PRAVA ISTORIJA O BRATSTVU SRBA I RUSA: Od prvog cara do Putina, ovo je priča o velikim izdajama i još većim žrtvama (FOTO) (VIDEO)

S raspadom SSSR i Jugoslavije početkom devedesetih, Rusija dolazi u vrlo težak položaj, i na ekonomskom i na unutrašnjem i na spoljnopolitičkom planu. Praktično postaje najobičnija marioneta Sjedinjenih Država. To se najbolje vidi po tome kako su glasali tokom donošenja rezolucije 757 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija kojom su 1992. godine uvedene sankcije Saveznoj Republici Jugoslaviji, najoštrije u istoriji. Glasali su za. Kina i Zimbabve su bili uzdržani, dakle, mogla je i Rusija da bude uzdržana i da nam sankcije svejedno budu uvedene te da ni na koji način ne ometu planove Vašingtona, ali je Rusija otišla korak dalje i podanički glasala za. Reč "podanički" možda će nekoga uvrediti, ali koja je reč prikladnija?

Ovakvo jadno stanje stvari nažalost je potrajalo celih devedesetih godina, baš onda kada nam je bilo najpotrebnije. Izuzev verbalne podrške i pokušaja da izdejstvuje spas za Srbe tokom bombardovanja, Rusija nije mogla mnogo šta drugo da uradi, osim da otpočne Treći svetski rat zbog Srbije, za koji nije bila ni sposobna ni voljna (ko još normalan želi Treći svetski, nuklearni rat). Na kraju, Slobodan Milošević je izgleda odustao i prihvatio da povuče vojsku sa Kosova tek onda su mu Rusi stavili do znanja da ga više neće podržavati. To je tvrdio britanski general-pukovnik Majkl Džekson, prvi komandant KFOR-a.

Međutim, tada se desilo nešto neočekivano. Dok su se NATO trupe spremale da dođu na Kosovu, ruski kontigent iz Bosne i Hercegovine je propušten kroz Srbiju i stigao je prvi u Prištinu, gde je od strane lokalnih Srba dočekan cvećem i uz opštenarodno veselje. Pokazalo se, preuranjeno. Jer, premda su Rusi desantom na Slatinu zauzeli taj prištinski aerodrom i vojnu bazu, i premda su neko vreme odbijali da se povuku, na kraju su ipak popustili pred pritiskom sila NATO pakta. Tresla se gora, rodio se miš. Nažalost, ali drugačije nije moglo.

No, nedugo potom kreće meteorski uspon Vladimira Putina i Rusija prestaje da bude vreća za udaranje. Rusija nije priznala "Kosovo", i pouzdan nam je zaštitnik u Savetu bezbednosti; da nije Kine bila bi naš jedini glas među stalnim članicama tog tela. Cinici će reći da je to deo dogovora oko prodaje NIS-a, baš kao i Južni tok, ali je to krajnje pojednostavljeno gledanje na stvari. Sa Rusijom takođe imamo i sporazum o slobodnoj trgovini kakav retko ko u svetu ima, svakako niko u Evropi osim Belorusije; ali, zbog istorijskih i geografskih okolnosti, naše glavno tržište su ipak Balkan i Centralna Evropa.

Ono u čemu Rusija ne prednjači jeste materijalna podrška. Osim nedavnog finansiranja unutrašnje dekoracija Hrama Svetog Save na Vračaru za koji su dali 30 miliona evra, bespovratna pomoć koju primamo dolazi mahom iz Evropske unije; pre dve godine, ruska je iznosila 0 evra, dok je iz EU stiglo raznim programima ukupno tri i po milijarde. Čak nam i Amerika daje više, a iza nje su Norveška i Japan.

Foto: Tanjug/Rade Prelić

Ali, ipak, moramo da ponovimo: dali su 30 miliona za oslikavanje Hrama Svetog Save, a to su skoro u celosti izveli majstori iz Ruske Federacije. Mnogima će verovatno naglašavanje toga da bode oči, ali je to projekat od nacionalnog značaja koji bi bez njih ko zna kada bio završen. Prve slike dostupne javnosti odaju utisak maestralno izvršenog posla.

NAJVEĆI PRAVOSLAVNI HRAM NA BALKANU U NOVOM RUHU: Pogledajte kako sada izgleda unutrašnjost Hrama Svetog Save (FOTO)

Zaključak iz svega je teško izvući zato što je toliko složen da prevazilazi kapacitete jednog (bilo kog) uma. On se, ipak, donosi na kolektivnom nivou. Uprkos tome što su se naši odnosi kroz istoriju kretali metodom toplo-hladno, uprkos tome što su i Srbija i Rusija uvek u suštini gledale svoje interese, Srbi su uvek tražili oslonac u Rusiji i u nju gledali kao na svoju veliku sestru koja treba da nas štiti jer se to od nje, kao pravoslavne slovenske zemlje, očekuje.

Naravno, Rusija može da se voli i bez toga, i to iz jednog jako jednostavnog razloga: najpametnije je i najmudrije osloniti se samo na sebe, i uzimati samo sopstvene snage u obzir kada procenjujemo šta možemo a šta ne možemo da postignemo. Zar nemamo onu izreku, u se i u svoje kljuse? Ako se time budemo vodili ne samo da ćemo opstati kao narod, već ćemo i izbeći razočarenje kao i sačuvati rusko prijateljstvo. Čist račun, duga ljubav: to je još jedna naša izreka.

(O. Š.)