JEZIVO: Srce im kuca, krče im creva, uriniraju, mogu da imaju i decu, ali su MRTVI

Pacijentima koji dožive moždanu smrt srca i dalje kucaju, uriniraju, njihova tela se ne raspadaju i topla su na dodir, krče im creva, rane im zarastaju, mogu da se znoje i crvene i mogu da dobiju groznicu, a čak i decu, a ipak nisu živi.

Preporučujemo

NOVI REKORD: 4 meseca mrtva majka rodila zdravog sina

Uprkos tome što deluje da su potpuno živi, prema većini zakonskih definicija i većini lekara ovi pacijenti su sasvim i neosporno preminuli.

Zarija Gorvet složio je za BBC Future zanimljivu istoji utvrđivanja smrti pa tako i medicinskih i zakonskih situacija sa telima kojima je mozak mrtav, ali im ostali organi još funkcionišu i imaju puls. Lekarski troškovi njihovog održavanja u životu su ogromni, ali uz malo sreće, danas je moguće da takvi opstanu mesecima, u retkim slučajevima čak i decenijama, iako su tehnički mrtvi.

Kako je to moguće, zašto se to dešava i kako uopšte lekari znaju da su oni zaista mrtvi?

Leševe sa srcima koja kucaju ne treba brkati sa drugim stanjima nesvesnih pacijenata, poput onih u komi. Oni, iako nisu u stanju da sednu i reaguju na svoje ime, oni i dalje pokazuju moždanu aktivnost, prolaze kroz cikluse spavanja i budnosti, u kojem doduše ne reaguju. Pacijent u komi ima potencijal potpunog oporavka.

Foto - Ilustracija: Profimedia

Stalno vegetativno stanje je izrazito ozbiljnije. U njemu je veliki mozak pacijenta nepopravljivo oštećen, ali iako više nikada neće imati nijednu svesnu misao, oni ipak nisu mrtvi. Da bi se nekoga ocenilo kao leš s kucajuće srcem, mrtav mora biti ceo mozak. To uključuje i moždano stablo, primitivnu valjkastu strukturu na dnu mozga, koja kontroliše kritične životne funkcije, poput disanja.

Ali, donekle uznemirujuće, naši drugi organi nisu toliko opterećeni smrću svog centralnog sistema kao što biste pomislili. Alan Ševmon, neurolog sa UCLA i izraziti kritičar definicije moždane smrti, identifikovao je 175 slučajeva u kojima su tela ljudi preživela duže od jedne nedelje nakon što je osoba umrla. U nekim slučajevima srca nastavila da im kucaju, kao što su i ostali organi nastavili da funkcionišu, sledećih 14 godina. Kod jednog leša, ovaj neobičan život posle života trajao je dve decenije.

Nadalje u tom kontinuumu život-smrti, poznato je da ćelije kože i mozga ostaju žive i nekoliko dana nakon smrti. Žive mišićne ćelije pronađene su u telima dve i po nedelje nakon smrti. A i naši geni nastavljaju da žive još dugo nakon što smo ispustili poslednji dah. Ove godine naučnici su otkrili hiljade njih, sposobnih da se vrate se u život nakon smrti, čak i u zdravstvenim situacijama kao što su upale, oporavljanje od stresa i, misteriozno, razvoj embriona.

A, leševi s kucajućim srcima ... Razmislimo o ovome, iako mozak čini samo dva posto naše telesne mase, on troši čak 25 posto kiseonika. Nervne ćelije su takvi potrošači u prvom redu zato što su aktivne sve vreme, bez prestanka teraju jone kako bi producirali sićušne električne napone između njihove unutrašnjosti i okoline. Problem je u tome što one nisu u stanju da stanu. Ukoliko su njihove aktivnosti zaustavljene nedostatkom kiseonika, one se ubrzano pune jonima do toksičnih nivo, što čini nepopravljivu štetu. Ova "ishemička kaskada" objašnjava zašto se događa, da kad sebi odsečete prst, obično možete da date da vam ga prišiju nazad, a nekad ne.

Foto-ilustracija: Profimedia/Alamy

Uostalom, i neki ljudi nisu u stanju da drže dah duže od nekoliko trenutaka, bez da izgube svest. Nezgodno je što aktivnost mozga, odnosno neaktivnost, koja je na nivou da lekari smatraju da je osoba umrla, mogu da izazovu alkohol, anestezija, neke bolest i stanja poput hipotermije, kao i mnogi lekovi, poput valijuma.

2009. godine Kolin Burns pronađena je u komi od posledica lekova i posle je proglašena mrtvom u bolnici u Njujorku. Probudila se tačno u trenutku kad su se lekari spremali da joj uklone organe. Lekari su tada, međutim, ignorisali neke simptome koji su ukazivali da možda još živi. Prsti na nogama reagovali su na dodir, disala je nezavisno iako je bila spojena na respirator. Da su lekari ispravno sledili kriterijume Harvarda, nikad je ne bi proglasili mrtvom.

Zarija Gorvet navodi studije 611 pacijenata kojima je proglašena moždana smrt, znači da gore od toga ne može, pa se svejedno dogodilo da je moždana aktivnost utvrđena kod njih 23 posto. Jedna druga studija navela je registrovanje moždanih talasa nalik na stanje sna kod četiri posto posmatranih i do jedne nedelje nakon smrti. A bilo je i takvih izveštaja da su se leševi sa kucajućim srcem znali trgnuti pod dodirom hirurškog skalpela, pa su neki čak sugerisali da bi im je trebalo dati anesteziju. No, taj deo je već zaista kontroverzan.

- Postoje razmimoilaženja čak i oko kliničke smrti, na primer, koliko dugo je neophodno da cirkulacija bude izgubljena pre nego što postane nemoguće da ju se može vratiti. U SAD-u koristimo pet minuta, ali još uvek ne postoji dovoljno dokaza da je to zaista tačan broj - kaže on.

Lekari su danas vezani pravilom ili da je mozak mrtav ili da je srce prestalo da kuca. No, kako smatra Veač i još neki stručnjaci, to bi trebalo da se promeni. Oni predlažu uvođenje definicije "višeg mozga", što bi značilo da bi merilo trebalo da bude može li preminuli više ikada da ima svesne misli.

Smrt nije trenutak, ona je proces, a zbog nekih izuzetnih slučajeva, nakon hiljada godina pokušavanja, još uvek istražujemo nešto što bi bilo još čvršće utvrđeno nego što je ovo danas.

(Telegraf.rs / Izvor: radiosarajevo.ba)