrt.

Tradicionalno, Hanovi nisu sekli svoju kosu iz filozofskih razloga, jer je Konfučije napisao da smo "dobili svoje telo, kožu i kosu od roditelja, te ih ne smemo oštetiti", kao i da je to "suština dečije dužnosti". Zato su Hanovi puštali kosu i od nje pravili različite frizure, mada su punđe bile najpopularnije. A onda dođu poludivlji Mandžuri i kažu im: "Imate deset dana da obrijete teme i uvijete kosu sa potiljka na identičan način na koji to radimo mi".

Ovaj ukaz knez-regenta Dorgona je naišao na žestok otpor, ali je napravljena jedna kardinalna greška; naime, Dorgon je priznao da sledbenici konfučijanstva možda i imaju osnova da odbiju ovaj ukaz, ali je većina hanovskih službenika citirala tradicionalni Sistem obreda i muzike donet tokom dinastije Ming. Zbog toga je Dorgon sebi postavio pitanje, ako oni ne žele da slede naš Sistem obreda i muzike, već mingovski, kakva je njihova istinska motivacija?

Dorgon, mandžurski knez-regent koji je izdao ukaz kojim su Han Kinezi naterani da nose perčine kao znak pokornosti novoj dinastiji Ćing. Foto: Wikimedia Commons/wenwen.soso.com

Zato je objavio slogan "ne brijte čelo i izgubite glavu, ili obrijte čelo i sačuvajte glavu" i krenuo u brutalnu represiju. Ne zna se koliko je Hanova masakrirano, ali ni oni nisu ostali dužni pa su tako ćingovskog službenika u Šandongu, koji je Dorgonu i predložio ovo, iskasapili, kao i celokupnu njegovu rodbinu.

Mandžurima je bilo potrebno deset godina da svim Hanovima u celoj Kini nametnu svoj perčin, ali je interesantno to što oni sami mahom nisu bili ti koji su vršili egzekucije ustanika i nepokornih pojedinaca.

To su radile hanovske izdajice, oni generali i vojnici koji su na samom početku prešli na stranu Mandžura i omogućili im da osvoje presto Velikog Minga. Oni su bili ti koji su masakrirali nepokorne Hanove. Primer je general Li Čengdong koji je svojim trupama naredio tri odvojena masakra u gradu Điadingu koji je doveo do smrti desetina ili stotina hiljada ljudi; nakon poslednjeg pokolja grad je ostao pust.

Drugi primer je general Liu Liangzuo koji je, nakon što je grad Đianđin pao 9. oktobra 1645. godine pred naletom 10.000 ćingovskih vojnika posle 83 dana opsade, naredio svojim trupama "da ne vraćaju mač u korice pre nego što grad popune leševima". Epilog je bio skoro 100.000 mrtvih Hanova, njegovih sunarodnika.

Crtež Han Kineza sa perčinom, obučenog u mandžursku nošnju koja nije bila obavezna. Foto: Wikimedia Commons/Farah Eliane

Prosto je neverovatna jednostranost hanovske motivacije za pobunu, ali veliki kineski pisac Lu Sjun, koji je stvarao početkom 20. veka, opisao je sve ovo rečima: "Zapravo, kineski narod se u tim danima nije pobunio zato što je zemlja bila na ivici propasti, već zato što su morali da nose perčine".

Samo su taoistički sveštenici i budistički monasi bili izuzeti od ovog pravila, iz religijskih razloga, kao i oni muslimani na zapadu Kine koje Ćing nije smatrao za Hanove.

Međutim, perčin je bio jedino svojstvo mandžurske kulture koju je dinastija Ćing nametnula Hanovima, ma koliko to svojstvo bilo alatka nadmoći i ma koliko bilo brutalno izvedeno.

Naravno, ako si hteo da budeš službenik morao si da nosiš mandžursku odeždu, ali obični Hanovi su mogli da nose svoju tradicionalnu nošnju; međutim, kao što su vremenom perčin počeli da gledaju malo drugačije i više kao svoj, Hanovi su to isto uradili i sa nošnjom, koju su uglavnom prihvatili i ako im nije bila nametana (žene su međutim nastavile da nose hanovsku odeću).

Fotografija Han Kineza sa perčinom, obučenog u mandžursku nošnju koja nije bila obavezna, nastala u San Francisku početkom 20. veka. Foto: Wikimedia Commons/sunsite.berkeley.edu

Pošto je osnovna svrha mandžurskog perčina bila da psihološki drži Hanove u pokornosti, kršenje ove carske zapovedi postalo je simbol revolucije i anti-ćingovskih ideala i pokreta. Primer su Pobuna Belog lotusa i Tajpinški ustanak (nakrvaviji građanski rat u ljudskoj istoriji koji je odneo 20 miliona života a koji je pokrenuo preobraćenik u hrišćanstvo, Hong Sjiućuan); učesnike ovog potonjeg nazivali su Dugokosima i Kosmatim pobunjenicima.

Sjinhajska revolucija 1911. godine preko noći je sve promenila. Mandžurski perčin više nije bio ne samo obavezan, već ni poželjan jer je simbolisao zatucanost, glupost i pokornost onoga ko ga nosi, zaostalost, vernost Velikom Ćingu koji je pao s vlasti.

Praktično preko noći, Han Kinezi su, odsekavši svoje mandžurske perčine, kompletno promenili izgled kose. I, ujedno skinuli okove ropstva. Bio je to možda prvi i jedini slučaj u istoriji da su se lanci nosili na glavi i da su, šta više, rasli iz glave.

(O. Š.)